Četvrtog dana u krevetu, zbog bolesti čije se ime ne sme spominjati, pored svih simptomatskih muka neki đavo me je naterao da pustim ’šit tok’ emisiju „Hit tvit“ i pogledam onaj trio fantastiko od osam jahača apokalipse kako poput skakavaca, koji su već izjeli sve zdrave useve jednog društva, skaču sa teme na temu od farmerki za Krivokapića, do ujedinjenja u uniju bolju i od EU i Evroazije zajedno sa Albanijom i Makedonijom, pa sve do epidemioloških mera i neiscrpnog izvlačenja jevrejskog porekla u odbrani svih prethodnih oproštenih laži koji su dolazili od šefa medicinskog dela Kriznog štaba.
Ajde da se igramo igre. Ja ovako neuračunljiv, pod temperaturom i groznicom postnedeljne večeri, ispričaću vam što je kraće moguće jedno moje novo, glupo zapažanje. Užasno sam se protivio i dalje se protivim uvođenju nekakvih propusnica. I dalje ih smatram najjasnijom asocijacijom na sam početak nacističke vladavine u Nemačkoj, na sve ’ausvajse’ i žute trake ovog sveta.
To ucenjivanje ljudi nedopustivo je, u situaciji kada sam ja, na svojoj koži i koži svojih prijatelja uvideo kako deluje jedna ovakva mera.
U društvenom smislu, propusnica je dovela do svađe između novopočenih supružnika koji gaje različite stavove prema ovakvoj vrsti prevencije. Na moje oči.
Takođe, moja devojka bila je ucenjena od ove države, kojoj ništa ne duguje, da se mora ubosti kako bi imala pravo da radi drugu smenu, u kojoj se po pravilu i više zaradi, što jednom podstanaru koji živi od ugostiteljstva, lepe reči i dobrog piva, ne može da ne predstavlja razliku.
Startovao sam auto, krenuo sa njom ka vakcinalnom punktu, te sam onako kroz bes, jer prezirem kada neko kaže da nešto moram, ucenjujući me, a pritom to nazivajući blažim izrazom „naterati“, doneo ishitrenu odluku da ću i u ovom slučaju pokazati solidarnost i ljubav prema bližnjem svom i da ću se ’odraditi’ i ja.
Uzeli smo Rusa, birajući između Kineza i njih. Nisam želeo „ove“ iz principa, iako nisam nikakav rusofil. Nisam želeo, jer tu paniku i histeriju koja neprestano dolazi sa televizora već dve godine pakuju i forsiraju upravo sa Zapada.
Zapad je uveo kovid propusnice, a za njih se jedan Putin pokazao kao demokrata koji i dalje apeluje na narod da se vakciniše i zaštiti od težeg oblika bolesti bez sprovođenja prisile ili nekakvih društveno-tragičnih propusnica. Da ne veruje čovek, kako je ideja demokratije otišla u vražju baš tamo gde su je najviše i oponašali.
Elem, Sputnjik je prvo veče imao rad poput gljiva kada tek daju nagoveštaj da su došle da te ’leče’. Malo distorzija pogleda, malo neusaglašenog audio-vizuelnih čula. Ali ništa više od toga. Sutradan, oboje bolesni. Na jedan dan.
Pet dana kasnije, eto šale nitkuda. Dve godine sam živeo normalnim životom, čuvajući se racionalno i nekada vrlo svesno išavši u rizik i gužve, baš tamo gde je po nekom šablonu najopasnije boraviti zbog potencijalnog zaražavanja.
Dve godine ništa. I onda sedmog dana od prve dozice ošinula me je ova novinarski ’bipovana’ viruščina, odjebavši onu jednu dozu koja je verovatno samo više štete nanela nego koristi u ovom trenutku. Od pet dana prespavao sam tri, presvukao ormar nekoliko puta, ali sreća nema upale pluća niti potrebe da završim na milost i nemilost struke i frke u bolnicama.
Kovid ambulanta na mojoj opštini zaslužuje svaku pohvalu za ljubaznost i odnos prema ljudima, ali ponovo napuš za organizaciju sa vrha i njihovo nabijanje zdravih i bolesnih u istu prostoriju, za čekanje ispred po kiši i košavi i za ’šetanje’ ljudi koji nemaju tu sreću da u ovim mučnim situacijama imaju kola ili nekoga ko bi ih prevezao od klinike do klinike, od pregleda do testa, preko snimka, pa konačnog recepta i terapije.
Roknuše mi one antivirusne lekove, koje su braća Kinezi iskopirala od Japanaca, a koje naravno potpisuješ i uzimaš na svoju odgovornost bez da ti je neko rekao nešto osim „potpiši ovde“, a to sve pod temperaturom od 39,3. Potpisao bih se i premijerki na sisu pod tom temperaturom ne shvatajući šta radim.
Uglavnom, lek sam prihvatio uključujući i rizik o kojem nisam mnogo razmišljao, a čini se da deluje. Pije se osam tableta ujutru i uveče, a onda po tri na dvanaest sati. Nebitna informacija za onoga ko ovo čita, ali meni je zanimljivo jer imam istoriju lečenja u Kini. I znam koliko sam tableta dnevno u toj istoj Kini pio u jednom momentu. Ali evo, živ i zdrav. Pa dobro, možda ipak ’samo’ živ.
I evo, od svih sranja koja sam od početka odbijao, postao sam kunić koji će sve što postoji na tržištu za lečenje ili prevenciju virusa ’čije se ime ne sme spominjati’ strovaliti u svoj organizam u manje od 15 dana. Genijalno. Ali dobro, nekako sam oduvek bio pomalo i egzibicionista, te mi nije strano.
Vratio bih se na doktora koji istura svoje jevrejsko poreklo u odbrani neistina koje je izgovarao građanima ove države. Imamo maski, nemamo maski. Idu izbori, ide gas, zatvaraj sve, pomrećemo. Nema virus snagu, Delta soj nije opasniji, samo je zarazniji, Delta soj nas otkida, a evo dolazi i Delta plus GTI.
Konu su pod prozor došli i uzvikivali Mengele. Napisali i grafit. Neukusno od mase besnih ljudi koji se bore da sačuvaju razum u ovom ludilu. A možda i grešim, možda su i oni instruisani, ko će ga više i znati.
Evo nešto i za drKona koji verovatno neće čitati ove redove, al’ ako se kojim čudom i to dogodi. Meni su ustaše zaklali pradedu i bacili ga u jamu zajedno sa ostalim Srbima. Srbima koji su proganjani na sličan način kao Jevreji. Tu smo i mi neka braća. Po srbosjeku ili progonu i patnji.
Zbog bake koja vuče hrvatko poreklo, mešano pride, imao sam često od svojih dobrih drugara prozivke da sam ustaša. Možda malo i zbog imena i nadimka. Otkud Tony, pitali su roditelji jedne bivše devojke, više kroz šalu nego zbilju, „da nije on neki Hrvat?!“
Eto, da sam išao logikom drKona kukao bih na sav glas. Antonije Pavelić, Antonije Luburić. Jeste, zvuči gadno i neukusno, ali ne da od toga napravim serijal divlji Srbi protiv Antonija Kosanovića. Na svu bedu, u odbranu osvedočenog prećutkivača istine, da ne kažemo lažova, ustali su i Hit tvit i Utisak nedelje. Sloga će spasti Srbiju.
Ustao je i Čedomir Jovanović i našao odmah žrtveno poređenje sa svojom situacijom kada su mu pod prozor dolazili neki navijači sa namerom da ga maltretiraju. Divi mu se predsednik LDP-a, stranke koja postoji samo u emisijama ovog tipa. Ne odboravam ni jedno ni drugo, zaista ne. Protiv sam takvog progona. Ali opet je problem država i pravosuđe, jer nema odgovornosti u društu. Onda narod, potpuno obespravljen, želi nekakvu satisfakciju, mnogima osuđujući ili makar teško razumljivu.
Zasmetalo je Konu to bolno poređenje, ali dovoljno je pribran da ukrasi svojim prisustvom pljuvačinu opozicije i uzdizanje Vučićevo od strane premijerke na ružičastim frekvencijama. Smrdite gospodo, od glave do pete. Zato pedeset odsto ljudi neće i dalje da poklekne. Ne žele i imaju moju podršku. Ja sam to uradio jer nisam želeo da se opet pogledam u ogledalo i izgovorim sebi: „Smrade jedan, pustio si je samu“.
I eto, konfuzija misli pod bolovima i temperaturom. Ali i dalje mi se gade, makar umro isto veče. Nevezano za poreklo ili seksualnu orijentaciju. To uopšte nije bitno. Lako je biti Srbin ili Jevrejin. Teško je biti čovek.
Ove reči iznad pisane su sredinom novembra prošle godine, u danima samoizolacije i velike slabosti. Kroz sloj mirovanja i sloj besa.
U međuvremenu, prošli su praznici, a malo nakon pravoslavne Nove godine razboleo sam se ponovo. Slični simptomi kao i prvog puta. Trajalo je nedelju dana i jednog ponedeljka probudio sam se skoro pa zdrav.
Nisam išao da se testiram jer je tih dana premijerka bila raspamećena cifrom novozaraženih. Najavila je rekord, a rekord je iznosio preko 18.000 ljudi sa pozitivnim testom.
Nedelju dana uživao sam u ’zdravlju’, da bi nakon toga krenuli bolovi u grlu i glavi, sa blagom temperaturom. Izbegavao sam odlazak u gužvu i redove ispred ambulanti jer su i dalje bili besprizorni.
Prošla je jedna nedelja, pa druga, a ja i dalje bolestan, bez energije i snage da izdržim dan na nogama. Sve traje gotovo mesec dana, sa tom jednom pauzom od sedam dana boljitka.
Ništa mi više nije bilo jasno, a na TV-u je rečeno da se pojavio Omikron, te da zajedno sa Deltom havariše po populaciji.
Počeo je kašalj, suv i jak i odlučio sam da posetim lekara. Ne može bez kovid ambulante. Sačekao sam, smanjile su se gužve, primili su me zadnjeg, pred gašenje svetla u 22 časa, dobio sam uput za PCR i rezultat je kroz dva dana pokazao – pozitivan.
Pitao sam doktora da li je moguće da sam pozitivan bio i prve nedelje, kada nisam došao na test, što je on umirujućim glasom potvrdio rečima da ne bih bio ni prvi ni poslednji i da u ovom ’talasu’ ima mnogo takvih primera.
Evo, sada je početak marta, a ja još uvek od razvaljenog zdravlja nisam stigao ni drugu dozu Rusa da primim. Da ne govorim o razočaranim uzdasima bliskih ljudi koji su me gledali čudnjikavo što sam uopšte odlučio da primim vakcinu. To je neka posebna tema.
U međuvremenu, svašta se izdešavalo.
Rusi su vojno ušli u Ukrajinu i niko na svetu više o virusu gotovo da ne govori. O temi koja ubija psihu, ona postaje nešto nevažno, nešto za zaboraviti, a doktor Kon se obratio javnosti ponovo nakon dugo vremena, u sred nuklearne neizvesnosti, objasnivši da vodimo računa dok oni razglabaju da li da ublaže ili ukinu sve mere.
Luda kuća postala je još luđa, agresivna i puna besa koji negde mora da probije. Probilo je u Ukrajini. U trenutku kada se ukidaju sve mere na Zapadu, donose se drastične mere, znatno drugačije, na Istoku. Jedno zlo, zamenjeno je drugim. Kada ti je glava na nišanu ne razmišljaš baš mnogo o distanci, pranju ruku ili maskama.
Možda ove maske ne propuštaju nuklearne čestice, nisu nam još rekli iz Kriznog štaba, dok kupujemo brašno, gorivo, konzerve, a neki bogami i jod. Ludilo nastavljeno.
Proganja se sve rusko, te mi pade na pamet šta će mi za te kovid govnjive pasoše, ako se kojim slučajem vrate, značiti i ako primim drugu dozu? Ni Rusi je ne priznaju ako je primljena u Srbiji, barem nisu jer sada više niko o tome ni ne govori. Možda samo vijetnamska ili braća iz našeg trećeg sveta. Ma koga više sve to zanima, zar ne?!
Neko je napisao kako je Putin „izlečio i uništio“ koronu za dva dana. Dobri stari crni humor.
Ko dobija pažnju u ovoj situaciji? Verovali ili ne, ponovo ljudi poput Čedomira Jovanovića, koji je uvek tu kada treba u Srbiji podržati zapadnu u odnosu na istočnu ’obalu’. Relevantan sagovornik za iznajmljivanje Pinku i N1. Ništa protiv njega, već protiv ljudi koji smatraju da je njegovo mišljenje važno u ovakvoj situaciji. Ili mišljenje Zorana Ostojića, njegovog bivšeg partijskog drugara.
Omikron je zaboravljen preko noći i na njegovo mesto došli su novi termini – agresija, invazija i specijalna operacija.
Novo ludilo nadovezalo se na staro, a mi nismo imali ni minut predaha. Radovali smo se najavi proleća i leta „bez korone“, a dobili smo ruskog medveda koji je iznenada izašao iz pećine, ugledao senku i postao agresivan i nasrtljiv jer mu je neko rovario ispred jazbine.
Konovo jevrejsko poreklo bila je tema od nekoliko dana, sada se potenciraju isti koreni predsednika Ukrajine u obrazloženju kako je najava „denacifikacije“ upravo zbog toga besmislena. Niko da spomene Azov, zabranjeni Tornado i ostale neonacističke grupacije koje Zelenski nije umeo ili želeo da obuzda u svojoj zemlji.
Desilo se i to da je i Krivokapić nestao sa scene u Crnoj Gori, gotovo poput Omikrona, da je Đoković dočekao Božić u australijskom pritvoru, a da je Darko Šarić bio u „skromnom“ porodičnom domu, okružen porodicom i prijateljima. Isto pritvoren, ali sa nanogicom i u mnogo prijatnijoj atmosferi. Nestao je Matej iz Splita u centru Beograda i ni do danas nije pronađen. Nestao je deo nas u ove dve godine besmisla. A i ona Putinova demokratičnost nije dugo potrajala.
Svet se okrenuo naglavačke. Svaka čast onome ko za sebe i dalje kaže da je normalan. Živeti u svemu ovome, u ovoj poganoj civilizaciji, biti deo svega samim svojim rođenjem porazno je koliko i sramno. Reče Ljuba Bandović kod Darka Mitrovića u Lobotomiji, da je sve krenulo dovraga kad smo Asanža ostavili na cedilu. I više nego smisleno.
Nikada se nisam stideo, niti ustručavao, već naprotiv, uvek sam u inostranstvu sa ponosom isticao ko sam, šta sam i odakle sam. Ali sada je ovaj svet postao premali u svojim prevelikim kretenizmima.
Kada bih imao priliku da upoznam stvorenje sa neke druge planete, sramio bih se da kažem da sam ljudsko biće. Biti čovek i tako se izjašnjavati ima smisla još samo u onom etičkom, nikako biološkom smislu.
Teško je biti čovek među ljudskim bićima i to se izgleda nikada neće promeniti. Nego, imate li važeći sertifikat i za ovo ludilo?
autor:Antonije Kosanović
