Gabrijel Eskobar nas je pre neki dan podsetio do koje mere Amerikanci pomažu Vučiću da opstane na vlasti. To je i logično. Daje im Kosovo, a njima je najvažnije da „regulišu“ to pitanje tako da se uz saglasnost žrtve, onaj ko je otvorio „sezonu lova“ na međunarodno pravo 1999. godine, opere od krivice. Ta stvar je posebno dobila na značaju od kada je počeo rat na istoku Evrope. SAD za razaranje međunarodnog poretka, kao da na tom polju nikada ništa loše nisu uradile, isključivo optužuju Rusku Federaciju. To je diglo cenu Vučićevoj kosovskoj kapitulaciji.
DOBACIVANJE ISCEPANOM ŠAJKAČOM
Srpskom autokrati, naizgled paradoksalno, paralelno pomažu i Rusi da nastavi da radi ono što mu odgovara. Ruski mediji u Srbiji, Vučićevi su koliko i Pink. Ambasador RF Bocan-Harčenko, istupa kao da je njegov glasnogovornik. I to je razumljivo. Rusima je najvažnije da im Srbija ne uvede sankcije. Mnogo im je više stalo do tog sopstvenog interesa, nego da li ćemo mi definitivno izgubiti Kosovo. Nije saradnja sa Beogradom od prevelikog praktičnog značaja za Moskvu, ali jeste propagandno bitna, kako bi se u ruskom narodu, koji sebe vidi kao deo Evrope, očuvala iluzija da Rusija ima iskrene partnere zapadno od granice nekadašnjeg SSSR-a, a ne samo u Aziji, Africi ili Latinskoj Americi.
Uz Aleksandra bez demokratije i Kosova, svesrdno stoje i mnogi Evropljani. Recimo Francuzi! Jer sigurno im je važnije da njihove kompanije pune džepove, nego da li će ovdašnji opskurni režim prazniti naše. Setimo se samo planova o izgradnji beogradskog metroa i ulozi francuskih firmi u tome, te preuzimanja strateški i ekonomski bitnog aerodroma „Nikola Tesla“ od strane jedne od njih. Ili najavljene (preskupe) kupovine francuskih borbenih aviona „Rafal“ za potrebe Vojske Srbije (taj posao se izgleda već tajno realizuje). Šta su spram toga „evropske vrednosti“? Pogotovo kada se radi o „ubogoj“ evropskoj periferiji.
Svemoćnog predsednika Srbije podržavaju i Kinezi. Otvorio im je prostor za ulaganje kao niko drugi u Evropi, što je samo po sebi dobro za nas. Ali nije pozitivno to što se prekomerno zadužujemo, često pre svega zato da bi iz poslova koji mogu da se odbrane pred javnošću ali nisu baš sada najbitniji, kompanije vladajućih tajkuna izvlačile pozamašnu zaradu. Niti je za pohvalu to što se radi toga da Peking bude zadovoljan, ne poštuju bilo kakve ekološke ili druge norme koje bi morale da važe u iole uređenim zemljama. Ono što zbog njihovog uspostavljanja više ne može da se radi u „Podnebeskomcarstvu“, može na našem delu brdovitog Balkana. To je Kinezima SNS oligarhija dala. Kao što je pomenutim drugim inostranim faktorima izašla u susret tamo gde je njima bitno.
„PLURALIZAM“ U AUTOKRATIJI
Vučić nije nikakav geopolitički genije, kakvim ga banalno i degutantno prikazuju njegovi propagandisti! Daleko je od toga. Samo je beskrupulozan nama na štetu. Vešti igrači na međunarodnoj pozornici „uzimaju“ za svoje države, a ne otimaju od njih. Naš režim baš to radi. Malo za sebe, a delom kako bi prelio oteto onima koji mu trebaju da bi mogao i dalje da čerupa Srbiju. Ovdašnji vlastodršci su nalik bahatom i egoističnom „ocu porodice“ – iz patrijarhalnih vremena kada je ta kategorija još imala veliku društvenu ulogu – koji zakida od usta svojih ukućana, da bi u kafani stalno i naveliko častio društvo. Najvažnije mu je da tu bude „faca“.
Takvog čoveka svi kupljeni drugari „vole“ dok od njega imaju vajde. Slično, Vučić mnogima u svetu nauštrb interesa građana Srbije koristi. Doduše, on im ne čini svašta po volji zbog egomanije. Gleda da, obezbeđujući njihovu naklonost, kupi sebi vreme i iskoristi ga da sa svojom ekipom izvuče što veći profit iz naše napaćene zemlje. Ne radi se o iracionalnom čoveku koji srlja u ličnu propast, već o političkom mešetaru koji promišljeno žrtvuje one čije interese je dužan da štiti, kako bi što bolje dugoročno realizovao sopstvene želje!
Da bi to mogao da nastavi da radi, uz saglasnost i podršku inostranih činilaca sa kojima „trguje“ našim preostalim „porodičnim srebrom“, njemu je bitno da zaluđuje Srbe. Jedna od korisnih kombinacija je uvlačenje građana u njegovu „kockarnicu“ gde se igra geopolitički rulet. Zato je u režimskim medijima, gde bez preterivanja vlada jednoumlje u sferi unutrašnje politike, omogućen geopolitički pluralizam. Brojne su emisije gde se iz raznih uglova, ali pažljivo da se ne dotakne vlast, analizira situacija u svetu i posledice koje ona ima po Srbiju. Na sve strane defiluju proruski, proamerički, proevropski i ko zna još koji analitičari. Diskutuju i svađaju se. Rekao bi čovek, ako se ne udubi, da smo na mediteransko bučan način demokratska zemlja.
ILUZIJA O INOSTRANIM SPASIOCIMA
Znamo da nije tako, ali nepromišljeno ili zbog uticaja moćnih stranaca, tu igru prihvataju i opozicioni mediji. I tamo se ista pesma peva – čime se zaliva drvo koje skriva Vučićevu prevaru – s tim što se akcenat stavlja na „zapadnu“ verziju „bratstva“, dok u režimskim medijima za nijansu prevladava „istočna“ saveznička konstrukcija, u njenim raznim varijantama. A dok se građani i neki Vučićevi politički oponenti, neretko, sa mnogo strasti u sve to unose, zaboravljaju da rade baš ono što on hoće (neki medijsko-politički delatnici, praveći se „ludi“, namerno tome daju doprinos dok glume neprijatelje režima).
Delimo se i sukobljavamo oko tuđih interesa, dok na račun naših on pravi prljave kombinacije i sa SAD, i sa Kinom, i sa Francuskom, i sa Rusijom. Da dalje ne nabrajam. Zvanični Beograd sa svima njima pravi račune na naš teret – pomenuti centri moći to prihvataju jer gledaju svoj interes, iako dobro znaju šta zapravo u raznim oblastima do kojih kao vrednosno drže, Vučić radi – a mi se kunemo u jedne, druge ili treće. Tako postižemo samo to da, dok živimo u iluzijama da će neka tuđa ruka naš svrab da eliminiše, režim lakše obavlja ono što je naumio.
Da tako dalje ne bi bilo, krajnje vreme je da počnemo da se budimo iz geopolitičkih snova, i okrećemo nacionalnom pragmatizmu. Razume se, shvaćenom ne etnički, već građanski, kao promišljena posvećenost nacionalnim interesima. A njihov važan deo je i borba za demokratiju. Ustav je mesto gde se prelama ono što je interes jedne zemlje, a naš predviđa koliko zalaganje za očuvanje teritorijalnog integriteta, toliko i dosledno delovanje u prilog demokratskih vrednosti te poštovanja građanskih prava.
DEKLARACIJA O ZAŠTITI USTAVA
To sve treba da bude osnov za racionalno objedinjavanje opozicije, bila ona leva ili desna, tzv. proevropska ili tzv. nacionalna. Samo je važno da ima demokratsku i pravnu svest. U vezi sa tim uputno je pokrenuti što širu društvenu akciju. Nama je potrebno, sada kada se ponovo oseća duh defetizma u opoziciono nastrojenom građanstvu (da dublje ne ulazim u razloge za to), okupljanje antirežimskih političkih subjekata, radi vraćanja otete Srbije građanima. Osnov za to može da bude „Deklaracija o revitalizaciji ustavnog poretka“.
Da li ćemo u EU ili možda i NATO, ili ćemo razvijati strateško-partnerske odnose sa državama BRIKS-a, sada nije u prvom planu. Svako u vezi sa tim ima pravo na svoje mišljenje i važno je da dobije adekvatan prostor da ga zastupa, ali šta to znači u okolnostima kada se sve svodi na to sa kim će nas, idući ruku pod ruku, varati Vučić? Prvo je bitno da se izborimo da Srbija postane normalna, demokratska država, u kojoj se poštuju zakoni. Tek onda na dnevni red dolazi njena geopolitička orijentacija.
Zato je neophodno da opozicija i njoj naklonjeni mediji budu razumni i posvete se pravim stvarima, umesto da gube vreme na ono što je sada neproduktivno. Mora se razdvojiti u realnim okolnostima bitno od nebitnog. Ključno je da težište delovanja bude na slabljenju Vučićevog autoritarnog režima, a ne na svemu ono što izaziva podele među njegovim oponentima. Temelj za to, kao što sam već rekao, može i mora da bude ono oko čega se svi, makar nominalno, slažu. A to je zalaganje za vraćanje vlasti i društveno-političkih procesa u ustavne okvire.
STANISLAV VUČIĆ
Oko mnogih drugih stvari opozicija se neće složiti, ali oko toga verujem da može da se usaglasi. Otuda nam je, da ponovim, potrebna „Deklaracija o zašiti ustavnosti“ (namerno menjam njene nazive jer bitna je suština a ne kako će biti imenovana), kao „neutralni“ osnov za okupljanje. Iza nje bi mogli da stanu svi relevantni protivnici režima, a ukazala bi na ključne aspekte kršenja Ustava – od nelegalnog prepuštanja Kosova i Metohije, preko izazivanja ekološke katastrofe, do uzurpacije vlasti – i kao cilj postavila konkretnu borbu za njegovo oživljavanje.
Kada to, uz smenu vlasti koja sprovodi državni udar od gore (nepoštovanjem Ustava), postignemo, onda će doći vreme da na legalan i legitiman način otvorimo sva druga pitanja, pa i ona koja podrazumevaju eventualnu promenu najvažnijeg pravnog akta zemlje. On nije Bogom dat. Ali ako postupamo obrnuto, tj. asimetrično pristajemo na potkopavanje ustavnog poretka, samo omogućavamo Vučiću i svim mogućim malim i velikim silama sa kojima radi, da nas i dalje varaju, eksploatišući naše (geo)političke afinitete. To nas vodi u totalnu propast.
Setimo se samo Stanislava II Ponjatovskog, poslednjeg poljskog kralja (1764-1795). On se bezrezervno oslanjao, od godine do godine, na razne velike sile. To isto je, velikim delom, činila i njegova opozicija. Rezultat je bio, posle tri podele od strane susednih zemalja, nestanak iznutra paralisane poljske države sa političke mape Evrope. Kada se to dogodilo, Stanislav je besramno otišao u Rusiju, tj. jednu od moćnih država koja je progutala veliki deo njegove zemlje. Tamo je, kao dokazani „saradnik“, do kraja života dobijao apanažu.
U postmoderno doba ona isluženim autokratama, koji za tuđ i svoj račun ojade zemlje kojima vladaju, ne treba. Obezbede se blagovremeno, pa im je dovoljna samo eksterna zaštita da mirno odu kada sve upropaste i spokojno nastave da žive negde u tuđini. Nećemo valjda da čekamo da nam se nešto nalik poljskom slučaju desi?
Autor:Dragomir Anđelković ,istoričar i politički analitičar
