Bilo je to davno, 1962. godine, ali sećam se – u zemlji nije sve išlo onako kako je bilo zacrtano, pa je Tito otišao u Split i odatle održao svoj čuveni govor u kome je žestoko opalio po svima. Sve radio i tv stanice prenose govor – kao i ovo sada, ne možeš da ga izbegneš. Moja pokojna majka, koja nije bila neka političarka, prolazi i onako usput dobaci – Na koga se ovaj ljuti? Nisam mu ja vodila politiku, sam je to radio.
Istorija se ponavlja, imamo i mi sada našeg vođu, po njegovom delovanju i sopstvenom mišljenju čak i boljeg od Tita – Tito je imao institucije i imao je na koga da se ljuti, ovom našem ni institucije ne trebaju, on radi sve sam, što bi rekli – svojeručno, pa može da se ljuti samo na sebe samoga.
A šta nam je to AV juče rekao? Da budem iskren ništa od onoga što nismo i sami znal – i o Kosovu, i o Ukrajini, i o nafti, i o struji, i o sankcijama Rusiji, i o evropskom putu Srbije i o poskupljenjima … dakako i o teškoćama koje će sve to da prate.
Pa u čemu je onda poenta – zbog čega smo onda juče, na Đurđevdan, morali sve to da slušamo, šta je u svemu tome novo? Novo je to što je Vučiću potrebna pomoć. I to ne samo od onog dela Srbije koji redovno glasa ta njega – to se podrazumeva, već i onog drugog dela – tzv. lažne elite, ološa, izdajnika, stranih plaćenika … ko će se setiti kako su ovi drugi svih ovih deset godina bili nazivali. Sada najavljuje konsultancije sa svim političkim partijama u zemlji, a samo pre nekog vremena je govorio – Ne pada mi na pamet da razgovaram sa lopovima!
Ta pomoć koju on priziva, kad bi bila svrsishodna, trebala bi i da bude data, jer bi to bila pomoć Srbiji, a ne njemu. Nažalost, situaija je takva da bi se tu išta dalo pomeniti. Nema više mutter Angele Merkel koja će da kaže – jedi Aco sine, snaga na usta ulazi, a ja ne mogu da jedem jer samo mislim o mojoj Srbiji. Ispada da je tu i bila greška – da je više mislio o našoj (pa tako i svojoj), a manje o svojoj Srbiji, te da smo ovih deset godina vodili neku drugu politiku, ko zna gde bi nam sada kraj bio.
Ovi novi rade drugačije, ne zato što se njihova politika razlikuje od politike koju je vodila Angela Merkel – i ona je želela da se to sa Kosovom što pre završi, ali je verovala da će to na lepši naćin završiti sa Vučićem tako što će mu mnoge stvari tolerisati – kompletnu uzurpaciju vlasti u zemlji, zloupotrebu medija i dr., pogrešno misleći da će takav svemogući Vučić imati smelosti da završi i to sa Kosovom, ali je previdela da on to ne sme da uradi, ne zbog otpora opozicije koja je razjedinjena i slaba, već zbog toga što je Vučić, kao nastavljač Šešeljeve politike, stvorio u svojim sopstvenim redovima brojne nac. patriote koji bi to mogli iskoristiti kao inicijalni motiv za borbu i protiv njega – ne samo zbog Kosova, već i zbog mnogih drugih izneverenih ličnih očekivanja – mala bara puna krokodila.
Ovi novi su očito rešili da prekinu tu zajebanciju, a na ruku im ide i ovo stanje sa Ukrajinom, jer ovo je vreme sankcija, ucena i pretnji. Ilustraciju toga smo iimali prilike da vidimo pre neki dan. Najpre je AV ovde izveo svoj već viđeni šou – neće meni strani ambasadori da vode politiku, ja njima ovako … pa onako … a detalje ćete čuti u petak. Onda ga je novi nemački kancelar Šolc pozvao „na kafu“ – otprilike toliko je i razgovarao sa njim, a potom ga je poslao kod svoje ministarke inostrannih posloa da mu ona objasni detalje. Stiže vest da se obraćanje naciji odčaže za sledeći petak – šteta, moja tetka Zorka već rezervisala mesto pored televizora. Po povratku iz Berlina, čeka ga nova ministarka odbrane Nemačke. Došla još dan pre toga, srela se sa svojim kolegom Nebojšom Stefanovićem, ministrom odbrane Srbije, popila kafu sa njim i odmah joj bilo jasno s kim ima posla – otišla u hotel da gleda utakmicu lige šampiona. Sutradan rekla Vučiću ono o čemu nije razgovarala sa Nebojšom Stefanovićem, spakovala se i vratila kući – ko u onom vicu: Jel’ Radojka ‘oćeš li ti da se … Bre Radojko, što si ti vešt i rečit. Odma’ si me ubedio.
Potom je došao ovaj prošli petak, na Đurđevdan … da ne ponavljam ono gore ponovo.
I sad se mediji hvataju za glavu – oni „pravoverni“ menjaju naslove, oni drugi pokušavaju da shvate šta je to AV čteo da kaže, a da to ni sami nismo znali kuda nas vodi politika u proteklih deset godina. Interesanntniji su komentari građana – jedna Stana, potpisana kao Seljanka, kaže: Ne moze se tek tako uci u sumu i postati Tarzan!
A šta je Šolc zaista rekao Vučiću, nemam pojma, pa ću vam umesto toga ispričati jedan vic: Imao čovek slona, dresirao ga i vodio po vašarima, zarađivao tako. Okupe se ljudi oko slona, a on objavi: „Ko nagovori slona da poskoči zadnjim nogama dobije 1.000 dinara!“ Pokušavaju mnogi, svašta pričaju slonu, on ni abera! Utom, iz publike se izdvaja gospodin – odelo, kravata, … prilazi slonu, skida šešir, uljudno ga pozdravlja, vadi iz džepa dve cigle, prilazi slonu od pozadi, kokne ga sa one dve cigle po mudima, slon ripi zadnjim nogama uvis koliko je god mogao. Gazda, šta će, izvadi 1.000 dinara i dade ih čoveku kao što je i obećao. Ovaj uze pare, pokloni se i ode.
Pošto mu je propao štos, gazda promeni vašar. Međutim, u publici ponovo onaj gospodin. Gazda hitro promeni propozicije: „Ko nagovori slona da poskoči prednjim nogama dobije 1.000 dinara!“ Mnogi pokušavaju – ništa, slon ni abera. Onda, ponovo prilazi onaj gospodin. Prilazi slonu, uljudno ga pozdravlja blagim naklonom i skidanjem šešira i pita ga: „Hoćeš li da skačeš ili da vadim cigle?“ Slon, prepadnut, hitro poskoči prednjim nogama. Gospodin mu se zahvali, naplati od gazde 1.000 dinara i ode.
Šta će dalje biti, ostaje da se vidi – ko shvati razumeće.
*U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke !
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata,
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!