Zato im ga ne smemo dati jer nikad nije bilo njihovo!
Pa, da kažem i ja koju o Cetinju.
Nije mi bilo više od 10, možda 11 godina kada sam u kutiji, u kojoj je otac čuvao njemu neke naročito drage fotografije, našao jednu od najmanjih, onih što stanu u novčanik, ili se lako ćušnu u zaborav…
Slikano pod Babljom gredom pred Kolašinom, na njoj đed u uniformi sa šubarom i kokardom na njoj, a kraj njega grupa momčina, dvadesetak njih, pozdravljaju đeda, onako vojnički…
Na svakome od njih šajkača, baš na svakome, bio sam ubeđen da je fotografisano gde u Srbiji, no…
– Đed ti Ilija sa grupom cetinjskih četnika, to su jutro stigli u Kolašin na svadbu ujka Mila (Milo Rakočević, četnički vojvoda, očev rođeni ujak)…- objasnio mi je otac, mada sam jednako ostao zbunjen onim šajkačama ubeđen da je Cetinje najsrpskiji grad u CRnoj Gori, ako ne i u vasceloj Srbiji!
Inače sam često odlazio na Cetinje, stric mi je bio oženjen Cetinjankom, predivnom ženom iz divne i časne kuće, beskrajno sam voleo i nju i čitavu njenu svojtu.
Bila je to ona kuća stare crnogorske slave, a stara crnogorska slava značila je samo jedno- dično srpstvo!
Drugačije i nije moglo, sve mimo toga bila bi pusta laž, jer nema tog istinskog Crnogorca koji nije spreman poginuti za Srbina u sebi i živeti za Crnogorca koji je, ništa drugo, do vitez, barjaktar srpstva, graničar na razmeđi neba i zemlje, tu gde se srpstvo uliva u svod nebeski i sliva sa njega ko Božiji dar, blagoslov najveći, kao miro što vazda toči…
I zbog svega što znam o Cetinju, što sam na njemu proživeo, što sam stotinu puta čuo stihove: „Na Lovćenu Njegoš spava- najmudrija srpska glava“, baš na Cetinju – ne dam ga „patriotama“, „komitima“, avetinjama povijenim u onu pelenu od „gaetuše“, milogorcima, „vernicima“ dnevne bolnice CPC i ostaloj ološi!
Ne dam ga ne zato što je Cetinje moje, moja je Morača, moje parče raja na zemlji, već što nije ni njihovo, oteli su ga, prisvojili, Cetinje je talac a ne zbeg!
Ne dam ga jer su ti isti „ustanici“ klečali pred svetinjama Cetinjskoga manastira, jer su hodočastili u Njeguše, domu vladiki Radu, vodili me na Lovćen nikad ne pomenuvši da na Jezerskome vrhu počiva „njihova“ najumnija glava, žalili su za starom kapelom više negoli što su danas spremni da se utope u dojč- kafi pre nego što će dozvolit obnovu te iste kapele!
Ne dam im Cetinje jer pognutih glava stajali su pred večno živim mitrolitom Amfilohijem kad stane pred manastir pa istoči iz očiju blagosti i ljubavi da se reke posrame i presuše!
Sam je mili vladika smeo pred njih jer on je bio Cetinje!
Ikone, kandila, voštanice, svaki kamen manastirski je Cetinje!
Sve je na Cetinju istinsko osim Cetinjana koji bi danas da ga brane od Cetinja!
Zato im ga ne smemo dati jer nikad nije bilo njihovo!
Zato ne smemo pristati na podvalu da je to tvrđava na koju se kreće kao u boj…
Mi hodočastimo tamo- oni se siroti utvrđuju sramoteći časne domove!
Kome je kuća šanac- taj doma nema, taj ništa drugo ne brani do laž!
Barjak „krstaš“ je naš, srpski, dično ratno znamenje po kojem se znalo kad jurišaju vitezovi, besmrtni junaci, Srbi koji zarad SRbina u sebi nisu žalili glave, jer glava nosi kapu a duša glavu!
I, naravno da će mili vladika Joanikije biti ustoličen na Cetinju, jer Cetinje za to živi, zbog toga postoji, to mu je najmilije poslušanje.
Pisao sam, no valja stalno ponavljati: nije to stvar inata već Božija volja, a volja „gaetušana“ u povoju jednaka je volji ludoga da nadleti sokola.
Svi ćemo, zdravlje od Boga, na Cetinje 5. septembra, jer nema te sile koja će me/koja će nas ustaviti da budemo tamo gde su nam đedovi!
Nisu postradali ni da bi nas ognjevi zaustavili pred kamenom svete Srpske pravoslavne crkve, a nekmoli fukara što se zaklinje u Lovćen a od straha ne sme put njega!
Od straha da gde ne sretnu Srbina u sebi, znaju da je gore…
Baš kao na onoj fotografiji podno Bablje grede- gde posadiš zdravo seme Crnogorca požnješ šajkače, il kape praotačke sa slavna četiri S!
I da se razumemo za kraj: nisam ja Srbin što prezirem crnogorstvo, već sam Srbin što je crnogorstvo u meni ono najfinije srpstvo – nafora od Kosova polja i miro od krvi svih palih za ono od života veće- raspeće!
autor:Mihailo Medenica
izvor:in4s.net
Браво Михаило, добар текст, уосталом као и многи пре овога !
Ветар дува, идентитет му се клати… Не разумем зашто редакција објављује текстове посвећене неолитским темама.