Noć kad je otišao Milo…

Plačem zato što je osvojena sloboda. A sloboda se plaćala i životima. Ovo su suze radosnice i istovremeno suze za sve one koji ovo nisu doživjeli, koji nisu dočekali ovaj dan, reči su Podgoričanke Nataše Kolčević..

Nije to u noći kad je otišao Milo po Podgorici bila ona osvetnička, zlurada radost, razuzdanost, seirenje nad tuđim porazom, nije tu bilo poplave mržnje, pre je to bila neka tiha sreća, često neverica, poneki glasan uzvik radosti, potvrda da je pravda ipak dostižna, da se dugo čeka, ponekad i decenijama, ali se uvek dočeka. Ona viša pravda.

„Tako sam srećan“, tek kratkom porukom javio mi se pred ponoć Savo Klikovac iz Zete.

To je napisao, i ništa više. I sve je rekao. Preneo atmosferu iz Zete, Golubovaca…

Istina, jeste koji sat kasnije bulevar koji kroz Podgoricu vodi na most „Blaža Jovanovića“ proključao od sirena, nepreglednih kolona vozila, zastava, crnogorskih, trobojki, pesme, povika, ali ni tu, ostao sam u tom uverenju noćas u Podgorici, nijednom nije pređena granica, ona osnovna, crvena linija, ljudskosti, pristojnosti. Nekako je sve ostalo bez podsmeha poraženom i poraženima, ostala je pružena ruka onima koji su do sinoć bili na drugoj strani, nisu rušeni mostovi. Barem mi se tako noćas u Podgorici učinilo.

„Nije pružena ruka Milu. Njemu ne, njemu želimo susret s pravdom. Nego je pružena ruka našim komšijama, prijateljima, braći, rođacima, kumovima… Dugo i predugo smo ovo čekali, 30 godina, i imamo pravo i na sreću, na radost, 33 dana treba da slavimo, možda još i nismo svesni šta se desilo“, rekli su mi noćas neki momci u jednom od bulevara dok su prolazile kolone vozila sa zastavama.

Jeste i pred zgradom u kojoj je do sinoć stolovao i još će kratko tamo biti Milo Đukanović, na kraju mosta „Blažo Jovanović“, u Bulevaru Svetog Petra Cetinjskog, odmah s leve strane, bio i kordon policije, ali niti ih je ko, barem dok sam stajao u blizini i gledao, ružno pogledao, niti im je ko šta rekao, niti ko nasrnuo na njih, prekorio ih.

Nekoliko kilometara dalje, u Ulici Baku, ispred prostorija izbornog štaba Jakova Milatovića bilo je mnogo ljudi. Zapaljene su baklje, bio je i vatromet, Nataša Kolčević, Podgoričanka, zaplakala je u jednom trenutku i od sreće i gorko…

„Iako je govorio da nije izazvao rat, da nije pokrao, da nije mrzio sve, volio je samo sebe i svoj kapital. Plačem zato što je osvojena sloboda. A sloboda se plaćala životima. Ovo su suze radosnice i istovremeno suze za sve oni koji ovo nisu doživjeli. Neki visoko na nebu… Ovo su suze za našeg Đeda, za Mirsada Kurgaša, sve njih“, rekla mi je u onoj masi naroda.

Drugi čovek, stariji gospodin sa crnogorskom zastavom u rukama, priznao mi je da je „srećan čitavog dana“, da je još od jutros znao da će se večeras nešto desiti, da je osetio „da je to taj dan“ i da to što će se dogoditi ništa ne može zaustaviti.

„Iako ujutru i bude oblačan dan, sunce će nas grijati, vjeruj ti meni šta ti kažem“, rekao mi je.

Jutros i jeste u Podgorici svanuo oblačan dan, duvao je vetar, posle se počelo razvedravati, neki momci koji su rano krenuli na posao, još se razdanjivalo, ispričali su mi na Trgu nezavisnosti u centru Podgorice da su mimo navika jutros prvo uključili televiziju i pogledali vesti.

„Za svaki slučaj. Da se noćas nije šta desilo. Da proverimo je li Jakov pobedio i je li Milo izgubio. Da nijesmo sanjali. Još sebi ne vjerujemo, a izgleda da se desilo“, ispričali su mi i otišli svojim poslom.

Jedna starija gospođa doslovce mi je ponovila ono što mi je noćas rekao onaj gospodin na koga sam naišao ispred izbornog štaba Jakova Milatovića:

„Jeste oblačno, a mene greje sunce! Ne zbog mene, ja sam stara, zbog moje dece i mojih unuka. Da nikad više ne bude kao što je bilo.“

U bulevaru s leve strane Hrama Hristovog Vaskrsenja, ponoć je davno bila prošla, neki momci izneli su u parkić ispred zgrade sto, posedali na klupe, na stolu je i na haubi vozila okolo bilo i piva i sokova i rakije, pričali su, šalili se, ponekad otpozdravljali onima koji su bulevarom prolazili sa uključenim sirenama. Po zgradama okolo, u nekim stanovima bila su uključena sva svetla, otvoreni prozori i vrata od terasa, kroz otvorene prozore negde se čula muzika, u nekim stanovima svetla su, istina, bila pogašena… Poneka silueta u mraku.

„Ja sam Brano Bulatović, potomak crnogorski, Srbin iz Crne Gore. Zadovoljan sam što smo noćas makli jaram sa vrata, možda u Rusiji ne znaju što je to jaram s vrata… Kad staviš konju ili volu jaram, on ga vuče, a mi smo vukli jaram i ralo za Mila Đukanovića trideset godina. E, od noćas nećemo više nositi taj jaram, nećemo više vući to ralo. Eto, to se desilo“, ispričao mi je Brano ispred štaba Jakova Milatovića.

A okolo ljudi su uzvikivali i „Jakove, Jakove“, i „Čuje se do nebesa, nema više DPS“, pevali su, istina, i „Milo lopove, Milo lopove“, kao dokaz da nisu zaboravili, da će s praštanjem ići teže, da imaju pravo na pravdu, ali i da se ujutru neće popreko gledati s komšijama, sa onima u čijim su stanovima sinoć bila pogašena svetla.

„Kratko da ti kažem, desilo se noćas ono za šta smo mislili da je nemoguće, a ispalo je da je moguće. Imam 28 godina, ne pamtim ni jedan jedini dan bez njega, evo, sutra će mi biti prvi dan bez Mila“, ispričao mi je momak na jednom od podgoričkih bulevara.

„Nemam ti ja riječi da opišem kako se osećam. Niti ih ima sav ovaj narod na ulici i u Crnu Goru. Jeste, bili smo u zatočeništvu, u ropstvu, u strahu, u svemu najgorem dok je on bio na vlasti. Čujem šta se desilo, ali tijelo ne vjeruje. Pakao je to bio. Ali ima ona naša stara – Možeš kako hoćeš, ali ne možeš dokle hoćeš. To se noćas desilo“, priča još jedan od momaka na bulevaru.

Kad je malo kasnije, u izborni štab Jakova Milatovića stigao Aleksa Bečić, dočekan je aplauzima, povicima „Aleksa, Aleksa“. Dritana Abazovića, predsednika Vlade, neki momci su nasred ulice, gurajući se sa obezbeđenjem, izgrlili i izljubili, dok je okolo nekoliko stotina ljudi skandiralo – „Hapsi Dritane, hapsi Dritane“. I posle, u velikoj sali sportskog centra, dok se pred stotinu kamera Jakov Milatović spremao da kao predsednik crnogorskoj javnosti pošalje prve poruke, neki ljudi koji su ušli unutra ponovo su vikali „Hapsi Dritane, hapsi Dritane“, dok se Dritan zagonetno nasmešio.

„Nije ovo poziv na osvetu, niti na revanšizam, ovo je poziv na pravdu, na to imamo pravo. Mi tu pravdu čekamo, verujemo da će Jakov ispuniti šta je obećao“, rekao mi je jedan od onih koji su vikali „Hapsi Dritane, hapsi Dritane“.

Sam Jakov, pre nego što je stao pred mikrofon, pozvao je i Andriju Mandića, i Aleksu Bečića i Danilovića i Dritana Abazovića, i Marka Kovačevića da stanu iza njega, da stanu uz njega… Govorio je pomiriteljski.

„Ovo je noć koju smo čekali više od 30 godina i neka nam je sa srećom ova pobeda svih nas, neka nam je sa srećom pobeda pomirene Crne Gore. Večeras je Crna Gora napravila jedan odlučan korak napred, rekla presudno ‘zbogom’ prevaziđenom režimu gospodina Đukanovića i napravila korak napred ka ravnopravnijoj, lepšoj, evropskoj Crnoj Gori“, rekao je Milatović.

Još je i dodao da mu je srce veliko zbog tolikog poverenja koje je dobio od naroda, da će se truditi da bude istinski predsednik svih građana Crne Gore.

Tek koji minut ranije stigla je i vest s drugog kraja grada da je Milo Đukanović priznao poraz, da je čestitao Milatoviću, poželeo mi da bude „uspešan predsednik“.

Nekako hladno reagovali su ljudi na bulevaru kraj puta za Cetinje na tu vest.

„Pomešana su osećanja. Od suza do radosti. Čekam ovo 30 godina, istina je, Crnom Gorom vladala je mafija, klanovi, zapošljavali su kako su oni hteli… Završila sam Pravni fakultet, a život mi je protekao u čekanju posla jer njima nisam bila podobna, gde god sam konkurisala, nisam prošla, zbog čega – zbog političkog angažmana mog pokojnog oca“, ispričala mi je Vanja Zekić.

Posle je iz jednog stana s pogašenim svetlima, iz zgrade sa desne strane, istina, neko onom narodu na ulici doviknuo, iza zavese, i „Lopovi, ua lopovi, ua Dritane“…

„Boga mi lažeš, niti sam ja lopov, niti ko moj“, uzvratio je neko sa ulice, dok je neko drugi tek jednostavno podviknuo: „Marš!“

„Konačno više da nam svane, da ovaj narod progleda na oči, dosta je bilo. Vjerujem, da mora biti bolje. Da ljudi žive pravdu. Šta se desilo večeras? Desilo se to da je 34 godine koliko je vladao – zlatom zlatio, da je najbolje radio, a nije, trebalo je da proradi nešto ljudsko u njemu, da kaže dosta je, neće više ljudi da me gledaju, jednostavno, dosta je bilo, a kod njega te ljudskosti nije bilo“, pričali su mi još posle ljudi na nekom od bulevara.

Neki ljudi koje sam jutros sreo u Podgorici, tek što se bilo razdanilo, rekli su mi da jeste oblačno, ali da njih greje sunce. Nekoliko njih, i to je istina, odbili su da pričaju sa mnom. Bili su mrki, neispavani, ljuti…

Svanuo je prvi dan u Crnoj Gori posle Mila…

„Srećna sloboda“, pozdravljali su neki ljudi jedni druge po gradu.

Istina, kad sam se probudio, i ja sam prvo uključio računar i pogledao vesti, tamo je pisalo – Jakov Milatović – 60 posto od 383.300 ljudi koji su juče glasali, Milo Đukanović – 40 posto…

U crkvenom kalendaru – 3. april, prepodobni Jakov ispovednik, episkop katanski, posti se na vodi.

Foto: Zoran Šaponjić

Piše: Zoran Šaponjić