O nametanju protivprirodnih zakona

0
142

Preko nekoliko osoba koje bi teško ušle u drugi krug izbora čak i u svojim mesnim zajednicama, SNS nameće novi društveno-kulturni obrazac čitavoj naciji, a razbija njen viševekovni

SNS-u očigledno ne smeta da ulazi u izbornu godinu sa prtljagom novoizglasanih Zakona o „rodnoj ravnopravnosti“ i dopunjenog i izmenjenog Zakona o „zabrani diskriminacije“, koji su ovih dana usvojeni u Narodnoj skupštini Srbije, bez bitnih izmena, uprkos protivljenju značajnog dela nacionalno i tradicionalno orijentisane javnosti, ali i stručnih tela kao što je Odbor za standardizaciju srpskog jezika SANU. Još ako se reaktivira i izglasa i Zakon o „istopolnim partnerstvima“, SNS će i te kako imati s čim pred birače.

I, da ne bude zabune – to su njihovi zakoni. Neće moći da se kriju iza Čomićki, Brnabićki i Mihajlovićki. Jer su preko SNS, odnosno Aleksandra Vučića, koji se o svemu u stranci pita, ove osobe došle do svojih funkcija i ogromne političke moći, bez ikakvog – vredi ponoviti – ikakvog uporišta u biračkom telu. Preko osoba koje bi teško mogle da uđu u drugi krug u svojim mesnim zajednicama nameće se novi društveno-kulturni obrazac jednoj celoj naciji, a razbija njen viševekovni, milenijumski. I, osim bukvalno par izuzetaka, svi naprednjački poslanici u Narodnoj skupštini su to podržali. Američkim rečnikom rečeno – they own it.

Dakle, već sad možemo da kažemo da SNS ide na izbore kao srpska verzija američke Demokratske partije. Globalistička, radikalno feministička, ekstremno politički korektna i pro-LGBTQ+++++. Nikakvo busanje u patriotska prsa i grljenje sa Orbanom to neće promeniti. I američke demokrate, dok demontiraju većinsku američku kulturu, obrazovni sistem, ustavne slobode i vrednosti, pozivaju se na patriotizam, i glasaju za jednako velike vojne budžete kao i republikanci. Ali su ipak globalisti.

Sve „pro-porodične“ i slične koske koje naprednjaci budu, dakle, pokušali da bace smućenom biračkom telu u vremenu od sada pa do izbora biće uzaludne, tj. neuverljive. Jer gorepomenuti zakoni u osnovi ruše ne samo tradicionalne, porodične vrednosti nego i tradicionalni srpski duh slobode, kroz kriminalizaciju „pogrešnog“ govora i mišljenja. Čak i ako Aleksandar Vučić ne bude potpisao zakone, ostaće činjenica da je praktično ceo poslanički klub SNS glasao za njih, i da bi to ponovo mogli da urade pod nekom novom navalom Brisela i/ili Vašingtona. Ostaju još i opcije podnošenja žalbi Ustavnom sudu, pošto, između ostalog, Ustav Srbije ne poznaje pojam „roda“, ali to, opet, neće promeniti činjenicu da je vladajuća koalicija ubedljivo glasala za ove zakone.

Radikalni feminizam

Jedna od dobrih stvari u svemu ovome je što je sada dodatno ogoljena prava priroda radikalnog feminizma. Preko Čomićki, Mihajlovićki i Brnabićki, koje su, navodno, avangarda borbe za ženska prava, žene su pretvorene u glavni instrument dirigovane uravnilovke, preko koje se uvodi državni paternalizam i totalitarizam. Odnosno Veliki brat. Ili Velika sestra. Ili Veliko rodno-neutralno božanstvo. Ili kako god se to zvalo po nakaznom novogovoru koji se nastoji nametnuti.

Da Vas podsetimo:  Od straha do ljubavi: Vaskrs – praznik životnog vaskrsenja

Tradicionalno se smatralo da su, u skladu sa bogomdanim (neki bi rekli prirodnim), svima očiglednim svojstvima sa kojima se rađaju dva pola ljudskog roda, muški članovi porodice ili šire porodične, rodovske ili lokalne zajednice ti koji su prirodno zaduženi za odbranu časti i integriteta žena. Odbacujući „patrijarhat“, radikalni, „napredni“ feminizam odbacuje celu tu koncepciju i postavku. Međutim, pošto su radikalne feministkinje očigledno nemoćne da same nametnu svoje novopečene stavove ostatku populacije – a neka one kažu zašto su nemoćne – one u celu priču uvlače represivni državni aparat, odnosno u ovom slučaju vladajuću političku partiju, koja na to krotko pristaje. (Vuk na ovcu svoje pravo ima, ka’ tirjanin – ili agresivna ženskinja – na slaba čovjeka. Problem je što ti slabi, odnosno povodljivi SNS muškarci čine većinu u srpskom zakonodavnom telu.)

Zapravo je to „žensko oslobođenje“ za koje se, preko Čomićki, Brnabićki i Mihajlovićki, sada očigledno zalažu Vučićevi naprednjaci, nemoguće bez jednog novog totalitarizma, preko kog će represivni državni aparat biti stavljen u funkciju rata protiv ljudske prirode. Dok su im usta puna „liberalizma“, „ljudskih prava“ i „jednakih šansi za sve“, u praksi su oni nosioci jednog suštinski severnokorejskog modela.

Ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Gordana Čomić (Foto: Tanjug/Nikola Anđić)

Koja postavka pokazuje više suštinskog poštovanja za žensku prirodu? Ona po kojoj su za žensku zaštitu prirodno odgovorni otac, braća, sinovi, muški rođaci i prijatelji spremni da rizikuju život, ako treba bez nadoknade? Ili ona po kojoj to moraju, za platu i napredovanje u karijeri, da profesionalno čine ljudi u uniformama, a sve češće i nadnacionalni vojni savezi? Ona po kojoj žene po svojoj prirodi dobijaju poštovanje, ili ona po kojoj poštovanje mora da se, policijsko-kaznenim metodama, zahteva i iznuđuje?

I, nije li to što se uvodi državno dirigovana uravnilovka, u kojoj će državni aparat prinude obezbeđivati ravnopravnu zastupljenost žena u svim oblastima ljudskog delovanja, zapravo par ekselans ispovedanje ženske inferiornosti? Nije li tu poruka – žene su isuviše slabašne i nesposobne da se za bilo šta izbore same, nego im za to treba podrška državne mašinerije?

Uzmimo primer jedne od gorepomenutih borkinja za „ravnopravnost“, Zorane Mihajlović. Ona sama nikad nije izašla ni na jedne izbore na čelu liste koja propoveda „njen“ revolucionarni društveni projekat. Nikad nije ni pomislila da ono što ona propagira bar bude ponuđeno narodu za referendumsko izjašnjavanje. Umesto toga, prihvatila je da bude kukavičje jaje unutar jedne široko populističke smese zvane SNS, koje su u naprednjačko gnezdo „snele“ nadnacionalne organizacije poput Trilaterale – za koje, opet, niko nikad nije glasao – i da, krijući se iza leđa populističkog vođe i državnog aparata, ali sa očiglednom zaleđinom nadnacionalnih centara moći, nameće nešto za šta niko u Srbiji nije glasao.

Da Vas podsetimo:  Po kom osnovu je grad Prokuplje izdvojio ovoliki novac za novogodišnju rasvetu?!

Je li to taj obrazac „uspešne i nezavisne žene“? Ako jeste, da zaključimo da je sadašnja „uspešna i nezavisna žena“ samo puki instrument u rukama nevidljivih centara moći, puki šrafčić u jednom ogromnom, bezličnom, totalitarnom mehanizmu. Je li to napredak u odnosu na tradicionalnu majku, sestru i stub porodice? Je li to poštovanje ženske ličnosti? Naposletku, je li to borba za demokratiju?

Komesarka umesto majke

Tradicionalni pogled na ravnopravnost polova, pak, polazi od potpuno drugačije postavke: muškarci i žene imaju jednake vrednosti, ali nisu stvoreni za iste stvari, što je inače očigledno svakome ko ima oči. Žene daju podršku muškarcima u njihovim poljima, a muškarci ženama u njihovim. Ponekad se, spontano i prirodno, neka od tih polja prožimaju. Sve bez državne prisile. Dobrovoljno ili, kako bi neki rekli, nagonski. Vrlo često s ljubavlju.

U naprednjačko-feminističkoj uravnilovki – nema ni trunke toga. Sve je u represiji, propagandi, pretnjama i kaznama. Cena „ženskog oslobođenja“ po radikalno-naprednjačko-feminističkom obrascu je totalitarna diktatura, koja ne samo da silom, nedemokratski nameće novi društveni model, nego i kriminalizuje bilo kakvo, makar i verbalno neslaganje sa istim. I umesto da nam glavna vaspitačica bude majka, to treba da bude komesarka u liku „poverenice“, koja će nam određivati, po cenu novčane kazne, pa i zatvora, šta je „ispravno“ govoriti i misliti, a šta ne. Opet, ne snagom bilo kakvog ličnog autoriteta ili kredibiliteta, već prinudom državnog aparata.

Suštinski je ista stvar sa pro-LGBTQ+++++ politikom. Ceo državni aparat, finansiran porezima koje plaća ubedljivo većinsko heteroseksualno stanovništvo, stavlja se u funkciju nametanja istopolnih „brakova“, usvajanja dece, redovnog paradiranja i negiranja postojanja „samo“ dva pola ljudskog postojanja i razmnožavanja. Pa čak i hirurškog i hormonalnog menjanja urođenih polnih svojstava.

Na kraju, potrebno je, posle ovih racionalističkih opisa i argumenata, dodati i to da je sve ovo zapravo rat protiv ljudske prirode, onako kako je opisuje i uzdiže ne samo pravoslavlje, ne samo hrišćanstvo, nego i sve velike svetske religije. Rat protiv Boga. U ime „tolerancije“, koja je samo jedna đavolski dobro smišljena floskula rasturanja stubova vere, tradicije i čovekove veze sa Bogom iznutra.

Premijerka Ana Brnabić (levo) sa partnerkom na tzv. „Paradi ponosa”, Beograd 15. septebar 2019. (Foto: Andrija Vukelić)

Jer, šta je u svojoj osnovi ova „tolerancija“ koju nam sada nameće Zapad, odnosno Vučićevi naprednjaci preko svojih izvršiteljki? To je postavka po kojoj je „jednako vredno“ ono što piše u svetim spisima i ono što se, prema viđenju vera koje ispoveda ubedljiva većina stanovništva, smatra ne samo protivprirodnim, nego i bogoboračkim. Pristanak na takvu postavku je, u suštini, odricanje od vere, tj. od njenog pravilnog ispovedanja, koje je ustanovljeno tokom više milenijuma borbe i duhovnog iskustva.

Nije nikakva „tolerancija“ teranje vernika da prihvate da je homoseksualni brak jednak heteroseksualnom i da to još finansiraju preko svojih poreskih obaveza. Ili da prihvate da postoji više polova, odnosno da polovi zapravo i ne postoje, nego „rodovi“ koji su stvar subjektivnog „osećaja“ koji se ne sme dovoditi u pitanje. Sve to je nasilno nametanje stava da Bog, kroz svete spise, ne govori istinu. Da nije stvorio (samo) muško i žensko. Odnosno da sveti spisi ne govore istinu o Bogu, Njegovom stvaranju sveta i čoveka.

Da Vas podsetimo:  Na mestu voljno

Ova veštačka „tolerancija“ je zapravo pobeda bogoborstva i anti-religije. Pristanak vernika na takvo društveno-političko uređenje je u stvari smrtni udarac njegovoj veri, a pobeda za one kojima je cilj da tu veru obezvrede. Svaka vera ima svoje apsolutne, nepromenjive i večne vrednosti. Kao što ih ima i svako suprotstavljanje veri, uključujući i ono pod firmom „tolerancije“ (zato se često, među njenim pobornicima može čuti i fraza – „nema tolerancije za netolerantne“).

Stoga je u najmanju ruku naivno tvrditi da unutar SNS ili bilo koje partije mogu, pod zastavom „unutarstranačke demokratije“, da koegzistiraju ovako suprotstavljeni pogledi na same osnove ljudskog postojanja. Ne, ne može se služiti i Bogu i mamonu, makar i unutar „pragmatične“ političke stranke. Između ta dva ekstrema, ta dva apsoluta, jednostavno nema i ne može biti kompromisa.

Duhovni brodolom

Dakle, da se ne zavaravamo – ovo nije samo „borba za vrednosti“, „ravnopravnost“ i „jednake mogućnosti“. Ovo je, uz saučesništvo slabih u veri a lakomih na svetovni uspeh, rat nevernika protiv vernika, đavola protiv Boga. I nevernici za sada uspevaju da, kontrolom medija, vrhova stranaka i tokova novca, ubedljivoj tradicionalno-verski nastrojenoj većini, nametnu svoje stavove. Odnosno, da parama vernika razaraju njihovu veru.

Pitanje je da li izbori u ovakvom političkom sistemu koji nam je nametnut uopšte mogu da dovedu do promena. Ali, unutar sadašnjih pravila igre, potrebno je govoriti i o stranačkim programima, i javno ih ili podržavati ili razobličavati. Naprednjački program koji se nudi srpskom društvu je sada, posle usvajanja ovih zakona, u suštini jasan – (neo)liberalni rat protiv tradicije, ljudske prirode i, u krajnjoj liniji, protiv Boga, onako kako ga shvataju većinske religije zastupljene na ovim prostorima.

Bez obzira na za sada još uvek uspešno geopolitičko balansiranje – na čiju ravnotežu će, kad-tad, i ovi društveni lomovi koje SNS i koalicioni partneri uvode u srpsko društvo neminovno uticati, gurnuvši Srbiju u pravcu evro, a i atlantskih integracija. Što je, uz unutrašnju društvenu revoluciju i nametanje liberal-totalitarizma, sigurno jedan od ciljeva brutalnog nametanja ovih zakona, po metodama koji podsećaju na nedemokratsko uguravanje Crne Gore i Makedonije u NATO.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić sa članovima stranke slavi pobedu liste „Aleksandar Vučić – Za našu decu” na parlamentarnim izborima, Beograd, 21. jun 2020. (Foto: Tanjug/Zoran Žestić)

Može li se „tiha većina“ organizovati oko nečeg ili nekog drugog, neke jasne alternative? Ako ne, duhovni brodolom koji će uslediti biće neuporedivo gori od svakog vojnog poraza.

Aleksandar Pavić

Aleksandar Pavić je politikolog i bivši savetnik u kabinetu predsednika Republike Srpske. Ekskluzivno za Novi Standard.

BONUS VIDEO:

Izvor: Novi Standard

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime