Sve je bolje i časnije od stajanja u redu za Vučićevu „bonu“

0
572
Đorđe Vukadinović/Foto:printscreen(N1)

Na nepune tri nedelje od 21. juna i još jednog „praznika demokratije“ u SNS Srbiji Aleksandar Vučić deluje nikad jače, a opozicija izgleda još slabije i još jadnije, posvađanije i podeljenije nego što je bila. Utihnule su čak i društvene mreže, na kojima doskora nije moglo da se živi od profesionalnih optimista, stranačkih bukača, prpošnih penzionera i anonimnih revolucionara koji su objavljivali skori kraj režima Aleksandra Vučića, a bojkot parlamentarnih izbora proglašavali za ugaoni kamen i prelomnu tačku te velike pobede koja je, takoreći, na dohvat ruke.

Možda će jednom na Fakultetu političkih nauka neko pisati seminarski ili master rad o uticaju tvitera na srpsku opoziciju leta gospodnjeg 2019.-2020. godine, i ko je tu koga više iskoristio, izmanipulisao, obmanuo i upropastio. Ali činjenica je da su nerealna očekivanja i halabuka po društvenim mrežama, kao i malobrojnim pro-opozicionim medijima i portalima, umnogome doprineli da se tema bojkota bez dovoljno promišljanja inauguriše kao nesporna i neupitna – iako ona to, zapravo, nikada nije bila. A kako je vreme odmicalo i izbori se približavali, iz dana u dan se pokazivalo da opozicioni konsenzus oko bojkota uopšte ne postoji i da ga nema čak ni unutar Saveza za Srbiju kao najveće i „najbojkotskije“ opozicione formacije. Odnosno, pokazalo se da je taj konsenzus bio umnogome prinudan i prividan. I više rezultat, s jedne strane, cinične političke kalkulacije, a sa druge, straha od javnih prozivki i „linča“ po društvenim mrežama svih onih koji se usude da o bojkotu iznesu drugačije mišljenje.

No, kao se datum izbora približavao, tako se taj strah smanjivao i povlačio pred strahom od ispadanja iz igre i interesom većine aktera da se ipak iznađe neki puteljak i način da se na izborima učestvuje.

Da Vas podsetimo:  Nacionalni konvent o EU ili Živ mi Todor da se čini govor

Jedan deo opozicije i opozicione javnosti pomislio je da je bojkot čarobni štapić za sve njihove gluposti, slabosti i promašaje. Zato su tu kartu možda i olako, a svakako prerano bacili na sto – i ona se u međuvremenu poprilično izlizala. A, realno, bojkot je mnogo više poslednje sredstvo i, takoreći, očajnički potez kojem se pribegava onda kada su sve druge opcije iscrpene. U tom smislu, bojkot pomalo nalikuje na„štrajk glađu“, koji je isto tako – i još više, razume se – jedan ekstremni i radikalni čin, koji ima svoju težinu, ali se takođe i lako degradira prečestim i/ili neautentičnim potezanjem.

Da bi uopšte imao smisla i bilo kakvog efekta, bojkot je morao biti opšti i masovan. Odnosno, u njemu je morala da učestvuje sva „prava“, to jest, sva nerežimska opozicija, morao je da ima jasnu podršku domaćeg „civilnog društva“, bar indirektnu podršku uticajnog spoljnog faktora i jednog, makar i manjeg, ali čvrstog i kompaktnog dela biračkog tela.

A ispostavilo se da nema gotovo ništa od svega toga. Ako je i bilo nekog nagoveštaja da će spoljni faktor podržati, ili makar pokazati razumevanje za odluku i motive bojkotaša, ta se nada raspršila nakon desetina izjava zapadnih zvaničnika kako bojkot „nije rešenje“ i da je neophodno da „svi politički akteri uzmu učešće u političkom procesu“. (Da li je i čime je Vučić tu podršku platio videće se u narednim mesecima.) U svakom slučaju, sa jasnim distanciranjem stranaca u podršci bojkotu ustuknuo je i ovdašnji NVO sektor, a splasnuo je i entuzijazam pojedinih sa ovim sektorom povezanih „javnih ličnosti“.

No, još je gora situacija među političkim strankama i akterima. Umesto da se sa približavanjem izbora ideja bojkota širi i jača, bojkotaški se blok neprestano osipao. I dok izlazak na izbore Šapića, Verka Stevanovića, Stamatovića ili „Metle“, a pogotovo Nenada Čanka, Gordane Čomić i SMS-a Tatjane Macure nije nikoga previše iznenadio i pogodio i uvek se mogao relativno lako bagatelisati, to što će i Nebojša Zelenović, Trifunovićev PSG i Radulovićev DJB pod različitim izgovorima izaći na junske izbore objektivno predstavlja ozbiljan udarac ne samo po bojkot, nego i po kredibilitet čitave opozicije. Pri čemu je za bojkotaše posebno neprijatan bio izlazak Sergeja Trifunovića, s obzirom na njegovu medijsku eksponiranost, kao i doskora vrlo zapaljive antivučićevske izjave.  

Da Vas podsetimo:  Momčadi Beograda i Prištine igrale u Beloj kući, pobedio Jerusalim

Konačno, u velikoj meri i kao posledica svega prethodno navedenog, ideja bojkota se nije preterano duboko primila ni među samim građanima (uključujući tu čak i onaj opozicioni deo biračkog tela). Prema poslednjem (majskom) istraživanju NSPM aktivnu podršku bojkotu pruža svega oko desetak odsto ispitanika, odnosno znatno manje od polovine onih koji su se izjasnili kao pro-opoziciono nastrojeni.

Znači li sve ovo da, zapravo, treba izaći na izbore 21. juna? Ne, nikako. Naprotiv. Nipošto ne znači to i ne bih želeo da u vezi sa tim ostane bilo kakva dilema. Medijski i politički uslovi ni pre epidemije i vanrednog stanja nisu bili regularni, a u međuvremenu su dodatno i višestruko pogoršani činjenicom da je epidemija iskorišćena za jednu dvomesečnu i besprizornu kampanju promocije i izgradnje kulta ličnosti Aleksandra Vučića u gotovo severnokorejskom („kimdžongunovskom“) maniru. A o načinu na koji je, nakon epidemije, osmišljena i realizovana podela („vučićevih“) sto evra u samoj završnici izborne kampanje, da i ne govorimo.

Upravo zato, pored ostalog, ne može da ne čudi i ne pobuđuje sumnju podatak da je uprkos evidentnom i dodatnom pogoršanju uslova za fer i demokratske izbore NAKON koronavirusa čitav niz opozicionih političkih aktera koji je prethodno (navodno?) bio za bojkot ipak pojurio na izbore, umesto da se, što bi bilo za očekivati, dodatno učvrste u svom bojkotaškom opredeljenju.

Drugim rečima: koliko god motivi pojedinih bojkotaša bili sumnjivi i problematični i koliko god nesumnjivo loše bila osmišljena i sprovedena bojkotaška strategija i taktika – ostaje nesporna činjenica da izlazak na ove i ovakve izbore predstavlja svojevrsno lično i političko poniženje.

A to je, u krajnjoj instanci, presudno i najbitnije. Jer, možda će se, uprkos svemu rečenom, iz ovog očigledno nedoslednog i „krnjeg“ bojkota nešto i izroditi. (A možda i neće.) Možda će se, usled (ne)povoljnih ekonomskih i političkih trendova, ovaj bojkotaški grumen pretvoriti u neku lavinu opšteg nezadovoljstva – a možda će se i istopiti kao led na prolećnom suncu. Možda je, i to treba otvoreno reći, bilo bolje da je sva ta „prava“, ili, bolje reći, „preostala“ opozicija izašla zajedno čak i na ovakve izbore i uzela svojih (otprilike) pedesetak poslanika. Ali kada se već to nije dogodilo nesumnjivo je časnije i bolje izbore makar i nevoljno bojkotovati nego čekati u redu da ti „čika Aca“ da „bonu“ u vidu potpisa i glasova neophodnih za prelazak izbornog „celzijusa“.

Da Vas podsetimo:  Cirkus zvani parlamentarni izbori

(Tekst objavljen u NIN-u br. 3623)

Đorđe Vukadinović
Izvor: NSPM

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime