Slavka Matić kojoj su tog jutra ubijene dve ćerke i muž išla je u Hag da svedoči, tamo su je, pričala mi je jednom, ispitivali kao da je ona zločinac, kao da je ona pobila one ljude u Bjelovcu
14. decembra 1992. godine, snage 28. divizije tzv. Armije BiH iz Srebrenice pod komandom Nasera Orića u zoru napale su selo Bjelovac kraj Bratunca i u narednih nekoliko sati u ovom i u selima Sikirić i Loznička Rijeka pobile 68 Srba. Spaljeno je 350 srpskih kuća i drugih objekta, sva pokretna imovina, stoka, hrana, poljoprivredne mašine, sve je pokradeno i odneto put Srebrenice.
Brano Vučetić iz Bjelovca, kome je tada bilo devet godina, na današnji dan postao je, ne svojom voljom, neželjeno sasvim, simbol srpskog stradanja na Drini. Branu su tog dana ubijeni otac Radovan i stariji brat Milenko kome je bilo tek 17 godina. Tri meseca ranije Branu je ubijena i majka, u zasedi muslimanskih snaga, dok je iz Bratunca dolazila kući u Bjelovac da Branu Radovanu i Milenku, koji su ostali kod kuće, donese zalogaj hleba.
Kao dečačić Brano je zarobljen sa drugim meštanima Bjelovca, odveden u logor u Srebrenicu, tamo je ostao 55 dugih i predugih dana. Dok su ga Naserovi borci krvavog sprovodili u zarobljeništvo, u šljiviku više kuće video je ubijenog brata Milenka. Kasnije je saznao da mu je i otac mrtav.
U Srebrenici, sledećih dva meseca, zarobljena deca povremeno su u vlažnom, hladnom podrumu dobijala po krišku kukuruznog hleba i po flašu vode, batine su bile mnogo redovnije. U Srebrenicu su, u zarobljeništvo, tog dana sa majkom Mirom odvedeni i Nemanja Filipović kome je bilo sedam meseci, njegova sestra Olivera Filipović od tri godine. Hrabra žena tog jutra u Bjelovcu svoju decu i Brana pokušala je da odbrani bombama.
Mira je u podrumu u Srebrenici, pocepavši deo svoje odeće Branu previla rane koje je zadobio kada je u kuću u kojoj su bili ubačena bomba.
“Nisam odmah znao da sam ranjen. Samo mi se maglilo pred očima. Oni su upali u hodnik, psuju nam majku. Odmah su počeli da nas tuku. Miru najviše. Pesnicama, nogama, kundacima… Njeni Nemanja i Olja su vrištali. Upao je jedan visok, sa bradom, vitlao je velikim nožem i krenuo prema nama. Isprečio mu se jedan drugi, koga su zvali Miš, govoreći da nas je on pohvatao, pa će on i da nas kolje, da za to ima vremena”, pričao mi je svojevremeno Brano sećajući se krvavog decembarskog jutra u selu.
Naserovi borci u Bjelovac su iznenada upali pred zoru. Ubijali su, muškarce, žene, starce, decu, devojke, gde su koga zatekli. Slobodan Petrović imao je samo 15 godina, Dostana Matić 80, ubijena je na kućnom pragu. Neki od meštana pokušali su da se brane, manji deo pokušao je da se preko Drine dokopa Srbije. Mnogi su stradali u zasedi blizu reke, drugi su ubijani dok su preko reke bežali u čamcima.
“Iz sna su nas probudili pucnjava i jake detonacije. Nije bilo svanulo kad su muslimani upali u selo. Neki meštani su odmah ubijeni. Poginuo mi j e i 18-godišnji sin Grujica i još mnogo članova pire porodice”, svedočio je svojevremeno meštanin Krsto Rankić.
Radojki Filipović tog dana su u Bjelovcu ubijeni suprug Dragan i svekar Dragoljub. Telo starice Božane Ostojić nije nađeno ni posle tri decenije. Na kućnom pragu ubijena je i Zlata Jovanović kojoj je bilo 87 godina, pored nje nađeni su ubijeni i Zlatin sin Milan, unuk Radenko. Tri generacije Jovanovića u jednom danu.
Uz Branovog brata Milenka, ubijeni su dečak Čedo Miladinović kome je bilo 15 i Slobodan Petrović od 16 godina.
Neko je izračunao da je svaka srpska kuća u Bjelovcu tog dana izgubila, u proseku, po dva člana porodice.
Slavki Matić tog jutra u kući su ubijene ćerke Snježana i Gordana i muž Radivoje, kuća opljačkana i zapaljena, nesrećna žena ostala je sama na svetu. Slavka je išla u Hag da svedoči, tamo su je, pričala mi je jednom, ispitivali kao da je ona zločinac, kao da je ona pobila sve one ljude u Bjelovcu onog decembarskog jutra.
U stvari, u njenoj, do pola obnovljenoj kuću u Bjelovcu na čijem je pragu našla pobijene ćerke više smo ćutali no pričali. Šta tu ima da se priča.
Posle 55 dana zarobljeništva, Brano Vučetić, dečak od koga su ostali tek kosti i koža, sa vidnim ranama po licu, stajao je pred srpskom komisijom za razmenu zarobljenika u Skelanima. Kad su ga pitali kuda da ga vode jedva je uspeo da izgovori – “Ne znam… Kod tetke i teča…”.
Od tog dana Brano je postao član porodice Dostane i Ivana Petrovića kojima je 14. decembra 1992. godine u muslimanskoj zasedi poginuo sin Mladen kome je bila 21 godina, a šest godina stariji Slaviša teško ranjen u nogu.
Dugo se Brano lečio od posledica zadobijenih rana, tamnovanja, gladovanja, strahova. U prvo vreme povremeno je gubio pamćenje, zaboravljao da čita i piše…
Za zločin u Bjelovcu, pobijene civile, starce, žene, za decu odvedenu u zarobljeništvo niko još nije odgovarao. Naser Orić u Hagu je pravosnažno oslobođen i za ovaj i za mnoge druge zločine po srpskim selima na levoj obali Drine. Po selima uz Drinu nisu obnovljene ni sve kuće tada minirane i popaljene, neki od preživelih i dalje nemaju gde da se vrate.
U porti crkve Svetog proroka Ilije u Bjelovcu danas će biti služen parastos za 109 Srba pobijenih u ovom i okolnim selima tokom rata 90-ih.
Seme Vučetića kraj Drine nije se zatrlo. Brano se oženio, sa suprugom i decom živi u Bratuncu.
“Nema u mom srcu mržnje. Niti meni treba osveta niti za njom vapim. Kao i drugi kojima su pobijeni najmiliji vapim za pravdom. Pa, valjda je moja bol ista, valjda i mene boli kao i majke Srebrenice. Niko još nije odgovarao za moju majku, mog brata, mog oca, komšije, prijatelje, pravda nama treba. Srbi su osuđeni na hiljadu godina zatvora, na drugoj strani – niko. Istina nam je preča od svega, zbog života I budućnosti”, rekao mi je Brano pre koju godinu kad smo razgovarali.
A bol za majkom, bratom, ocem, ona je večna, ona niti prolazi niti će kad proći. Rana na srcu koja nikad neće zarasti.
“Kukaću za mojima dok sam živ”, rekao mi je jednom Brano.
Autor: Zoran Šaponjić
