Pismo sa Kosova ili zašto Albanci masovno odlaze

1
176

Albanci se lako odlučuju za odlazak jer im postaje nepodnošljiv život u kome su apsolutno zavisni od raspoloženja Amerike. Svesni su da su ih lagali da će im stvoriti državu.

Kilometarske kolone automobila sa administrativnih prelaza – u ogromnoj većini Albanaca sa Kosova i Metohije koji žive i rade u inostranstvu – i koje su mesec dana, posebno vikendima, stvarale velika iskušenja Srbima iz južne pokrajine, smanjile su se da prvim danima septembra. Vozila stranih registarskih tablica se još uvek mogu videti na ulicama, ali to nije ni nalik onome što smo gledali skoro celog leta. Da li zato što zbog pandemije koronavirusa nisu dolazili prošle godine, ili ko zna čega drugog, ali ovog leta jedva na kraj izađosmo sa njima. Svako od nas sveo je svoje kretanje na minimum, jer tolike su gužve bile da je najjednostavnije bilo povući se i pustiti ih.

Policija je posebno muku mučila jer su besneli automobilima, pravili ogromna slavlja i žurke do duboko u noć ne hajući što ljudima ne daju mira – o pandemiji i merama zaštite niko računa nije vodio. Nekoliko njih stradalo je u saobraćajnim nesrećama. Mlada Albanka ubijena je u Uroševcu, a jedan od optuženih za taj zločin je iz Švajcarske. U jedan ujutro su srpski vatrogasci spasavali devojku albanske nacionalnosti koja se autom prevrnula na ulazu u srpsko selo Livađe. Intervenisali su na poziv Srba koji su videli auto u njivi, nedaleko od puta. Šta je sama radila u potpuno srpskoj sredini, i da li je bila pijana ili nešto još gore, vatrogasci odbijaju da kažu. Rekli su samo da pretpostavljaju da ne živi na Kosovu, već negde na Zapadu.

Sve gore napisano mogla je zameniti rečenica da su se gastarbajteri albanske nacionalnosti vratili u zemlje Zapadne Evrope gde žive i rade, ali sam želela da bar malo približim kako to izgleda kada dođu u svoja sela i otključaju svoje nove kuće – tih mesec dana. (Problema je bilo i prethodnih godina kada dođu ali, čini se, nikada kao ove.) Albanci koji ih dočekuju na Kosovu i Metohiji – njihova familija – i ovog leta spremili su za put još nekog od mlađih iz porodice, da ga povedu sa sobom. Tako je već godinama. Znam, jer imam prilike da razgovaram sa njima, a oni o tome otvoreno pričaju.

Spuštene roletne

Moj poznanik iz sela Sušica kod Gračanice – u kojem žive Srbi i Albanci – otišao je sa svojim bratom do prodavnice u Prištini da kupe akumulator. Odabrali su tu prodavnicu jer u njoj radi Albanac iz njihovog sela, i on će im reći ako je nešto sporno oko kvaliteta. (Na tržištu Kosova često završi roba sumnjivog kvaliteta i mnogi od nas imaju loša iskusta sa kupovinom različitih stvari. Zato smo oprezni.) Komšija ih je dočekao ljubazno, preporučio akumulator i čak kod šefa izdejstvovao sniženje od 30 odsto koje je važilo do prethodnog dana, ali je na priču da su Srbi mušterije i da je dobro da se pročuje za njihovu radnju i među njima obezbedio popust i dan posle. Zahvaljujući mu se, Srbi su predložili da popiju piće kada se vide u selu i čuli odgovor: „Ja idem za nedelju dana u Finsku, zajedno sa bratom. Dobili smo papire i više se ne vraćamo. Ostavljamo vam Sušicu – eto vam je.“ Gestikulirao je kao da ga je do sada neko silom držao u selu gde se rodio. Srbi koje pominjem bili su šokirani onim što su čuli. Znali su da Albanci odlaze iz sela, ali način na koji je im je njihov komšija to saopštio, ostavio ih je bez teksta.

Da Vas podsetimo:  NAROD protiv bacanja para na pevaljke- političari „balave“ za njima!

Podaci o smanjenom broju đaka u albanskim školama, ali i njihovom niskom natalitetu, nisu više tajna, a ja sam o tome već pisala. Ono što nisam pominjala jeste činjenica da odlaze i iz mesta koja su bila centri njihovog okupljanja za vreme sukoba – uglavnom su to rodna mesta njihovih komandanata.

Albansko selo Bujance pripada lipljanskoj opštini. (Široj javnosti je poznato jer su odatle Šukri i Ram Buja, pripadnici „OVK“. Prvi je bio komandant za zonu Nerodimlja u opštini Uroševac, dok se drugom pripisuje da je bio zadužen, u okviru „OVK“, za kidnapovanja srpskih policajaca i vojnika, ali i za proterivanje Srba iz Lipljana. Bio je i uz Tačija u pregovaračkom timu Albanca u Rambujeu.) U tom selu žive samo dve porodice – Dragaćini i Buja. Dragaćini se nisu toliko eksponirali za vreme sukoba, ali je i među njima bilo pojedinaca za koje se vezuju ne baš lepe priče. Obe porodice bile su poznate po tome da su imale veliki broj dece i da su živeli u patrijahartu. (Lično poznajem nekoliko Albanaca iz Bujanca kojima su očevi ugovarali ženidbu i birali devojku, a oni su je prvi put videli na dan svadbe. Ženili su se osamdesetih godina prošlog veka.)

Albanska kuća sa zastavom i spuštenim roletnama u okolini Velike Hoče (Foto: Novi Standard)

Bujance je bilo selo u koje Srbi nisu odlazili, odnosno pojedinci su svraćali, ali retko. Posle 1999. godine posebno je postalo poznato po pomenutim Bujama, i slušali smo priče da se u njemu dosta gradi. Sa glavnog puta – koji vodi iz Prištine za Štimlje a potom Suvu Reku i Prizren – mogu se videti velike i nove kuće. Primećuje se i da su kuće pravili bliže magistralnom putu.

Srbin koji je pre nekoliko meseci u pratnji Albanca otišao u Bujance pričao mi je da su sve ulice asfaltirane, ulična rasveta je svuda postavljena. U selu je napravljena velika i moderna škola, dečiji park, u obližnjim šumama motel i restoran. (Šukri Buja je bio i gradonačelnik Lipljana posle 1999. godine, pa i to objašnjava otkud sređena infrastruktura.) Dvorišta su ograđena zidovima – što je karakteristično za čisto albanska sela – ali je primetio da su na većini kuća spuštene roletne, odnosno da u njima niko ne živi. Kuće koje imaju pomenuta dvojica Albanaca su ogromne, ali ne žive u njima. Rekao mi je da je glasno komentarisao sređenost sela posebno pominjući školu – jer je na njega ostavila najjači utisak – i čuo odgovor da je škola moderna, ali da u njoj nema više od 10 učenika uzrasta od prvog do osmog razreda. „Svi odoše u inostranstvo, škola će za neku godinu da se zatvori“, odgovorio mu je. To nije samo priča Bujanca, mnogo je takvih mesta širom Kosova i Metohije.

Da Vas podsetimo:  Šta zakon o sezonskom radu donosi ženama koje obavljaju poslove čišćenja, spremanja i brige o deci i starima?

Nepodnošljiv život

Zato smatramo da je njihovo bahato ponašanje i divljanje ovog leta čisto iživljavanje koje nema veze sa stvarnošću, i verujem da i oni to znaju. Incidenti koji su se dešavali u srpskim sredinama, poput ispisivanja grafita „UČK“ u Gračanici ili na dečijem igralištu u Sušici, pripisivani su baš njima – gastarbajterima. Mnogi od nas imali su neprijatna iskustva. Mene je mlada Albanka pljunula, i dok sam mirno prolazila pored auta u kojem je bila vikala je za mnom „UČK“. Bila je u vozilu engleskih registarskih oznaka, ispred tržnog centra u Gračanici. Prvo što mi je na pamet palo bilo je – kakva dama! Pored nje u autu bilo je troje starijih ljudi, ali su svi gledali u telefone ne obraćajući pažnju šta ona radi. Nisam reagovala jer, računam, došli su, izduvaće se i otići. Za koju godinu ta devojčica neće ni dolaziti na Kosovo, zato sam i prešla preko njene gadosti.

Po starom, ali zlatnom pravilu, sve što je prenaglašeno i upadljivo nema rok trajanja, odnosno znak je da nešto nije u redu. Kod nas je poznata kletva: „Dabogda se osilio“. Ne možemo drugačije da gledamo na sve ovo što se letos dešavalo. Ne možemo, jer znamo kakva je situacija na terenu. Ako tome dodamo i činjenicu da ih je žestoko prodrmalo sve ono što se dešavalo u Avganistanu, jasno nam je otkud takvo ludilo. Takozvane kosovske vlasti u Prištini izvode predstavu sa izbeglicama i ulizuju se Amerikancima. Stvaraju sliku u javnosti da su ih pitali da li će da prime izbeglice iz Avganistana – dajući sami sebi tako na značaju – a verujem da se sam narod pita gde će kada Kosovo dođe na red za godinu, dve ili za 50 godina.

Da Vas podsetimo:  ALEKSA NIKOLIĆ: PRAVOSUĐE JE AHILOVA PETA SRBIJE, DONOSE LI USTAVNI AMANDMANI PROMENE?

Znajući sve ovo, a negde u opštem poretku stvari, mi imamo veće šanse da preživimo i dočekamo slobodu nego da Albanci sagrade, u svakom smislu te reči, svoju državu. Na stranu incidenti koje doživljavamo i tortura koju trpimo, kao i politika zvaničnog Beograda koja i te kako doprinosi da naš život ovde bude još teži i komplikovaniji. Na stranu i svetska politika i igra velikih sila pod ovim našim parčetom neba. Na stranu sve naše muke i nevolje. U prednosti smo jer su nama naši preci postavili temelje i to one najjače. Iz njih snagu crpi svaki Srbin na zemaljskoj kugli. I svi da odemo, tu su naše crkve i manastiri – svetska kulturna baština. Mi imamo čemu da se vratimo i razlog da se borimo.

Albanci se lako odlučuju za odlazak jer im postaje nepodnošljiv život u kome su apsolutno zavisni od raspoloženja Amerike, odnosno njene prevrtljive politike. Svesni su da su ih lagali da će im stvoriti državu. Znaju da je osnova te nazovi države nastala na laži, tuđoj nesreći i od krvi nevinih ljudi. Tako građena tvorevina može samo da bude veštačka, lažna, i pre ili kasnije srušiće se – a krvave ruke će stići kazna. Jasno nam je da mnogima od njih ne pada na pamet da taj trenutak dočekaju na Kosovu i Metohiji.

Spomen obeležje posvećeno preminulom sinu Džozefa Bajdena, Bou Bajdenu, Sojevo, 20. decembar 2020. (Foto: Reuters/Florion Goga)

Zato mi moramo da izdržimo još malo, jer koliki god problem imali sa politikom koja se oko Kosova vodi – a dolazi iz Beograda – i koja utiče na to da i Srbi odlaze, njihov problem je mnogo, mnogo veći. To će se, ako Bog da, u narednom periodu sve jasnije videti.

autor:Janja Gaćeša

https://standard.rs/

1 KOMENTAR

  1. Дивим се Вашој мудрости и храбрости у истрајању на своме. За наук многима у Србији.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime