Nakon godinu i po dana skoro pa apsolutne biopolitičke moći Kriznog štaba, svih državnih resursa i novca na raspolaganju, dalekometne medijske artiljerije kojom vladajuća partija pokriva svaki deo informativnog fronta, uz nesebičnu pomoć stranih centara štampane ili televizijske moći, KOVID i dalje divlja po Srbiji. I pored besprizornog i nezabeleženog gaženja najosnovnijih prava i sloboda građana, onih koje ih čine dostojanstvenim ljudima, a ne kmetovima, vakcinacija je stala pre par meseci kada se izbockao neaktivni deo stanovništva (stari, bolesni, paralisani od straha…). Iako su mešavinom neznanja, nesposobnosti, samoljublja i sujete uspeli da jednu epidemiju ekspresno pretvore u zdravstvenu, ekonomsku, društvenu i na kraju političku krizu u Srbiji, vodeće ličnosti KŠ nam obećavaju da će se grčevito držati za stolice. Krivce traže svugde, a najčešće u slobodi govora koju bi da urede po kineskom uzoru, i u svakome, a najčešće u slobodoumnim i mislećim duhovima koje etiktiraju „izdajnicima civilizacije“. Izgovore i objašnjenja nude svim pojedincima iz vlasti, samo ne narodu kome su dužni da polažu račune, a sa razlogom zabrinute ljude bi, umesto objašnjenjima, savetima i lekovima, da leče kaznama: progonima iz javnog života i građanskom smrću. Odveć zaljubljeni u idealizovanu predstavu o sebi nisu u stanju da shvate da narod nije ovde da bi ih obožavao i hranio njihovo pozivno samoljublje, već da slobodno živi ili umre po svom nahođenju, a ne tek po njihovom receptu ili uputu.
Zdravstvena kriza je najdirektniji proizvod: a) neodgovarajućih saznanja, informacija i podataka o bolesti izazvanu krajnjom nesposobnošću KŠ da upravlja i najprostijim činiocima epidemije; b) postojeće krize poverenja u vlasti pojačane agresivnom, uvredljivom i siledžijskom zdravstvenom komunikacijom članova KŠ sa građanima; i v) narcisoidnom nesposobnošću njihovih sujeta da se prilagođavaju novim izazovima pred koje nas stavlja razvoj epidemije. Da krenemo od kraja.
Na isti način na koji se virus adaptira na sredstva i postupke koje mu suprotstavljamo u ovoj epidemiji, trebalo bi da se ponaša grupa pojedinaca kojima je povereno da se njime bave da su kojim slučajem razumni, smireni i odgovorni. Oni bi trebalo da uče iz iskustava stečenih epidemijom; neprocenjiva su jer je bolest nova. Ta iskustva nam govore da suprotno očekivanjima, sada je to valjda svima jasno, vakcinisani deo populacije i dalje može da bude zaražen i da, sledstveno tome, prenosi bolest. O tome svedoči „divljanje“ bolesti u državama sa visokom stopom vakcinacije. U tom slučaju sve protivepidemijske mere, npr. obaveza testiranja ili tzv. KOVID propusnice, treba da važe jednako za sve: vakcinisane, nevakcinisane ili izlečene, jer su svi potencijalno zarazni!
Ako vakcinacija ne sprečava mogućnost zaražavanja, odnosno ako vakcinisani mogu da prenose bolest jednako kao izlečeni ili nevakcinisani, onda nema više opravadanja u zahtevima za vakcinacijom radi društvene solidarnosti: čovek se vakciniše isključivo i samo radi prevencije sopstvene bolesti ili ublažavanja njenog toka. Ako stvari stoje tako, onda je nevakcinisana populacija u istom pravnom položaju kao i ona koja puši, pije, fizički je neaktivna, hrani se nezdravo ili sa namirnicama sa velikom količinom veštačkih masnoća, soli ili šećera. Svi ti ljudi koliko god da praktikuju verovatno štetne navike po svoje zdravlje, ne rade ništa drugo već demonstriraju svoje pravo na slobodan razvoj ličnosti iz stava 2. člana 23. Ustava RS. Svako je mera svog sopstvenog razvoja, pa makar on bio i regres u zdravstvenom smislu: kao što pravo na obrazovanje ne sprečava čoveka da bude neobrazovan, tako ga i pravo na zdravlje ne sprečava da bude bolestan, pa i da umre ako tako želi! Ako neko misli da prigovori ovome uz opasku da pušač ne sme da dimom ugrožava druge (s tim da kod ove bolesti, kako smo već istakli, i vakcinisani urožavaju druge), reči ću da je to tačno, ali može sebe! Kesa obaveznog zdravstvenog osiguranja, iako se puni i novcem onih koji nemaju nezdrave navike, ipak pokriva trošak oronulog zdravlja i ljudi koji se polako ubijaju duvanom, alkoholom, solju, šećerom ili sedenjem pred ekranom. Rečju: zdravi su obavezni da plaćaju za bolesne odnosno odgovorni za neodgovorne iz razloga društvene solidarnosti. Zašto onda ne bi i vakcinisani za nevakcinisane? Iz prethodnog proizlazi da bi zahtev da samo nevakcinisani moraju da budu zdravi, a npr. pušači ne moraju, oličen u obavezi vakcinisanja radi prevencije sopstvenog, a ne tuđeg razboljevanja, nedvosmisleno bio, osim što je neustavan jer predstavlja prinudu na zdravlje, akt diskriminacije.
U ozbiljnim državama pitanje zdravstvene komunikacije ne poverava se sujeti „zlatnog životnog doba“ već institutima za eksperimentalnu psihologiju (primer: Univerzitet u Erfurtu). Oni koji su ozbiljno proučavali i analizirali reakciju populacije na prinudne zdravstvene mere shvatili su da optimalan odgovor građana na njih zahteva obraćanje skeptičnima i neodlučnima, koji budući da su zbunjeni traže trezvenu, razložnu i, više od svega, umerenu zdravstvenu poruku. Njome se stimuliše centar za razmišljanje kod onoga kome je upućena. Vređanje i ponižavanje naroda, etiketiranje čitavih slojeva stanovništva („lizači kašike“, „ludaci“, „izdajnici civilizacije“, „ubice“), verbalno nasilje, tvrdoglavo odbijanje da se suoči sa argumentima neistomišljenika i proterivanje sagovornika sa debata i duela, rađa prezir kod adresata zdravstvene poruke jer nadražuje osećanje časti i na kraju dovodi do dostojanstvenog otpora. Što je zdravstvena poruka vlasti oštrija, beskompromisnija, nepopustljivija, to je bunt naroda veći. Uspeh ove vrste komunikacije sa građanima počiva na taktu, odmerenosti i umerenosti. Na kraju, uopšte se ne komunicira sa apsolutnim zagovornicima i apsolutnim protivnicima vakcinacije jer ih je najmanje u populaciji, a prvi su ionako vakcinisani; čak i kad bi se uspelo sa promenom stavova drugih to ne bi dovelo do značajnijeg povećanja stope vakcinacije.
Samo krajnje nepažljivima nije jasno da je stanje na polju prihvatanja i odobravanja zdravstvenih mera u Srbiji posledica sada već tradicionalnog nedostatka poverenja građana u institucije države. Uspeh kampanje vakcinacije u nekim držvama Evrope i neuspeh u drugim je najneposrednije povezan sa stepenom poverenja građana u državu. One države koje su uspele da izgrade stabilna društva sa jakom i relativno zadovoljnom srednjom klasom, teško primetnim socijalnim raslojavanjem i korupcijom koja se kontroliše na pragu tolerancije nemaju naše probleme. Tamo gde kupovina diplome nije mehanizam za vertikalnu društvenu pokretljivost i gde javna funkcija stvarno jeste rezultat izborne volje naroda, a političari poznaju osećanje sramote, stopa vakcinacije je visoka.
Kao poslednje treba istaći da je prosto neshvatljivo da KŠ još uvek nije ni pokušao da praktično primeni niti jedno novo saznanje ili iskustvo o bolesti. Kako je moguće da je epidemija za njih još uvek jedan monolitna pojava sa istim karakteristikama koja zahteva potpuno iste mere bez ikakvog osvrta na sve geografske, demografske, klimatske, društvene, verske ili razvojne razlike u Srbiji? Ako je vakcinacija u urbanim sredinama Srbije dostigla evropski prosek (u grubo 65%), a u opštinama u Raškom okrugu je na nivou država podsaharske Afrike, ako većina teško obolelih i umrlih pripada starijoj populaciji, dok se mladi uglavnom ne razboljevaju, ako se narod zaražava u svatovima, a ne u školama, onda je krajnje vreme da se izdiferenciraju mere koje se preduzimaju. Zašto se magareći uporno ističe potreba vakcinacije školske dece dok se besposleno čeka da nam u zimskom naletu bolesti ponovo umiru štićenici staračkih domova, kao da je vakcinacija svrha samoj sebi a nije u funkciji suzbijanja bolesti tamo gde preti najveća opasnost od nje? Kako je moguće da još uvek u kalkulacijama KŠ apsolutno nigde ne figuriraju izlečeni, iako su jednako zaštićeni kao i vakcinisani, možda čak i bolje? (Da li je to zato što nisu kandidati za vakcinisanje?) U svetlu ovih činjenica jasno je da najopštiji podaci o bolesti koji važe za celu državu, kao što je ukupan broj zaraženih ili preminulih ne govore apsolutno ništa o težini zdravstvene situacije. Srbiji su potrebni potpuno novi pokazatelji kretanja bolesti kroz društvo i sposobnosti zdravstvenog sistema da se nosi sa njom. Daleko bi bilo bolje redovno izveštavati o broju popunjenih kreveta na odeljenjima intenzivne nege, stopi zaraženih na 100.000 stanovnika ili prirodi tzv. pridruženih bolesti kod preminulih. Verovatno ne postoji ništa što bi građani sada voleli više da znaju od sledećeg: a) koliko vakcinisanih je obolelo?; b) koja vakcina je bila aplicirana?; v) kod kojeg obolelog (starost, pol, radno mesto, ranije bolesti…) od KOVIDA?; g) koliko je bio težak (bolnica ili ne?; obično odeljenje ili intenzivno?; respirator ili ne?…) tok bolesti kod njega?; i, na kraju, d) da li je podlegao istoj? To bi građanima predstavljalo sledeće informacije: a) kolika je efikasnost; b) koje vakcine; v) u kojoj demografskoj kategoriji.
Krajnje je vreme da KŠ shvati da se ova pošast nalazi u prelaznoj fazi od pandemije ka endemiji. O tome kristalno jasno svedoče novi sojevi bolesti koji su sve više zarazni, i sve manje letalni. Takođe je krajnje vreme da članovi KŠ shvate da pojednostavljeno i objašnjenje uzročnoposledičnih tokova u ovoj epidemiji, vodi poreklo od olakog pridavanja prosto uočenim relacijama značenja uzroka i posledica. Iako se zahvaljujući zvučnim titulama članova KŠ zaogrću u naučne istine, ove zablude i dalje ostaju ono što jesu: greške u logiciranju (ako je u Srbiji porasla prodaja čipsa, a smanjen je natalitet, bilo bi smešno iz toga izvući zaključak da buduće majke ne treba da jedu pržen krompir). Tako nepoljuljano ubeđenje da je svaki proboj bolesti najneposrednija posledica nedovoljnog broja vakcinisanih, može da vodi samo zabludama i, sledstveno, pogrešnim odlukama. U pitanju je najobičnije amatersko apsolutizovanje jednog izolovanog aspekta bolesti i samo jedne od zdravstvenih mera koje mogu da se preduzmu. Stoga ne iznenađuje da se KŠ odavno podelio na one koji shvataju da ova epidemija ima svoje društvene, ekonomske, političke i mnoge druge dimenzije, i one kojima je to potpuno nepoznato. Ove dimenzije predstavljaju kako faktore koji opredeljuju kretanja bolesti u kroz društvo tako i faktore koji opredeljuju ciljeve koji se u pandemiji moraju ostvariti. Uprošćavanje logiciranja kod „medicinskog dela KŠ“ vodi uprošćavanju toka misli, što opet vodi uprošćavanju zaključaka, što se na kraju odražava na uprošćavanju mera koje bi da preduzimaju. Sasvim je jasno zašto su vremenom ostali usamljeni: oni ne bi da se raspusti KŠ iako ih više niko ne uzima za ozbiljno, jer je to verovatno poslednji put u životu da im je dato na važnosti. S druge strane vlast neće da ih razreši iako ih više ništa ne pita, jer ne bi imala na koga da prebaci odgovornost.
Nije ni čudo da se KŠ sve ređe sastaje, sve manje odlučuje i sve više raslojava: na one koji nas ne ostavljaju da živimo na miru, i one koji bi nas pustili da umremo.
PROF.DR BRANISLAV RISTIVOJEVIĆ
Ako nisam vise pod “sankcijama” i ja bih nešto napisao. Krizni stab je zaljubljen su sebe i njihove odluke su sve samo ne realne. Ne dozvoljava se drugo “ mišljenje” jer misle da sve znaju a nije tako. Da li je istina da za to sto sede u kriznom štabu primaju po 400000 hiljada dinara. Ako je tako onda moraju da ispostave i račun šta su radili za te pare a ne mi probali pa kako je ispalo.