Tihi ljudi umiru tiho, kod bučnih čak je i smrt eksplozija buke.
Ovo je vreme bučnih, njihov vek. Tihi ljudi polako nestaju, odlaze, niko i ne primeti da ih nema kad odu. Samo je bučnih sve više.
Životi tihih ljudi u ova naša vremena su beznačajni. Životi bučnih ljudi su veliki, značajni, impresivni, nepogrešivi i nenadmašni.
Bučni ljudi imaju sva prava, tihi ljudi nikakva prava nisu ni zaslužili, prosto, ona njima ne pripadaju.
Bučni ljudi imaju pravo da ulaze u živote onih koji su tihi, koji se ne čuju i koji su neprimetni. Obrnuto, pravilo ne važi.
Kroz vrata, kroz prozore, kroz televizore. Kad neki nesretnik, zgromljen svom tom bukom pokuša da zatvori vrata, bučni mu u kuću, u život, upadnu kroz prozor, kad zatvori prozor onda mu se usele kroz krov, kroz ekran televizora, kad isključi televizor oni koji su bučni nađu način pa taj televizor uključe i mimo onog protiv čije je to volje.
U vremenu bučnih tihi ljudi umiru tiho. Ako bi i najmanji šum napravili, ugrozili bi buku koju prave bučni pa ta buka ne bi bila dovoljno jaka, ne bi imala snagu potrebnu po merilima ovih drugih.
Tihi ljudi u ova naša vremena nemaju prava na svoj život, na svoj tihi kutak. Tišina je najveći neprijatelj bučnih.
Smrt bučnih mora da se čuje. I tuga njihovih je bučna, oni ne tuguju sami, oni ne tuguju tiho, njihova tuga je urlik kakav im je i život. Oni na to imaju pravo.
Bučni su lepši i pametniji od tihih. Oni imaju želje, i najmanja tuga bučnih veća je od najveće tuge tihih, i najmanji problem bučnih veći je od najvećeg problrma onih koji se ne čuju.
Čak i deca i unučad bučnih lepša su i pamenija od onih koji su tihi. Njihovo i najružnije dete lepše je i pametnije od najlepšeg onih sa druge strane.
I svaka bolest bučnih daleko je teža od bolesti tihih. Njih više boli, oni zahtevaju daleko više saosećanja, pažnje i nege. Njihovi su životi, dakako, vredniji od života tihih.
Bučnima pripadaju i slava i bogatstvo, tihima ne pripada ništa. Njima pripadaju samo bol, patnja, jad i čemer. Kad tihi boluju i pate, onda je to normalno stanje, oni pate sami, njima patnja pripada, ona je deo njihovog bića, kad pate bučni, onda sa njima pati čitava planeta.
Pravo bučnih na bučnu smrt je neupitno kao što je obaveza tihih da umro tiho, da glasić ne puste.
Raj bučnih je na zemlji, tihi i nemaju pravo na svoj raj.
A Božije carstvo je carstvo tihih.
autor:Zoran Šaponjić
