Ako izgubimo i Majku Crkvu nestaće i korena i izvora… Srpstvo Stare Srbije plače da mi živi ne pozavidimo mrtvima!
U danima velike radosti među vaskolikim Srpstvom, povodom velikog jubileja – stogodišnjice od druge obnove Pećke patrijaršije (Ujedinjene Srpske pravoslavne crkve) kao i nade za konačno rešavanje 55-godišnje šizme i raskola na eparhijskom prostoru SPC, u današnjoj Severnoj Makedoniji, mi Srbi iz nekadašnje Stare Srbije, nismo mogli a da kroz slavlje ne osetimo i blagu gorčinu i zebnju.
Poučeni dosadašnjim iskustvom nepominjanja i nedovoljne brige od strane naše otadžbine Srbije, mi koji smo bez očinske zaštite otačastva našeg ostali još 1941. godine, sve nade i molitve o našem opstanku polažemo najpre Gospodu i našoj Majci Crkvi. Na svečanosti u Sremskim Karlovcima, Njegova Svetost patrijarh Srpski g. Porfirije je u poslanici napomenuo simvolički značaj sabranja i jubileja baš u ovom gradu, jednom od tri sedišta srpskih patrijarha (Karlovačka Patrijaršija je proglašena maja 1848. g. sa balkona Magistrata, dok je u pomenutom Patrijaršijskom dvoru obnovljena 12. septembra 1920. g.). Prostim istorijskim podsećanjem, znamo da su bila četiri (sedišta), i da pored pomenutih Sremskih Karlovca, Beograda (moderno sedište), Peći (istorijsko), nigde nije pomenuto SKOPLjE kao mesto rođenja Srpske (Pećke) Patrijaršije!
Tadašnji Arhiepiskop pećki, naslednik trona Svetoga Save – Joanikije, na Cveti 1346. godine u prestonom srpskom Skoplju (prestonica srpskog kraljevstva od 1282. g.) biva proglašen za PATRIJARHA SRBA I GRKA kao JOANIKIJE I. Takođe u pomenutoj poslanici, Njegova Svetost pominje godinu ukidanja Pećke patrijaršije „1766“, (zapravo ukinuta još 1463. i 1499. godine pripajanjem srpskih eparhija Ohridskoj arhiepiskopiji po turskom osvajanju srpske Despotovine Brankovića i Zete Balšića, da bi ista bila obnovljena 1557. g. postavljenjem Makarija Sokolovića za Pećkog patrijarha), ali ne i godina „1346“ i proglašenje te iste srpske Patrijaršije u pomenutom Skoplju.
Da li je tendencija „avnojske srbijanizacije“ kroz omeđavanje dozvoljenih sedišta patrijaršijskih, a time i istorije naše Svete Crkve slučajna ili nije, ne možemo suditi, ali znajući da je Skopljanska mitropolija od te 1346. godine imala status „prvoprestolne“ (prve po časti – kao sedištu Carstva Srba i Grka cara Dušana Nemanjića), i da se te odredbe jasno navode i u Dušanovom zakoniku (donetom u Skoplju 1349 i Seru 1354. g.), ne možemo podvesti pod „lapus linguae“ Njegove Svetosti, a još manje neupućenost. Prećutkivanje Skoplja i Dušanovog zaveta direktno je i kršenje ideje vodilje objedinjavanja svih Srba pod skut Majke Crkve kao najveće zaštite od odnarođenja Srba i gašenja ognjišta, a posebno na istorijskim srpskim prostorima u kojima je Nemanjićka epoha ostavila najsjajnije bisere srpke civilizacije i kulture, a čiji smo svi mi čuvari – kroz pominjanje i molitvu. Dušanov zavet je svoj početak imao u Skoplju te 1346. godine, a kroz burne vekove opstao i do 20. veka u doba oslobođenja i ujedinjenja Srba i dostojnog naslednika Nemanjića – viteškog kralja (tada regenta) Aleksandra I Karaorđevića – Ujedinitelja, koji u svom ukazu od 17. juna 1920. ozakonjuje ujedinjenje Srpske pravoslavne crkve rečima: „Mi danas potvrđujemo odluku Sv. Arhijerejskog Sabora Pravoslavne crkve… i proglašujemo vaspostavljanje Srpske Patrijaršije, izvršujući tako i drugi deo Dušanovog zaveta”. Srpska patrijaršija je u Skoplju te 1346. godine rođena, u Karlovcima 1920. obnovljena (Dušanov zavet), Kosovski poraz iz 1389. je kod Kumanova 1912. Osvećen (Milošev i Lazarev Kosovski zavet), na Kajmakčalanu Srpstvo Karađorđa, Miloša i Njegoša odbranjeno i Vaskrslo (1918), a braća Mrnjavčevići iz Skoplja i Sera pre Lazara svoje mučeničke glave za Otačastvo i Hrista na Marici (lokalitet „Sirf Sindigi“ – „Pogiblje Srba“ kod Jedrena) položili (1371).
Gde je nestao Dušanov zavet i da li smo i mi Srbi Stare Srbije izbrisani iz stanja svesti i naše Majke Crkve? Glasno plačemo i Bogu se molimo da smo u zabludi.
Novu radost pružilo nam je Saopštenje Svetog arhijerejskog Sabora od 16. maja, kojim se uspostavlja kanonski crkveni poredak u Severnoj Makedoniji na osnovu odluke SPC-a iz 1959 i 2002. godine (ova druga godina i važeći Tomos o autonomiji POA se eksplicitno ne pominju) i naznake rešavanje 55 godina duge šizme te vraćanja MPC-OA pod okrilje majke Crkve – SPC (Pećke patrijaršije), nama vernicima kanonske Pravoslavne ohridske arhiepiskopije, bili su vratili Veru da se veze kolevke patrijaršije srpske i njenog sadašnjeg trona Svetoga Save neće više nasilno i tako dugo raskidati. Razapeti kroz stradanje naše Crkve i progonjeni u poslednjih 20 godina sa puta istine nismo želeli odstupiti, a posebno mučeni kroz stradanje našeg poglavara Arhiepiskopa ohridskog i mitropolita skopskog Jovana VI. Ostajemo i bez saznanja da li su se u pomenutom pismu pokajali za svoje bivstvovanje u raskolu, za progon kanonske crkve POA i njenih vernika, te da li ih je Crkveni Sud pre ove odluke pomilovao i poništio odluke SAS SPC-a iz 1967. godine. Moramo, a da ponovo ne upitamo našeg patrijarha, da li je ovom odlukom pomirenja sa našim doskorašnjim progoniteljima iz MPC-a zaboravlja sva patnja, stradanje, progon, politički montirana suđenja kao i višegodišnja zatvaranja našeg Arhiepiskopa Jovana?
Ali, kako je saopštio patrijarh Porfirije u Skoplju – jednoglasnom odlukom Sabora SPC dat je blagoslov za autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve!
Zar su već izbledeli nasrtaji na monaštvo, sveštenstvo i vernike, paljenja, rušenja paraklisa i crkava („Odesa“ pre Odese)? Zar se olako zaboravlja tolika žrtva i patnja nas kanonskih vernika tokom prethodnih 20 godina (gde su Srbi samo u manjini), a naš liturgijski život sveo na katakombe, skrivena mesta, stanove i barake? Dioklecijanovo vreme u 21. veku! Sloboda i pravda nama su daleki snovi. Naša je patnja dublja i teža od patnje naših sunarodnika u enklavama na Kosovu i Metohiji, tamo su žice, ali Srpsko ime nije sporno, a Svetosavlje izvire i širi se Vaseljenom. Kako da objasnimo sebi i drugima da sada treba zvanično da se zbratimimo (da ponovimo, bez naznaka njihovog javnog pokajanja ili izvinjenja) sa onima koji su huškali rulju na monahinje i tukli ih boksevima, motkama, te bacali suzavac na vernike, uz zaštitu policije i vlasti naše domovine Makedonije. Dvodecenijsko stradanje Njegovog Blaženstva g. Jovana je i velika srpska sramota. Dovoljno je videti koliko je tortura uticala na Njegovo zdravlje – jedva da može da hoda! Najmanje što je moglo da se za njega učini je da se ukaže zasluženo poštovanje i bude važan učesnik ovog odlučivanja i Sabranja (a ne sporedna i „penzionisana“ figura, skrajnut i odbačen od svih), ali umesto toga vođa doskorašnjih raskolnika Stefan biva nagrađen davanjem legitimiteta i „oprane biografije“ da nastavlja dalje sa dosadašnjim „činodejanijem“. Kao da nije baš njegovom inicijativom i znanjem, arhiepiskop Jovan bio progonjen kao zver. Nadamo se, da se nadalje, drevno, veliko, hrabrošću, mukom i pameću stečeno, srpsko nasleđe kako svuda, tako i na jugu neće i dalje rasipati i nepovratno nestajati. Vreme će pokazati ishod ovih odluka, ali nažalost, slutimo da se retko dešava da se poodmakli procesi vrate na polaznu tačku. Procesi sa dalekosežnim posledicama, a koje zavise od odluka srpskog „dvoglavlja“ (svetovne i duhovne vlasti, gde obično duhovna ima ulogu „sluškinje“ prve), sa nadom da nakon istih mi maćedonski Srbi nećemo ostati samo nepodobni svedoci loših odluka „razvijanja dobrosusedskih odnosa“, recidiv „nepodobne prošlosti“ i založnici večitog žrtvovanja srpstva zarad nekog novog jugoslovenstva i jajačke vizije kao merila svih vrednosti. Vrednosti koje se danas mere šleperima.
Najveći nespokoj i strah kod nas Srba Stare Srbije izaziva ovo poklanjanje „autokefalije“ našim progoniteljima i negatorima od strane naše Srpske pravoslavne crkve. Istim onima koji srpske zadužbine proglašavaju kao „okupatorske baze“ (nisu znali Stefan Nemanja i kralj Milutin dokle će drug Tito u Jajcu „ocepiti“ granicu, da su znali držali bi se avnojevskih granica, da ne vrše „agresiju“), a nas Srbe došljacima nakon 1912. godine. Koji nam svetitelje po crkvama preimenuju, a u crkvama i manastirima osim što ih drže otetim, ne daju da u njima Molitvom obeležavamo praznike naših svetaca – ktitora tih istih svetinja i vladara koji stolovaše baš na ovom prostoru. Sve ove svetinje (zajedničke svim hrišćanima, pa i onima koji to nisu) bez imalo zazora proterivanjem sveštenstva i vernika SPC-a prisvajaju kao „makedonske“, prećutkujući srpske graditelje (antičke, vmro-vske, titovske, natovske), čak i kosturnice srpskih divjunaka pretvaraju u podrume i zabranjuju nam posete jer su eto „okupatori“ (samo Srbi?). Zar je nama Srbima dozvoljeno samo da se kroz jeftine „toteme“ Svetog Save od kartona uzdižemo srpstvo i Svetosavlje? Ili su kosti naših junaka od Zebrnjaka do Kajmakčalana manje vredni od kamiona brašna, ulja i vakcina? Dokle će se Srbi i srpstvo Makedonije uvek žrtvovati zarad avnojevskog makedonstva. „Titovo Jajce“ kao paradigma sveg i svja.
MPC je do sada prizivala „ukrajinski“ scenario i obraćala se ili Bugarskoj crkvi kao „majci“ ili Fanaru (ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde i ovde) „istočnom papi“, a pravu majku Crkvu nazivala neprijateljem, negatorom, ubicama i asimilatorom, šovinistima, dok poštovanje kanonskog poretka SPC smatra za „upad i velikosrpske pretenzije“. Makar i kada je u pitanju protokolarno video obraćanje srpskog patrijarha Porfirija na naučnom skupu u Skoplju povodom 7 vekova od smrti srpskog kralja Milutina.
Makedonija je primer svima koji sanjaju da na našim grobovima ostvaruju svoje anti-identitete i „državne“paracrkve. Mi Srbi iz Stare Srbije, koji se pored najsvetlijih Nemanjićkih zadužbina rađamo, živimo i umiremo, tužna srca se pribojavamo da nismo postali „kusur“ u dogovaranjima sa sledbenicima raskolničke Bugarske egzarhije (kao i ovde, ovde), o čemu smo mi iz SPONE pisali i ranije u svojim analizama o simvolima i pomenima ubicama Srba. Ako smo posle vekova unižavanja od vukova koji preobučeni u jagnjad našu „braću“ vešto glume skoro 80 godina svedeni na statističu grešku. Molili smo se dragom Gospodu i Svetome Savi da nas i ovo malo ne napusti naša Svetosavska Srpska Pravoslavna Crkva – Pećka patrijaršija, naša poslednja nada i uteha opstanka!
Pravoslavna ohridska arhiepiskopija i preko nje jedinstvo sa našom Srpskom pravoslavnom crkvom bila nam je do sada nada i uteha da se Svetosavska spona za nas Srbe iz Stare Srbije i na dalje neće prekinuti. Nemojte nam i tu poslednju nadu uzimati. Ako izgubimo i Majku Crkvu nestaće i korena i izvora…
Srpstvo Stare Srbije plače da mi živi ne pozavidimo mrtvima!
autor:Miloš Stojković
Hvala na lepo napisanom tekstu i korisnim informacijama i nauk nasoj deci. Vecinu napisanog niko nije do sada napisao. Nije se ni ucilo u skoli. Umni ljudi isu ovu tematiku zaobilazili u interesu Jugoslovenstva. Mnoge cinjenice su bile ocigledne ali nisu izrecene i saopstene mladim pokolenjima a sve to zarad mira u kuci?? Reditelj Bjelogrlic i drugi su sricali ili kao uzgred su pokazivali na filmu da su Srbi okupatori u severnoj Makedoniji i Skoplju To je kao da sami sebe okupiramo. Nazalost opet ista prica i nikakvih reakcija na uradjeno i objavljeno, i opet ,, radi mira u kuci, i da ,,bracu,, Bugare ne uznemirimo.To je sve bilo pred nasim ocima ali bio je vazniji mir u kuci i bratsvo sa Bugarima.O ,,bratstvu,, najbolje svedoce mnogi koji su zaklani. Mnogo puta izrecena LAZ postade istina. Rezultat takvog ponasanja se ogleda u broju ljudi koji su otisli sa tog prostora. Od drugog svetskog rata pa do sada mnoga sela iz severne Makedonije su se ,,preselila,, u Australiju.
Dok je svetovna vlast tonula u VELEIZDAJU DRZAVNIH I NACIONALNIH INTERESA , a Crkvena – Duhovna , branila te interese, bilo je i šanse i nade. Ovakvom odlukom ovakvih duhovnika, nestala je svaka šansa i svaka nada !!!
Makedonija je najveca grobnuca i rana srpskog naroda i naravno politika i politicke igre su se ponovo pograle kao i vise puta ranije sa istorijskim cinjenicama i srpstvom.
Ako je istina da je MPC osnovao svestenik SPC iz smedereva jasno je lakoca poigravanja da ne kazem lakrdija sa crkvenim ustrojstvom SPC. Ocigledno da pozlacene kripte u HSS na vracaru sem novcane vrednisti nemaju nikakvu drugu tezinu ….to je stamotno i tuzno a posebno po buduce narastaje kojima treba uliti svest o patriotizmu i srpstvu u koje se svestenici SPC tako stalno pozibaju.