Razoružavanje naroda je pogrešan odgovor na zločine

Umesto da razoružava narod, država bi trebalo da uredi svoje zakone tako da budu jasni i nedvosmisleni, i da važe za svakog – bez izuzetka – pojedinca u ovoj zemlji

Dva monstruozna zločina koja su potresla Srbiju u kojim su stradala nedužna deca i ljudi koji su takođe nečija deca, naša deca, deca Srbije ili kako god, naprasno su dovela do „hitnih mera“ koje se moraju odmah i hitno sprovesti kako se tako nešto ne bi ponovilo. Uz dužno poštovanje svih koji su u medijima pokušali da objasne zašto se to dogodilo, neki sa stručne strane a drugi iz nekih njihovih opet „stručnih“ tumačenja, a koje gledamo iz časa u čas, najveću pažnju javnosti privukle su mere koju će aktuelna vlast sprovesti i to hitno a predložio ih je predsednik Srbije. Mere su predložene u deset tačaka sa mogućnošću dopune novim merama. Jedna od mera je da se hitno oduzme legalno oružje, isključujući lovce, i da se ta brojka svede na 30 hiljada od sadašnjih oko 870 hiljada koliko u Srbiji ima registrovanih komada oružja. Osvrnuo bih se upravo na taj predlog Predsednika za koji se nadam da je ishitren i da se neće dogoditi, a evo i zašto.

Predložena mera neće rešiti probleme koji su se desili a mogli bi da se dese i ubuduće. Analizom sličnih događaja koji su se desili ranije u našoj državi a i u svetu, počinioci zločina su koristili uglavnom nelegalno oružje u 97 odsto slučajeva i nabavljali su ga na crnom tržištu. Dečak koji je učinio zločin u školi koristio je očev pištolj koji je bio legalan i propisno čuvan. Kaže se u izveštaju da je dečak „provalio“ šifru i uzeo pištolj, što samo pokazuje da rešenje problema nije u zaključanom sefu koji je propisao Zakon o oružju i municiji. Danas maloletnici, hakeri, upadaju i u strogo zaštićeni kompjuterski sistem Pentagona, tako da su porodični sefovi za njih lak zadatak. U tom kontekstu ni razoružanje naroda neće rešiti problem.

Srpska tradicija

U tradiciji našeg naroda je ljubav prema oružju tako da smo kroz istoriju uglavnom naoružavali narod i vremenom stigli do teorije o naoružanom narodu koju je definisala i sprovela Titova vlast, koja je vladala više od 50 godina, kada nismo imali ni približno ovoliko ubistava.

Prethodno razoružavanje naroda u Srbiji se desilo za vreme vladavine kralja Milana Obrenovića 1883. godine i završilo se Timočkom bunom. Naravno da ovo nije za poređenje sa sadašnjim predlogom, ali tada se narod pobunio zbog donošenja Zakona o ustrojsvu vojske zbog koga je naređeno da se narodu oduzme oružje kojim je izvojevao slobodu. Dakle kad se narod borio za slobodu tada je bilo podobno imati oružje, a onda kada kralj želi da nametne svoje zakone kojima svi moraju da se pokore, tada taj narod više nije podoban i treba mu oduzeti oružje. Hroničari su zabeležili da je narod u to doba bio emotivno vezan za oružje, pa je teško prihvatio odluku kralja Milana. Danas stvari stoje isto. Oružje je deo tradicije, a ljubav prema oružju narodu je usadila država kada joj je to bilo potrebno.

Predsednik kaže da će MUP Srbije izvršiti proveru svakog vlasnika oružja i oduzeti ga svima za koje proceni da nisu podobni i koji nemaju više razloga da ga drže. Kako Predsednik unapred zna da će broj podobnih i onih koji imaju razlog za držanje biti 30 hiljada? Šta ako taj broj bude veći od 100 hiljada?

Ko će braniti državu?

Sadašnji Zakon o oružju i municiji predviđa da oružje može dobiti samo onaj ko ima registrovanu firmu radi zaštite ličnog kapitala i onaj kome je lična bezbednost ugrožena. Kada neko ko želi da dobije dozvolu za oružje po osnovu ugrožene bezbednosti podnese zahtev, tek onda neće dobiti oružje jer postoje objektivni razlozi da može da ga upotrebi protiv lica koje mu ugrožava bezbednost. U tom slučaju dobija odgovor kako će njegovu bezbednost garantovati MUP odnosno država. Besmislica.

Ukoliko se ove mere o razoružavanju naroda primene, postavlja se pitanje ko će da brani državu u slučaju rata? Da li ovih trideset hiljada odabranih sa vojskom i policijom ili neko treći? To dalje znači da će naš rezervni sastav vojske i policije biti neko od ovih 30 hiljada, jer su drugi nepodobni i ne mogu imati oružje.

Razoružavanje naroda dovešće do povećanja kriminala odnosno neometanih provala u stanove i kuće jer će lopovi i kriminalci imati ispred sebe nenaoružan narod. U seoskim sredinama i manjim gradovima se zna ko ima legalno oružje i to je jedan od faktora odvraćanja od zlih namera provalnika. Sada kriminalci o tome ne moraju više da brinu, sva vrata će im biti otvorena.

Zato treba dobro razmisliti kod donošenja ovakve odluke jer, jedno je sigurno, stopa kriminala i ubistava se neće smanjiti, već samo povećati. Takođe, mislim da nije pametno razoružavati narod kada smo u velikoj opasnosti od rata, osim ako će nas možda neko drugi braniti.

Postoje mnogo bolje mere koje mogu dati vidljive rezultate a to će, nadam se, stručni ljudi posavetovati Predsednika, koji ne mora da se razume u ovaj deo struke.

Komplikovanje procedure

Umesto da se procedura oko dobijanja dozvole za oružje pojednostavi i ukinu takse na oružje a pooštre zdravstveni pregledi i provere, Zakon o oružju i municiji ovu proceduru sve više komplikuje tako da građani pribegavaju nelegalnom držanju oružja jer ne mogu da plaćaju takse i poreze.

Nelegalno oružje se može veoma brzo suzbiti ukoliko postoje volja i znanje državnih organa. Verujem da je za nelegalno oružje ubice iz sela Dubona kod Mladenovca znalo nekoliko komšija, samo ih niko od nadležnih organa policije nije pitao. Setimo se kako je Aleksandar Ranković sproveo oduzimanje oružja na Kosovu i Metohiji od Albanaca posle rata. Policija je prikupila sve podatke preko doušnika i saznala šta svaki pojedinac ima od oružja, koju vrstu i model i koliko komada, a za neko naoružanje su čak imali i serijski broj. Kada je sve to prikupljeno, Ranković je sproveo akciju oduzimanja nelegalnog oružja. Tako može i danas da se uradi, pošto su Srbi po tom pitanju, siguran sam, više spremni na saradnju sa državnim organima od Albanaca.

Isto tako jedna od mera je dvogodišnji moratorijum na dobijanje dozvole za oružje koju je u predlogu obelodanio Predsednik. To znači i da će i oni kojima je po Zakonu o oružju i municiji data mogućnost da dobiju oružje, to pravo biti uskraćeno, a njihova imovina ugrožena. Ova mera će takođe povećati stopu kriminala jer kriminalci i provalnici oružje nabavljaju preko crnog tržišta a moratorijum onemogućava poštenim i uzornim građanima da štite svoju imovinu.

Da li da, po ovom modelu razoružavanja i moratorijuma na oružje, očekujemo kao sledeći korak i oduzimanje noževa i drugog hladnog oružja jer možemo očekivati da će neki otac ubuduće obučavati svoje dete u borilačkim veštinama, i osposobiti ga da sabljom ili katanom izvrši pokolj u nekoj drugoj školi? Gde je kraj?

Država bi trebalo da uredi svoje zakone tako da budu jasni i nedvosmisleni, i da važe za svakog – bez izuzetka – pojedinca u ovoj zemlji, a ne da uvodi zabrane i moratorijume.

Pet mera

Kao neko koji je ceo svoj radni vek proveo obučavajući mlade (18 godina i starije), i vodio ih u rat gde su svakodnevno koristili oružje, municiju i druge eksplozivne naprave, i poveravao im borbene zadatke, nisam imao niti jednan nesretan slučaj u vojničkoj karijeri. To govori da nije problem oružje, nego poštovanje zakona, reda i discipline, kao i lični primer starešine. Kada bi se država ponašala kao vojska, ne bi nam trebale „hitne mere“ koje ne rešavaju probleme.

Za kraj, predlažem sledećih pet mera koje bi efikasnije rešile problem masovnih ubistava od mere razoružavanja naroda:

1. U srednje škole i fakultete uvesti predmet predvojnička obuka, kao što je to ranije rađeno;

2. U osnovnim školama pojačati bezbedonosne mere prisustvom policije i organa bezbednosti, prioritetno u većim gradovima;

3. Škole i nastavnike zaštititi od terora dece i roditelja koji su nametnuti zapadnim vrednostima. Vratiti tradicionalne vrednosti u škole i pod hitno ukinuti obeležavanje satanističkih predstava i pojava.

4. Od građana-naroda oduzeti nelegalno naoružanje, a za legalno dobijanje oružja pooštriti zdravstvene preglede. Ukinuti taksu za držanje i nošenje oružja.

5. Preko medija propagirati tradicionalne i duhovne vrednosti putem obrazovnih emisija i stručnih predavača a ukinuti prenos laži, destrukcije, rijaliti programa i nemoralnih vrednosti.

autor:Žarko Pecić , pukovnik u penziji. Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: MUP