Nedavni izveštaj Nezavisnog udruženja novinara Srbije NUNS, zajedno sa Balkanskom istraživačkom novinarskom mrežom BIRN, analizira probleme koji se tiču bezbednosti novinara onlajn, te sagledava konkretan slučaj Srbije, i sugeriše kako da uređivačko okruženje učinite manje opasnim.
Pretnje i napadi na novinare su sve češći i u većini slučajeva direktno utiču na računarske sisteme, veb stranice, e-poštu i generalno digitalizovane dokumente. Kako pokazuje nedavni izveštaj NUNS-a i BIRN-a, vrlo često se napadi na novinare dešavaju kroz uvrede, zastrašivanje, klevetu i zloupotrebu digitalnog identiteta. Mediji mogu biti podložni kampanjama trolova i raširenim dezinformacijama, kojima pogoduje anonimnost digitalnog sveta. Ova pitanja mogu uzrokovati neosnovano izveštavanje i uklanjanje novinarskog sadržaja sa društvenih mreža. Nedostatak zaštitnih mehanizama i jasnoće o tome šta se smatra kriminalnim ponašanjem i dalje predstavlja ozbiljnu zabrinutost.
Posledice ovih pretnji utiču na rad novinara, komunikaciju sa izvorima i kolegama i kvalitet izveštavanja. Sloboda štampe, kao što je istaknuto u izveštaju Reportera bez granica za 2023, prolazi kroz progresivno pogoršanje.
Ovo pitanje sve više uključuje digitalni svet, kao što su partneri evropskog konzorcijuma, Media Freedom Rapid Response, pomenuli u svom izveštaju. Izveštaj posebno naglašava kako su onlajn napadi sada uporedivi po broju sa stvarnim.
Kako ističu autori izveštaja, ovaj trend je vidljiv, na primer, u Srbiji, gde smo godinama svedoci kontinuirane erozije demokratskih institucija i slobode štampe i sve veće polarizacije medija. U ovom delimično slobodnom društveno-političkom kontekstu, česti su onlajn napadi na novinare koji istražuju slučajeve korupcije, zloupotrebe službenog položaja i organizovanog kriminala.
Mnogi napadi se dešavaju korišćenjem botova (često na Tviteru) kroz komentare objavljene na medijskim veb portalima, platformama, pa čak i ličnim društvenim profilima.
Odbrambeni mehanizmi koje su identifikovali srpski novinari uključuju samozaštitu i korišćenje uređivačkih i platformskih procedura. Samozaštita se sastoji u skrivanju i zabrani profila koji šire govor mržnje i rečenica koje su govori mržnje na društvenim platformama.
Sa svoje strane, da bi se suprotstavile fenomenu onlajn pretnji, redakcije se ponašaju kao moderatori sekcija komentara na svojim veb stranicama. Ipak, situacija je zabrinjavajuća jer redakcijama nedostaju interni mehanizmi da efikasno odgovore na napade, koji se sve više percipiraju kao „normalna“ pojava u digitalnom svetu. Čak i direktno obraćanje platformama ili institucijama dovelo je do malo rezultata: identifikovanje napadača je teško ako ne i nemoguće, posebno kada se napadači kriju iza anonimnih profila.
Uvrede, pretnje i poruke mržnje snažno utiču na profesionalni i lični život novinara u Srbiji. I pored pretnji, kako ističu autori, niko od intervjuisanih novinara nije odustao od posla.
Loš zakonodavni okvir za onlajn pretnje
Srpskom regulatornom okviru nedostaju posebne odredbe za rešavanje onlajn pretnji i napada. Zaista, postoji posebna zaštita za novinare koji rade u okruženju koje karakteriše opasnost po bezbednost. Izazovi za pravni sistem nastaju kako zbog neprilagođenosti zakona digitalnom svetu, tako i zbog veb anonimnosti. Stroga definicija ozbiljne pretnje koju je utvrdila sudska praksa u Srbiji u većini slučajeva ne čini krivično odgovornim počinioce zastrašivanja na internetu. Analiza slučajeva otkriva da preovlađuju uslovne presude (14 od 17) za uznemiravanje na internetu u Srbiji, pri čemu su samo tri slučaja dovela do stvarnog, ali i dalje ograničenog, pritvora. Pravni postupci i dalja viktimizacija koje oni podrazumevaju obeshrabruju novinare, posebno novinarke, da izveštavaju o onlajn napadima.
Preporuke u izveštaju za rešavanje onlajn napada na novinare upućene su posebno vladama i javnim zvaničnicima, ali i redakcijama. Izveštaj naglašava potrebu za većom brzinom u onlajn istragama javnih zvaničnika i za ozbiljnijim regulatornim prilagođavanjem relevantnim direktivama EU. Izmena zakona o javnom informisanju i medijima i reforma krivičnog zakona ostaju prioriteti kojima država treba da se bavi.
Redakcije bi, sa svoje strane, trebalo da kreiraju jasne protokole o onlajn bezbednosti kako bi podstakle novinare da prijave napade na digitalnim platformama. Stoga je neophodno obučiti novinare o mehanizmima zaštite, ali i sudije, tužioce, advokate i ministarstva o različitim vrstama onlajn napada na novinarstvo.
Uvođenje zakona za smanjenje uticaja sekundarne viktimizacije (dodatni napadi sa kojima se novinari mogu suočiti tokom suđenja) obezbedilo bi sveobuhvatnije i manje samocenzurisano izveštavanje. Političari i javni zvaničnici treba da izbegavaju govor mržnje na internetu i da odmah osude digitalne napade na novinare. Na kraju krajeva, bolja saradnja između države, organizacija civilnog društva i tehnološkog sektora svakako bi doprinela sigurnijem medijskom i digitalnom okruženju.
