MAJA VIDOVIĆ: ISTORIJA NIJE ČAS OD 45 MINUTA, VEĆ UČITELJICA IDENTITETA

Ne smijemo dozvoliti da istorija postane nebitan predmet i izbor za djecu, kako nam nameću pojedine inicijative da u Republici Srpskoj ona bude izborni predmet u Devetom razredu osnovnih škola, nego treba da joj poklonimo više pažnje. Da bismo sačuvali znanje o našoj istoriji, moramo prvo da krenemo od kućnog vaspitanja, a zatim da obratimo pažnju na naš obrazovni sistem. Istorija mora da se izučava, bez obzira na struku, sve četiri godine tokom srednjoškolskog obrazovanja. Ona je podjednako važna kao što su predmeti srpski jezik i književnost, matematika, geografija, vjeronauka i informatika. Onoliko koliko budemo pažnje posvetili njoj, moći ćemo da se odupremo svim nedaćama koje nas budu pratile tokom narednog perioda.

Došli smo u tu situaciji, da se u određenim krugovima govori o mogućnosti da istorija postane fakultativni predmet u devetim razredima, dok će u šeste razrede biti vraćen oduzet čas, kao neka vrsta kompenzacije, ali zaboravljamo jednu bitnu stvar a to je da se u devetim razredima izučava savremena istorija bez koje mi ne možemo.

Ministarstvo kulture i obrazovanja RS radi na reformi kako bismo se prilagodili novim tehnologijama 21. vijeka (iako smo mi daleko od toga, pošto uslovi u našim školama, pogotvo seoskim ili prigradskim, su jako loši, nedostatak osnovnih pomoćnih rekvizita za rad: istorijska karta, projektor, hamer papir i slično). Stoga nadležni treba da se više konsultuju sa stručnim licima prije donošenja određenih odluka. Barem po pitanju predmeta Istorija.

Ako govorimo o predmetu Istorija, on mora da bude na samom vrhu važnih predmeta nastavnog plana i programa u našem obrazovanju, te treba da se više pažnje posveti nacionalnoj istoriji. Svjedoci smo da učenici u stručnim školama izučavaju Istoriju svega jednu do dvije godine (u zavisnosti o kojoj je struci riječ), obuhvatajući period od praistorije do savremenog doba.

Ono što bih predložila da se uradi, po pitanju predmeta Istorija, kod stručnih škola jeste da se u prvom razredu proučava opšta istorija (praistorija, antika i srednji vijek), u drugom razredu nacionalna istorija (prostor Balkana u praistoriji i antici, te srpske zemlje u srednjem vijeku), zatim u trećem razredu opšta istorija (novi vijek i savremeno doba) te u četvrtom razredu nacionalna istorija (novi vijek i savremeno doba). Na taj način bismo obuhvatili opšte obrazovanje, a opet bismo akcenat stavili na izučavanje nacionalne istorije.

Šta će nama istorija u stručnim školama?

Ovdje će većina postaviti pitanje „Šta će nama istorija u stručnim školama?“. Zato što se taj predmet nalazi u biti svega. Bez njega ne možemo. Bilo da se radi o nekom stručnom obrazovanju ili pak opštem.

Za razliku od naših susjeda u federaciji, koji sa oduševljenjem ističu svoj značaj kroz istoriju, pripisujući sebi zasluge i za stvari koje nisu učinili, mi smo površni i pokušavamo da budemo „korektni“ prema svima. Dok oni ističu i preuveličavaju svoj značaj, mi smo hladni i nevoljni da istaknemo ogroman doprinos koji smo imali kroz vijekove. Zato nam se dešava to da mi postajemo negativci za sve u svojoj sopstvenoj istoriji, jer nemamo dovoljno informisanosti i znanja o njoj da bismo mogli odreagovati u pravo vrijeme na pravi način. Zato nam se poturaju brojne zablude, i kojekakve neistine o sopstvenom narodu, koje mi olako prihvatamo bez imalo razmišljanja i suprostavljanja.

Isto tako bih skrenula pažnju i na značaj proučavanja lokalne istorije. Bilo bi dobro kada bi svaki nastavnik ili profesor, odvojio nekoliko časova u toku školske godine, i informisao đake o lokalnoj istoriji. To se može učiniti i kroz časove u prirodi, gdje bi đaci obišli spomenike, značajne kulturno – istorijske institucije ili javne ustanove te se informisao o njima. Zatim, povećati zainteresovanost kod učenika za sam predmet kroz brojne dodatne časove istorije gdje bi sami učenici imali slobodu da uz mentorstvo nastavnika/profesora istražuju neki istorijski fenomen, a zatim to javno prezentuju u svojoj školi. Bit svega jeste što više uključiti učenike, da istorija ne bude pasivan predmet reprodukovanja činjenica koje se nalaze u udžbenicima.

Istorija nije čas koji traje 45 minuta, istorija je život. Istoriju i mi stvaramo, i dio smo nje.

Ne dozvolimo da postanemo dio pukog izbora hoćemo li da znam ko smo ili ne!

Autor: Redakcija

IZVOR: Pokreni