Novi “Dejton” nije dovoljan

0
1394

Ćorsokak u koji su postjugoslovenski prostori gurnuti svojom nezrelošću i asistencijom zapadnih centara posebno u vezi sudbine Kosova i Metohije, neki smatraju, može se prevazići mirovnom konferencijom u žargonu nazvanom „Dejton 2“.

Polazeći od načelnog stava da je uvek bolje pregovarati nego se sukobljavati ipak moramo primetiti da konferencije poput „Dejtona“ mogu trenutno doneti smirivanje situacije ali ne i rešavanje značajnih međunarodnih problema. Medicinskim rečnikom, konferencije tog tipa više deluju za ublažavanje „simptoma“ i trenutno olakšanje nego kao sveobuhvatna terapija koja donosi potpuno izlečenje. Sitacija na Balkanu nije izolovani incident u moru harmonije koja se može rešiti malom intervencijom. Situacija na Balkanu je posledica mnogo dubljih problema na međunarodnom planu i samo je posledica planetarnih poremećaja u međunarodnim odnosima zbog čega se dosadašnji sistem međunarodnih odnosa i međunarodnog prava, koji je uspostavljan postepeno tokom celog dvadesetog veka urušio do mere da ga je potrebno reafirmisati ili utvrditi na novim osnovama.

Politička, bezbednosna i ekonomska situacija širom planete dostigla je tačku opšte konfuzije i nepredvidivosti. Krize i sukobi se umnožavaju a preduzete mere, često, samo pogoršavaju stanje. Sukobi se iz političke sfere prenose na ekonomsku putem naodmerenih i nezakonitih sankcija, rata valutama ili carinskim barijerama. Bujaju separatistički pokreti koji se, zavisno od trenutnih interesa zemalja, različito tretiraju. Terorizam je postao svakodnevica mnogih zemalja a ratovi različitog intenziteta plamte širom planete preteći da se od marginalnih nesporazuma pretvore u globalni nuklearni sukob sa nesagledivim posledicama za cekolupnu ljudsku civilizaciju.

U odnosu na sadašnje stanje „stabilnost“ iz perioda hladnog rata je podsećanje na „stara dobra vremena“ u kojima se ipak znalo do kojih okvira se sme ići i šta se može ili ne može činiti na međunarodnom planu.

Da Vas podsetimo:  Pismo sa Kosova ili život u strahu

Jedan od mogućih razloga sadašnje konfuzije na međunarodnom planu je i slom starog sistema vrednosti u kome su u Helsinkiju utvrđenim principima održavana ravnoteža straha i moći. Taj svet je, padom Berlinskog zida, otišao u nepovrat. Duh je pušten iz boce i sada kao pomahnitao juri planetom stvarajući haos i nesigurnost na svakom koraku.

Haosu posebno doprinose SAD koji pokušavaju da zadrže vlastitu dominaciju i koje aktuelnim ponašanjem pokazuju da je borba za tzv.ljudska prava bila samo oruđe u potkopavanju suprotnog tabora a ne istinska vrednost kojoj se težilo. Kada su se preko borbe za ljudska prava uvukli u protivničke redove i uzdrmale konkurente sada im ta prava nisu važna jer pragmatično podržavaju nedemokratske režime i one koji krše ljudska prava na prostorima za koje procene da su od njihovog interesa. „Pobeda“ u hladnom ratu omogućila je da SAD postanu vrhovni gospodar planete, istvoremeno postajući tužilac, sudija i dželat svim onim pojedincima ali i narodima koji se ne uklapaju u njenu predstavu o svetu. Ipak, pokazalo se da vladati svetom nije jednostavno i lako bez obzira na savremena sredstva nadzora i komunikacije. Jednostavno društvena zajednica je isuviše raznolika i samosvesna da bi u samo nekoliko godina odstupila od svoje tradicije, načina života i zajedničkih vrednosti i postala poslušni izvršilac naloga iz jednog centra i kopija „velikog gazde“.

Možda je nastupio trenutak da se nanovo, na opštem nivou preispitaju modeli odlučivanja i vrednosni obrasci koji različitim tumačenjima dovode u pitanje mir na planeti. „Jedinstveni slučajevi“ su se umnožili do mere kada je neophodno nanovo kodifikovati mnoge stvari u međunarodnim odnosima.

Jedno od važnijih polja za usaglašvanje stavova morao bi biti princip „nepovredivosti granica“ koji je u praktičnom delovanju tumačen na tako širokoj osnovi da ga je svaka zemlja tumačila na različit, često potuno suprotan, način. Zapadnim „demokratijama“ ništa nije valjalo u komunizmu i nastojali su da razgrade sve njegove tekovine sem unutrašnjih granica koje su smatrane svetinjom ali samo dok je to njima odgovaralo. Tako su, odlukom Badinterove komisije, republičke granice u bivšoj SFRJ postale državne granice. I kada je srpski narod nevoljno morao da prihvati tu činjenicu pokazalo se da tako utvrđena pravila važe uvek sem u slučaju Srbije čije granice je trebalo nanovo prekrajati. I zbog čega se Republika Srpska prisiljava da ostane u nefunkcionalnoj Bosni i Hercegovini a koriste se sva sredstva da se podrži „nezavisno Kosovo“ koje ima daleko manje kapaciteta da bude država. Sa druge strane ne prihvata se demokratski i mirno iskazanoj volji građana Krima da se vrate u sastav Rusije.

Da Vas podsetimo:  Gazivode – jezero puno smeća

Na međunarodnom nivou bi trebalo usaglasiti sistem sankcija u ceokupnoj proceduri od toga ko ih, kada i pod kojim uslovima može uvoditi i šta one mogu obuhvatiti. Šta predstavlja slobodna trgovina i kako sprečiti ekonomske ratove u kojima, naravno, uvek stradaju oni slabiji. Svedoci smo da je u potpunosti ukinuta „pravna sigurnost“ jer se jednostrano otkazuju međunarodni ugovori a sankcije proširuju na sve države koje „krše“ u suštini nezakonito zavedene sankcije.

U praksi na međunarodnu scenu se vratio „zakon džungle“ po kome je jači uvek u pravu pa ne čude napori „malih“ zemalja da se domognu atomskog i raketnog oružja koje bi mogli da zaprete napasnicima. I tako, dok svi govore o miru naoružanje se masovno prodaje i  svi se spremaju za rat. U takvoj atmosferi oni nestrpljiviji će početi da maštaju i o nekom „preventivnom napadu“, čisto da preduhitre stvarnog ili izmišljenog napadača.

Sve to pokazuje da su bilateralni pregovori dobri, da ima mesta i za manje mirovne konferencije ali bez celovitog rešenja situacije u kojoj se ceo Svet nalazi ne može biti ni trajnog i održivog mira. Zbog čega bi za Srbe kao narod bilo prihvatljivo rešavanje statusa Kosova i  Metohije bez celovitog rešavanja „srpskog pitanja“ na postjugoslovenskim prostorima a koje je moguće tek u uslovima reafirmacije međunarodnog prava.

Možda svet u ovom času i nije spreman za takvu konferenciju. SAD se osećaju i dalje toliko moćno da mogu ostale prisili na „pokornost“. Evropa još uvek živi u snovima o svojoj staroj „slavi“. Holivud i nadalje prodaje „američki san“ a štamparija dolara radi u „tri smene“. Ekološki resursi planete se troše nemilice. Socijalno raslojavanje dostiglo je nikad veće razmere, šačica najbogatijih kupa se u luksuzu a milijarde ljudi bori se da preživi. Bog je prognan iz života mnogih ljudi a prazninu su popunile totaritalne ideologije i fanatizam.

Da Vas podsetimo:  Bitka za popis

Možda svet, zaista, nije spreman za ovu konferenciju ali ukoliko je ne održimo uskoro, sledeća konferencija bi mogla biti „posleratna“.

Dragan Krsmanović 
Izvor: Analitički forum

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime