Stub srpskog srama

1
99

Juče se glasalo i na biračkom mestu u osmogodišnjoj školi „Dragan Lukić“ na Bežanijskoj Kosi,u Beogradu. U holu su impresivni okrugli stubovi, a jedan je oblepljen porukama u slavu srpskog jezika. Ima i ona koju je smislio književnik Mile Medić, a koja se pripisuje Stevanu Nemanji,u smislu da nas neprijatelj nije pobedio sve dok nam ne nametne svoje reči umesto srpskih. Da je stigao na glasanje neki Srbin iz dalekog sveta, koji odavno nije bio u Srbiji, pa se spustio iz aviona padobranom, ili se spustio helikopterom, ne videvši tako koje je pismo na ulicama Beograda, mogao bi pomisliti da ćirilica svugde vlada, pa i da će sutra svi učenici srpskih škola samo nju da koriste u srpskom jeziku.

Ali neće biti tako, jer je uticaj medija i ulice nesrazmerno veći od uticaja prosvetnih radnika. Tu zapravo ni nema nikakvog prosvetnog činjenja u prilog ćirilici, a kamoli da se učenici upućuju samo na nju uz srpski jezik. Zar ima većeg dokaza za tu tezu od činjenice da na stubu uopšte nije ispisana reč ćirilica? Taj njen bestrag svedoči o apsolutnom odustajanju od ustavne pozicije ćirilice, odnosno o kršenju Ustava Srbije, čijim članom 10. su pismo i jezik normirani na sledeći način:

„U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo.

Službena upotreba drugih jezika i pisama uređena je zakonom, na osnovu Ustava.“

Na osnovu elementarne logike lako je zaključiti da se samo pitanje upotrebe drugih jezika i pisama uređuje zakonom,a pitanje srpskog jezika i njegove ćirilice rešeno je direktno Ustavom- da ćirilica apsolutno vlada u društvenom životu osim u privatnoj korespodenciji. To da ćirilica „vlada“ misao je legendarnog i genijalnog profesora prava i sociologije akademika Radomira Lukića,čijom isključivom zaslugom je ona propisana ustavom iz 1990.g. kao jedino srpsko službeno pismo, i to onda kad je prozreo nameru lingvista i političara da obezvrede ustavnu normu podelom upotrebe pisma na službenu i javnu.

Treba primetiti da nepominjanje ćirilice uz srpski jezik na stubu pomenute škole nikako nije slučajno,nego je to opšta zakonitost u Srbiji. Bezbroj je dokaza za tu tvrdnju,a mi ćemo navesti samo tri.

Prvo, političari, lingvisti i književnici su novcem poreskih obveznika sprovodili kampanju NEGUJMO SRPSKI JEZIK, umesto po Ustavu NEGUJMO SRPSKI JEZIK I ĆIRILICU.

Drugo, danas se ni u srpskim zakonima uz obaveznost upotrebe srpskog jezika ne spominje i obaveznost upotrebe ćiriličkog pisma, što znači da je svejedno ćirilica ili latinica, pa zato u srpskim prodavnicama gotovo da uopšte nema srpskog pisma.

I dok se prva dva primera odnose na lingviste i političare, evo i trećeg koji se odnosi na srpsku rodoljubivu elitu, pa je samim tim i najopasniji po ćirilicu. Još pre petnaestak godina na sajtu VIDOVDAN kritikovan je prof. dr Milo Lompar zato što u nekom tekstu o poželjnoj državnoj kulturnoj politici uz srpski jezik nijednom nije pomenuo ćirilicu. To je u saglasju sa stavom u njegovoj kultnoj knjizi „Duh samporicanja“, datim u ukupno dve rečenice, da Srbi imaju dva pisma: ćirilicu koja je njihovo dominantno pismo (sa svih njenih 1,5% natpisa u ulici Matica srpska u Novom Sadu, izbrojano i javno objavljeno od strane predsednika „Matice srpske“ prof.dr Dragana Stanića), i latinicu.

Da Vas podsetimo:  Strah u kostima

Pa dok god nam je takva intelektualna elita, i to rodoljubiva, predsednik Srbije može da ide u dalje latiničenje Srba s nakrivljenom kapom. Čak mu više nije ni potrebna podrška raznih Teofila i Bugarskih.

Obratimo još jednom pažnju na nespominjanje ćirilice uz srpski jezik. Udruženje ĆIRILICA Novi Sad je još pre dve decenije pokrenulo inicijativu da se ćirilica Ustavom veže za srpski jezik. Iz redova lingvista to je podržao samo mr Branislav Brborić, tada u ulozi pomoćnika ministra kulture Dragana Kojadinovića, pa je takav red stvari otišao pred narod da se on izjasni o njemu na referendumu.

I na referendumu bi izglasana napred navedena norma o jeziku i pismu, kao jedino spasonosno sredstvo za vraćanje ćirilice srpskom narodu.

Već smo videli da se u Ustavu uopšte ne spominje zaštita ćirilice, jer smisao ustavne norme i nije da se procenat njene upotrebe poveća sa onih 1,5% u Novom Sadu na nekih 5-6%,pa čak i do „ogromnih“ 10%, nego je smisao u njenom potpunom vraćanju srpskom narodu,upravo onako kako je govorio akademik Lukić-da ona ponovo vlada,kao što je bilo i ranije dok je Srbija bila „normalna“ država.A zašto je to bilo neophodno? Zato što srpsko pismo ne može drugačije da opstane osim kao jedino,nacionalno.Kako je i bilo u Srba od samog početka njihove pismenosti pa sve do dolaska na vlast komunista i ulaska u bratstvo i jedinstvo sa Hrvatima. Ali lingvisti i političari baš vole da govore o zaštiti i očuvanju ćirilice,pa su ovi drugi po tim izrazima čak i nazvali svoj najnoviji zakon,“spasonosan“ po ćirilicu.To čačkanje o zaštiti i očuvanju i jeste najbolji dokaz da njima i nije do vraćanja ćirilice srpskom narodu. Jer da im jeste stalo do toga do danas bi makar jedan lingvista, književnik,ili političar i pomenuo vraćanje srpskog pisma u punom kapacitetu. Kad smo prošle godine ovu tvrdnju izneli na skupu ĆIRILICE Novi Sad, prisutni prof. dr Miloš Kovačević nam je dobacio da malo čitamo. Ali nije mogao navesti nijedan slučaj kojim bi nas demantovao, niti će to ikad moći. Najjači dokaz kojim bi nas lingvisti mogli demantovati bi moglo biti usklađivanje srpskog pravopisa sa srpskim Ustavom, uklanjanjem iz njega hrvatske latinice kao drugog srpskog pisma, ali toga nema niti će ga u dogledno vreme biti. Naravno da bi bilo suludo da se danas zabranjuje korišćenje hrvatske latinice u srpskim zemljama, ali ona ne može biti pravopisni standard, odnosno ne može se nazivati srpskom, kao što se ni engleski jezik u Americi ne naziva američkim. Jer pravopis treba da ostane NATO-vski, iako hrabrosti za tako nešto nisu pokazali ni oni nacisti u Ukrajini. Oni jesu zabranili ruski jezik, ali još nisu zabranili ćirilicu.

Da Vas podsetimo:  Gledajući rezultate

Čak su se ustavnom rešenju jezika i pisma prvi otvoreno suprotstavili lingvisti, i to ostavljanjem i dalje hrvatske latinice u srpskom pravopisu.

Političari su bili oprezniji od lingvista pa su čekali da se narod privikne na izdaju ćirilice pravopisom, jer bez „naučne“ podloge lingvista latiničenju Srba političari se ne bi smeli odlučiti na kršenje Ustava po pitanju pisma. Tako je sadašnji predsednik Srbije, još dok je bio predsednik srpske Vlade, rekao u Skupštini Srbije samo to da je ćirilica toliko lepa da nikoga ne treba terati da njome piše. Umesto da je rekao da ćirilicu treba koristiti uz srpski jezik ne samo zato što je lepa, nego pre svega zato što je srpska, i što je to propisano Ustavom. Time je predsednik posredno rekao da se neće sprovoditi Ustav po pitanju pisma,iako se on zakleo nad njime da će ga sprovoditi.

Vremenom se predsednik Srbije mnogo ohrabrio kad je video da niko u Srbiji ne postavlja pitanje izdaje ćirilice pravopisom, osim ljudi iz udruženja ĆIRILICA Novi Sad i SRPSKA AZBUKA Beograd, pa je počeo da javno govori isto ono što govore i lingvisti- da je naša i latinica. U svom trećem činu obračuna predsednika države sa ćirilicom, on je odbacio predlog novog zakona o jeziku i pismu kojeg su smislili lingvisti (umesto da su uradili svoj deo posla izbacivanjem hrvatske latinice iz srpskog pravopisa), a koji je pune četiri godine čamio u nekoj fijoci političkih čuvara latinice.Lingvisti su imali neviđenu podršku sprovođenjem kampanje od strane „Večernjih novosti“, ali je predsednik pokazao ko je gazda u kolonijalnoj Srbiji, pa ih je sve razbucao naprasnim donošenjem zakona kojim se ćirilica otprema u zagrobno doba.I ne samo da nije ni pomenut član Ustava na kojem se bazira novi zakon,nego njime ćirilica nije u jedinstvu sa srpskim jezikom, niti je u rangu sa njime, nego je još i degradirana spuštanjem na niži nivo. Dok se raniji zakon zvao „Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama“, ovaj novi, za kojeg i lingvisti i političari i cela intelektualna elita kažu da je spasonosan po ćirilicu, nosi ime „Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma“. I još se javno tumači da je ovaj drugi zakon nadogradnja prvog, iako se njime ćirilica razdvaja od jezika i odvodi u neku zaštitu i očuvanje, kao da se radi o nekoj retkoj zverki. Ili kao da je ćirilica vremenom postala neki invalid, pa joj je potrebna posebna nega! A tek ono „upotreba srpskog jezika u javnom životu“! Kao da je drugačija upotreba u tajnom i privatnom životu? I kao da nije dovoljna samo podela upotrebe ćirilice? Treba podeliti i razbiti sve srpske vrednosti. Da li treba velika škola i velika pamet da bi se ovo uočilo i razumelo? Ne, nego je potrebno samo ne biti glup i voleti vrednosti svog naroda.

Da Vas podsetimo:  Koliko za Šolcovu Nemačku Srbija treba da bude smanjena i slaba?

I srpska rodoljubiva inteligencija je toliko potonula da nije sposobna ni da uoči skrnavljenje Ustava, a kamoli da pruži otpor latiničenju svog naroda. Naime, Ustavom je utvrđena neodvojivost ćirilice od srpskog jezika, što bi trebao da bude jedini načina da ona ponovo vlada u srpskim zemljama, a napred smo pokazali da nju ligvisti i političari čak uopšte ne vezuju za srpski jezik, i to čak u oblastima u kojima je upotreba jezika službena van svake sumnje.

Više puta se potvrdilo da nastavnici i profesori ne znaju ništa o tome kako je ova hrvatska latinica 1954.g. unesena kao kukavičje jaje u gnezdo srpskog jezika. Majka srpskog pisma nije ni primećivala da hrani tuđe ptiče, a majka kukavčeta, što će reći država i njeni lingvisti, toliko se ohrabrila da je planski povremeno izbacivala iz gnezda ćiriličad. Ali je najgore to što majka ćirilice ne samo što je poverovala da je njeno i latinče, nego je još i poverovala da je na njimu i njena budućnost,pa ga je zdušno kljukala najslađim zalogajima, potpuno zanemarujući svoju ćiriličad.

Veoma je dirljiv stepen solidarnosti rodoljubivih sajtova koji brane najuglednije članove elite od napada kojekakvih mnogobrojnih aktivista iz udruženja ĆIRILICA Novi Sad i SRPSKA AZBUKA Beograd. Tako je nedavno jedan od tih sajtova uljudno pismeno zamolio jednog od ovih Don Kihota da više ne nudi svoje tekstove, jer je već zatrpan mnogim drugim.

Počeli smo od stuba u školi „Dragan Lukić“,pa da njime i zvršimo. Čini nam se da je on stub srpskog srama, i da na njemu ima mesta ponajpre za one koji su napisali u srpskom pravopisu da je srpska i latinica.Iako je to ista ona hrvatska latinica koju su Srbima podarili Austrougarska 1916. i Ante Pavelić 1941,kada su im bili zabranili njihovu ćirilicu.

Ovaj tekst ponajmanje je namenjen lingvistima, jer pisati njima je isto što i pisati debelim zidovima institucija u kojima oni sede.Uzdamo se u srpsku mladost,pa ma koliko ona bila neobaveštena o ovoj problematici. Možda će, ipak, i pored današnje opšte srpske žabokrečine upravo kod kod nje iskra naći udar u kamenu.Zato će tekst biti dostavljen i svim studentima prodekanima i prorektorima u Srbiji.

Autor: Nemanja Vidić

https://borbazaistinu.rs/

1 KOMENTAR

  1. STA TU NIJE JASNO SRBIJA JE 44 u oktobru ZVANICNO OKUPIRANA TO SU IZJAVILI I BROZ I KOCA POPOVIC DO DANAS SE NISTA NIJE IZMENILO..KUCES VECE BRUKE NEGO U PRAVOSLAVNOJ ZEMLJI SEF VLADE KATOLKINJA JAVNO SE IZJASNJAVA DA JE OZENJENA ZENOM A SEF DRZAVE IM CESTITA BEBU CUTI CRKVA CUTE SVE INSTITUCIJE..

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime