Pismo plemenitog mučitelja

0
781
Foto: Pixabay.com

Ima u tom ritualu nečeg zagonetnog: sediš, sabiraš svoje raštrkane emocije, uzmeš plajvaz u šake i pišeš važno pismo. Neke se reči otimaju, neke tražiš ali ih ne nalaziš, ali posao odmiče i ti već vidiš lice primaoca u času kad mu tvoje misli budu pred očima.

Obližeš kovertu, zalepiš, adresiraš i nosiš do žutog sandučeta. Kad ga uguraš kroz otvor pismo više nije tvoje. Ono živi svoj život: šta si rekao, ako si umeo – to ti je.

Šta je mislio predsednik SNS-a dok je uz pomoć svojih eksperata sastavljao uvredljivu poslanicu za penzionere? Jednu, istovetnu za sve. Morao je da svoju nestišljivu logoreju svede na dve stranice, uz težnju da ga niko ne razume potpuno. Postoji i praktično pitanje: koliko jezika je u doba korone oblizalo 1.700.000 koverata? Lepak ume da se ponaša nemirno u dodiru sa ljudskim čulima.

Pisac je nastran ali darovit; da nije ne bi se ni oprobavao u stvaranju novog žanra fantastične literature. Pisao je lakovernima, onima koji bi mogli da oproste ako već nisu zaboravili. Ali, šta da oproste? Prethodne laži možda je već izbrisalo vreme, mnogi nisu dočekali priliku da se bar još jednom suoče sa svojim napasnim dobrotvorom.

Iz njegovih rečenica se ne može odmah razaznati zašto su napisane. Ostarelo glasačko telo je usahlo pred doslednom surovošću pisca suzne poslanice. Ali, on ne misli tako, ili je za svoje neotporne mučenike otkrio jednokratni eliksir starosti. Pismo počinje nadrealnom ciničnom ekspresijom, naslovom koji bi mogao da bude surova zajebancija, da je pisac bar malo duhovit. Ali on sa smislom za humor nikakve veze nema, to bi morala da bude uvreda i za njegov zdrav razum, da ga ima: Vi ste temelj i snaga našeg društva i naroda!

Čega sve nema u ovom uvredljivom pojamnom besmislu? Nedostaje samo aneks ovoj zaista posebnoj vrsti ludosti, da su penzioneri i budućnost naroda. Zašto ne bi bili, šta im fali? Pa i društva, koje je zajednica građana, pri čemu je narod samo fikciona epska poštapalica.

Da Vas podsetimo:  Koliko košta ćutanje Tome Nikolića? Prodao milion flaša šljive kinezima po cijeni od 70 dolara!

Pošiljalac pisma vrlo obazrivo ali ubedljivo objašnjava zašto je snagu društva i naroda morao masovno da hapsi. Za njihovo dobro, naročito za zdravlje. Inače bi nezasita groblja mogla da se prerano užele ukopavanja temelja: svaki odlazeći penzioner – stub nosač.

No, zašto predsednik SNS-a nije pisao svim građanima, nezavisno od toga što još ne mogu da budu ugrađeni tamo gde i babe i dede?

On veruje da su jedino penzioneri bez rezerve njegovi. Mogu ćuteći, čak i uz nešto radosti da podnesu sve muke, otimanje penzije, oduzimanje slobode, sadističke opite i ponižavanja.

Moguće je da su prethodni eksperimenti nad seniorima bili samo dril, uvežbavanje snage društva i naroda za ono što tek dolazi. Oni će sa udeljenih 4.000 dinara i 100 evra biti ostarela, škripava, slabomisleća, ali još pokretna, podmazana glasačka mašina koja će dati svoje glasove čoveku što im je udelio milost. Sve ima svoju cenu, ma koliko ona u kupovini ljudi bila oborena.

Pismo je puno uzvišenih obećanja, neostvarivih sanjarenja i patetičnih laži koje opstaju i kad su bezobrazno ogoljene, i naročito onda.

Svečanim i uzvišenim tonom obećao je starcima da su njihove penzije svetinja i da u njih niko ne sme da dira, kao što nikada i nije. Nije mu prvi put da to obeća, niti će to prvi put da porekne i pregazi.

Kraj pisma je preteći i obećavajući: Uveravam vas da neću stati, niti će stati Srpska napredna stranka, dok sva deca u Srbiji ne budu sigurnim korakom išla ka boljoj budućnosti, a sve to možemo da uradimo samo uz pomoć i podršku vas najiskusnijih i najposvećenijih napretku naše zemlje.

Navedeni pasus je apologija nečemu što ne postoji: oni koji nemaju budućnost nosiće odgovornost i teret za budućnost dece. Dok se to ne dogodi vladajuća grupacija navodno neće stati. Gde neće stati, gde su granice hodanja? I šta će se u međuvremenu događati sa onima koji će neizbežno biti uzidani u temelje?

Da Vas podsetimo:  Isti klinac, čak u istom pakovanju...

Šta su, u stvari, sigurni koraci dece ka boljoj budućnosti? Samo ako ih vodi stranka koju on vodi. To je očaravajuća ideja koja deci obećava budućnost jedino u političkoj partiji koja se već afirmisala kao opasna banda.

Početak teksta, kao tegobna logička besmislica, i njegov kraj – koji ideju o nečemu što nije moguće obrazlaže nesuvislim parolama – deo su jedinstvene filozofije razorne vladavine najgorih. Neviđeno zlo, ali radi.

No i pored svekolike praznine očajno lošeg pismenog sastava za penzionere, a u njemu je očito samo poreklo ambicioznog ništavila, stvar će funkcionisati. Vučić će, uz izuzetak časne penzionerske manjine, imati 21. juna to ogromno sparušeno telo na svojoj strani. Kao što ga je uvek imao.

Ali, tu postoji bar još jedna tajna: šta penzioneri očekuju od čoveka koji ih je pokrao, zlostavljao i otimao im slobodu, ako mu još jednom pomognu da očuva apsolutnu vlast.

Ništa manje od onoga što su već imali. U strahovladi se nekako osećaju kao kod kuće. Kuća je takva, šta se tu može, navika na mučitelja je konačna.

Ljubodrag Stojadinović
Izvor: Peščanik.net

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime