Orbović: Vulin se ponaša kao bog

1
1036

Ljubisav Orbović– Način i metod izmena Zakona o radu i Zakona o PIO nigde u svetu nije viđen. Pre neki dan nam je u poseti bio potpredsednik Svetske konferencije rada Jap Vinen, koji je rekao da ne pamti da je igde ikad na ovaj način došlo do promene ovako bitnih zakona. Reč je o metodu kojim je zakon napisao neko i predao ga u parlament bez javne rasprave.

Već se najavljuje zakon o sindikatima, zakon o štrajku. Ako su se ovakvim metodama menjala dva sistemska zakona, to znači da će ovaj metod da se koristi i u budućnosti i mi moramo da ustrojimo svoje aktivnosti u odnosu na to, ističe na početku razgovora za NSPM Ljubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije.

NSPM: Kada je postalo jasno da sindikati i vlada neće moći da se dogovore o zakonu o radu?

Ljubisav Orbović: Mi smo o Zakonu o radu imali nekakvu raspravu i razgovore sa u to vreme prvim potpredsednikom vlade, i dogovorili pet instituta o kojima će se govoriti prilikom promene ovog zakona. Međutim, dolaskom ministra Vulina došlo je drastičnih promena u zakonu, kroz smanjivanje zarada i druge mere. Kada su videli da mi nismo voljni da prihvatimo njihove predloge kako su nam servirali, onda su mimo Socijalno-ekonomskog saveta i mimo dogovora sa poslodavcima i sindikatima doneli odluku da po skraćenom postupku usvoje zakon.

S druge strane, o Zakonu o PIO nije bilo nikakve rasprave, već je on pravo iz vlade ušao u parlament. Zbog toga smo mi i podneli krivičnu prijavu protiv ministra Vulina, smatrajući da je prekršio svoje nadležnosti .

Na osnovu čega tvrdite da je prekršio nadležnosti?

– Ministar Vulin je verovatno u stilu delovanja iz devedesetih, smatrao da je on bog koji odlučuje kakva će procedura biti, te da svi drugi ne mogu da misle i znaju bolje od njega. Pokazalo se da je bilo boljih rešenja od onih koja su usvojene tim zakonima.

Niko nije protiv reformi, ali one moraju da imaju način na koji će se izvoditi i prihvatiti u narodu. Ako narod ne prihvati te izmene, onda nema tu ni reformi.

Kažete da se ministar Vulin poneo kao da je bog. Kako biste opisali susrete sa njim?

– Najveći broj sastanaka bio je u prisustvu premijera. Njegov posao je bio da sve o čemu će se pričati pripremi i da kada dođemo na sastanak sa premijerom, ima gotov materijal i da se oko toga dogovorimo i mi i vlada i poslodavci. Ministar Vulin nije aktivno delovao u tom delu. Samo njegovo ponašanje je bilo korektno. Ipak, njegovo delovanje posle tih sastanaka – način na koje je uveo zakone u proceduru i forsirao njihovo usvajanje – govore o tome da on možda ne veruje u boga, ali da sebe smatra za boga.

Šta se dalje dešava posle te prijave koju ste podneli protiv ministra Vulina?

– Odmah je usledio odgovor kroz saopštenje Pokreta socijalista. Ovih dana ste mogli videti da je bilo izuzetno neprijatnih napada na mene i sindikat u medijima. To je metoda koja ima za cilj stvaranje pometnje u javnosti oko toga šta se dešava.

Ali, neću odustati. Naprotiv. Ponavljam – ovi zakoni nisu mogli da prođu na način na koji su prošli jer je prekršena procedura. A da ne govorimo o pojedinostima samih zakona i kakve posledice one imaju po zaposlene. Uostalom, neka ukinu naknade u upravnim odborima. Reč je o 10.000 ljudi koji godišnje uzimaju preko 60 miliona evra! Ja sam to predložio, ali ništa potom nije bilo.

Pominjete nadoknade u upravnim odborima. Ali, sećamo se da kada je SNS 2012. bio u kampanji – obećao je i ukidanje agencija, do čega nije došlo. Mnogi, ipak, kažu da to ne bi bila neka velika ušteda imajući u vidu koliko nam novca treba. Sa druge strane, čini se da bi vlada imala veći legitimitet da priča o rezovima i ovakvom zakonu o radu da je u svojim redovima napravila oštre rezove. Da li mislite da je vlada propustila šansu za to?

– Te uštede uopšte ne bi bile male za ovu zemlju. Drugo, poznato je da su agencije mesto za uhlebljenje stranačkih kadrova svih vlasti. Mi imamo preko 130 agencija, možda i više. Od silne priče o ukidanju, ugasili su samo jednu! Agencije su papreno skupe i pitanje je da li su nam mnoge od njih potrebne. Većina njih su čista izmišljotina, nemaju nikakvu ulogu. Na primer – Agencija za pomorstvo, a mi smo zemlja bez mora!

Kako biste jednom radniku u Srbiji ukratko objasnili – šta ga konkretno čeka posle izmena Zakona o radu?

Da Vas podsetimo:  Novosadski pokret otpora

– Prvo – sada postoji vrlo laka mogućnost da poslodavac proceni da nema potrebu za vama, pa da vas posle eventualno angažuje kao sezonca i pri tome vas ucenjuje za zaradu. Ugovori će se sklapati pojedinačno, a kada je čovek u poziciji da ne zna da li će imati posao ili će ići na ulicu, onda pada kriterijum i prihvata da radi za mnogo manju platu.

Sa druge strane – minuli rad vam se gleda samo kod poslednjeg poslodavca, što za mnoge znači veliko smanjenje u plati jer su mnoge firme nestale. Takođe, oni koji su radili noćne smene imali su nadoknadu od 26 odsto. Smenski rad se sada izjednačio sa regularnim.

Rečju – ovo je antiradnički zakon!

Sa druge strane, vlada kaže – nema para. Koji je odgovor sindikata na to?

– Para nikada neće biti na ovaj način. Time što ćemo smanjivati zarade i prava radnika neće se stvoriti neko javno dobro. Naprotiv, postajaćemo sve siromašniji i preći ćemo granicu siromaštva iz koje više nikada nećemo moći da se izvučemo. Nije poenta da hleb bude tri dinara, već da ima realnu vrednost i da svako može da ga kupi! Mora da postoji ravnoteža kupovne moći i rada.

Sve vreme se pričalo o smanjenju plata i penzija za 20 odsto, a nedavno je ministar Vujović izjavio da se premijer složio da umenjenje bude 10 odsto. Čini se da je reč o spinu, pa da će mnogi sada reći – „dobro je, mogli su da nam uzmu 20 odsto, ovako samo 10“…

– To je kao da vam neko iz džepa uzme dve hiljade dinara, pa vrati hiljadu i kaže još da vas je i častio! Očito je da se u javnosti mnogo spinuje. Sve vreme se priča kako je Zakon o radu zakon koji će omogućiti zapošljavanje, a bilo je jasno, i sada se polako to obistinjuje, da će ovaj zakon omogućiti veće otpuštanje. U taj paket spada i priča o tome kako neko ima „meko srce“, pa nam je učinio time što nije dozvolio veće smanjenje plata i penzija. Mi kao zemlja vodimo se pogrešom filozofijom i moramo to da promenimo. Pogrešno je ako nastavimo da smanjujemo plate i penzije, već moramo da se okrenemo realnom sektoru i da povećamo uposlenost.

To što ćemo u državnom sektoru smanjiti plate, ne znači da će oni u privatnom živeti bolje.

Vlada kaže da je novi zakon o radu sličan evropskim i da slični ili isti zakoni važe svuda u regionu. Da li je to tačno? Vidimo da u Hrvatskoj, posle dve godine „krčkanja“, još uvek nije usvojen novi zakon.

– Ta teza nije tačna! U regionu se pokušava sa nametanjem politike koja ide po principu pritiska na smenu. Tako jedan dan dođe do smanjivanja nekih prava radnicima u Srbiji, a sutradan se isto to nameće Hrvatskoj pod izgovorom, „šta se bunite, vidite da su to Srbi prihvatili, oni će biti konkurentniji od nas“. Onda se ista priča govori nama u Srbiji za Hrvatsku i tako redom… Zato su sindikalne organizacije bivše Jugoslavije napravile organizaciju „Solidarnost“ kako bismo zajednički pratili šta se dešava i kako bismo reagovali.

S druge strane, mnogi u privatnom sektoru postavljaju pitanje: da li je normalno da oni koji su na državnom budžetu, koji se puni najviše od privatnog sektora, imaju veću platu?!

– Nije prirodno, ali ne može se to rešavati smanjivanjem plata u javnom sektoru. U javnom sektoru su i sudije, lekari, profesori i najbolje firme koje imamo u zemlji. Trebalo bi jačati realni sektor, kome država delom gleda kroz prste tako što se omogućava plaćanje minimalca, a ostalo „na ruke“. Država tako gubi novac od poreza i onda ne može da isplati plate, penzije…

Ali privatnici, mala i srednja preduzeća i preduzetnici, stalno slušaju o obećanim olakšicama, a sve su im viši nameti države? Pri tome, i ovo malo što isplaćuju sada jedva uspevaju da plate!?

– Mi smo i na Socio-ekonomskom savetu pokretali pitanje smanjenja nameta realnom sektoru. Međutim, mi nemamo pravu sliku realnog sektora jer ima mnogo polja u kojima se radi „na crno“. Sve se lomi na zaposlenom – država diže poreze, poslodavac plaća, ali krajnja šteta ide preko leđa zaposlenih i, naravno, samih privatnika. Od ovoga su, naravno, izuzeti neki moćni privrednici kojima se dozvoljava da duguju po milijardu i više za poreze.

Ako imamo firmu koja nema perspektivu i koja godinama ne radi – zbog čega onda sami radnici u toj firmi, svesni da nema održivog rešenja za to radno mesto – ne krenu sami da se preorijentišu ili nađu drugi posao, već godinama sede i čekaju, žaleći se što nema rešenja?! Šta to govori i o svesti kod samih radnika? Nije li od njih neodgovorno da godinama sede, čekaju i žale se?

Da Vas podsetimo:  Kako preživljavaju ljudi u Srbiji? Ovo je moja caka da preživim sa 250 evra

– Nismo svi sposobni da budemo preduzetnici. Nigde u svetu nisu svi preduzetnici. Neki imaju sposobnost i sami pokrenu posao, dok većina svoje sposobnosti nudi u najam za platu. Većina ljudi o kojima pričate bi otišli u neku durgu firmu jer se nikome ne čeka da prima crkavicu od 12.000 ili 18.000 dinara, ali nemaju gde. Sa druge strane – niko im nikada nije dao realnu šansu da oni sami pokrenu nešto. Nikada nije data šansa radničkom preduzetništvu – da se tim ljudima predaju firme u kojima rade i da oni samo pokušaju da ih podignu. Od 2000. politika je bila takva da se otpusti deo radnika kako bi neka fabrika morala da se privatizuje, i tako godinama – a strateških partnera nigde! Ljudi su tako ostavljeni da čekaju i nije im ponuđeno ništa osim obećanja o nekom strateškom partneru koji nikada nije došao.

Istina o mojim primanjima, hotelu, ćerkinim studijama… – ćerka mi ne studira u Londonu, a jedino što imam od Vrnjačke Banje je to što sam je posetio

Videli smo u danu kada su sindikati najavili štrajkove da su mediji bliski aktuelnoj vlati pisali o tome kako ste Vi „sindikalni tajkun“, koji je uzeo milione, milijarde… Kako gledate na te napade?

– To nije prvi put. Uvek se to radi kada treba da se izvrši neki pritisak. I u vreme prethodne vlade, kada je trebalo da bude usvojen „Radulovićev zakon“ o radu, isti listovi su napadali mene, sindikat, porodicu… Cilj tih napada je da se izvrši pritisak na nas da se povučemo iz te priče.

Hajde da raščistimo – šta je istina u napadima na vas? Imate li milionske prihode, zidate li hotel?

– Idemo redom – izračunali su da SSSS uzima milijardu i dvesta miliona dinara godišnje na osnovu članarine. To su izračunali na osnovu toga što SSSS ima oko 500.000 članova i pomnožili su to sa članarinom. Kao prvo – to, dakle, nema veze lično sa mnom već sa našom organizacijom, koja ima oko 12.000 pravnih subjekata i na koje se novac raspoređuje. U suprotnom, da je to tako – da ja uzimam te pare – onda je čudo da tužilaštvo nije reagovalo?! Drugo, mi sada imamo oko 400.000 članova, a ne 500.000. Polovina od novca za članarinu ostaje sindikalnim organizacijama kojima taj novac služi. Ostatak ide sindikatima. Dakle, na nivou Saveza godišnje nam dolazi nešto manje od 30 miliona dinara, a ne milijardu i dvesta! Na kraju krajeva – to je sve jasno vidljivo u našem izveštaju koji na kraju svake godine podnosimo pred Nadzornim odborom, koji broji 120 članova!

Ima li Ljubisav Orbović hotel u Vrnjačkoj Banji?

– Jedino što imam od Vrnjačke Banje to je što sam posetio to mesto, i ništa više. Kada je reč o hotelu u Vrnjačkoj Banji – on se gradi od sredstava SSSS, i to se sve vidi na ugovoru. Hotel će uskoro biti zavšren i namenjen je svim posetiocima, dok će članovi sindikata imati određeni popust. Dakle, SSSS je imao određena sredstva na raspolaganju i hteo je to da uloži kako bi stvorio dodatni izvor prihoda. Ovo je prvi put posle 50 godina da je Savez uložio sredstva koja ostaju onima posle nas.

A šta je sa vašom platom, drugim primanjima, stanovima?

– Sa 54 godine koliko imam mogu da kažem da posedujem stan i da se on nalazi u fazi otkupa. Stan ima 80 kvadrata i nalazi se u skromnoj zgradi u ulici Dimitrija Tucovića u Beogradu i uopšte nije reč o luksuznom stanu. To je sve što posedujem od nepokretne imovine. Jedino što je još istina jeste da imam mazdu koju sam kupio pre šest godina i to je objavljeno u štampi. Ako neko sumnja – postoji tužilaštvo, pa neka podnese prijavu.

Neki mediji su vas prozvali zbog toga da, dok radnici grcaju i jedva sastavljaju kraj s krajem, vi imate primanja, navodno, preko sto-dvesta hiljada?!

– U jednom istom danu tri novine su objavile tri različita podatka o mojoj plati – te da imam 320.000, pa 360.000 i 500.000. Moja zarada je određena odlukom Predsedništva SSSS. Moj koeficijent je osam, a cena rada je 14.000. Kada pomnožite ta dva broja, dobićete moju zaradu u SSSS. Kada je reč o drugim prihodima, od februara ove godine više nisam predsednik Upravnog odbora Fonda PIO. Danas je neko predsednik UO u PIO, predstavnik vlade, ali niko ne piše o njegovoj nadoknadi, kao i o nadoknadi 21 člana UO PIO, među kojima su predstavnici Vlade, poslodavaca, sindikata i penzionera. Međutim, piše se samo o nadoknadi koju sam ja primao. Reč je o prihodu od 46.000 dinara.

Da Vas podsetimo:  Ovo još niste videli: Porodici iz Čačka ukrali celu kuću, u šoku i policajci

Treći prihod je Socijalno-ekonomski savet, u kome ima po šest poslodavaca i predstavnika sindikata. Tu su primanja 30 i nešto hiljada.

Međutim, moram da naglasim da se te nadoknade primaju unazad desetak godina i da ja nisam učestvovao u donošenju bilo koje odluke oko tih nadoknada.

U medijima se pisalo da primam novac i u nekim drugim odborima, što nije tačno. Ja sam prvi pokrenuo, i to javno, i tražio i od premijera i od vlade da se ukinu naknade za sve članove upravnih odbora u Srbiji, kojih ima više od 10.000 i koji ukupno godišnje primaju više od 60 miliona evra. Ja sam tražio da se svima to ukine, ali malo ko je to preneo i podržao. Ja i dalje stojim pri tom predlogu, ali „partijski drugovi“ bi bili strašno pogođeni.

Pisalo se i o studijama vaše ćerke?

– Pisalo se da moja ćerka studira u Londonu i da plaćam 8.000 evra školarinu. Dete nikada nije bilo u zapadnoj Evropi, a da ne govorimo o Londonu! Drugo, ona studira na Megatrendu i sada je na prvoj godini, koja je besplatna.

Drugo – pisalo se isto i o „lakoste“ majici koju sam nosio. To je jedina majica koju imam da je te marke, i tome nisam pridavao ikakav značaj. Ipak, pošto je to bila tema, moram da kažem da mi je majicu kupila žena i da je koštala 63 evra, a ne 100 evra, kako se pisalo…

Neizvesna sudbina kolektivnih ugovora

Većina ljudi u državnim firmama ima kolektivne ugovore i njih neće pogoditi smanjenje plata jer su zaštićeni tim ugovorima?!

– To je tačno, ali će se s vremenom i to izmeniti. Doskora je u Srbiji preko 70 odsto zaposlenih bilo pokriveno kolektivnim ugovorima. Imali smo i kolektivne ugovore u realnom sektoru, u poljoprivredi, hemiji, građevini, ugostiteljstvu i to je obuhvatalo sve zaposlene u tim granama. Izmenama zakona o radu kolektivni ugovori u realnom sektoru se brišu, a oni u državnom i dalje ostaju zaštićeni. Svi ti kolektivni ugovori važe tri godine i videćemo da li će sindikati uspeti da se izbore za nove, ili će biti politika da se ti ugovori brišu!? Zato su sindikati toliko isticali značaj proširenog dejstva kolektivnih ugovora. Izmenjenim zakonom o radu se na najperfidniji način eliminiše kolektivno pregovaranje.

Ovakva represija prema sindikalnim protestima još nije viđena

Kako objašnjavate činjenicu da u trenutku kada se, kako sindikati tvrde, donose zakoni koji će dovesti do masovnog otpuštanja i potpuno uniziti položaj radnika, da se na protestu sindikata pojavi svega nekoliko hiljada ljudi?

– Period za organizaciju protesta je bio neverovatno kratak jer su u petak najavili da će zakon u vladi biti u subotu. Dakle, sve su radili brzo.

Ali u Beogradu barem ima 200.000 radnika!?

– Mi smo za svega četiri dana uspeli da okupimo između 10 i 15 hiljada, što je veliki broj ljudi za zemlju u kojoj vlada ovakva stranka kakva vlada. Ovo ne bi mogla nijedna stranka. Pored toga – bila je strašna represija prema našim članovima, koja se na pamti ni u vreme Miloševića! Sve državne firme pravile su spiskove ljudi koji idu na protest u Beograd. U prestonici su postojale naredbe kojima se ljudima zabranjuje da izlaze iz kancelarija za vreme radnog vremena… I pored svega toga, nekoliko hiljada ljudi je došlo. Pokazalo se da postoji hrabrost i da se kaže – ovo ne valja! Uz to, setite se medijskih priča koje su plasirane kako ćemo mi da palimo. Još su nas iz sindikata stavili u društvo sa nekim anarhistom Ratiborom Trivuncem, koga u životu nikada nisam video! Pa radnici su ljudi koji grade i stvaraju! Mi to moramo da cenimo i da se borimo dalje!

A imali ste i sindikat koji je podržao Zakon o radu?!

– Svi sindikati su bili prisutni izuzev nekog sindikata ASNS (Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata), čije samo pominjanje kao sindikata vređa sve ostale sindikate. Oni ne znaju da li su stranka ili šta su. Oni čak nemaju ni vezu sa bilo kojom međunarodnom sindikalnom organizacijom, niti radnicima.

Razgovarao Milan Dinić

NSPM

1 KOMENTAR

  1. Hm,hmm…sindikat,nekada mocan,razbijen je,usitnjen na “ sitne brabonjke“, nema snagu, “ kriticnu masu“, a, to ste znali,zajedno ste to radili kao “ mlin cekicar“..kabinet,sekretarica,auto pa “ vozi misko“…

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime