Seća li se još uvek neko one glupe mlade Ukrajinke koja je 2014. godine oduševljeno pozdravila Majdanski puč izjavom da se raduje što Ukrajina ulazi u sastav Zapada jer će joj se najzad ostvariti san da nosi fini zapadni ženski donji veš? A šta je danas sa Otporašima koji su oduševljeno klicali blistavoj novoj eri sreće i blagostanja, čijem nastanku su i sami zapaženo doprineli? Gde su sada ti mladi srpski imbecili i gde na Zapadu danas peru sudove i čiste toalete?
Događaji u Ukrajini se ne mogu posmatrati odvojeno od dešavanja u Srbiji uoči i posle petooktobarskog puča 2000. godine zato što su sastavni delovi istog paketa masovne lobotomije. U oba slučaja, na delu su bili strpljiv podrivački rad i znatne materijalne investicije zapadnih agentura, u Ukrajini, naravno, mnogo veće zbog njene neuporedivo veće strateške važnosti. Zapadni geostrateški investitori koji su uložili svoje subverzivne resurse u porobljavanje i upropašćavanje ove dve zemlje u oba slučaja su – zahvaljujući povodljivosti i političkoj nepismenosti stanovništa –zabeležili relativan uspeh, koji efikasna i zakasnela ruska intervencija u Ukrajini trenutno dovodi u pitanje. Daljnji razvoj situacije u Srbiji za sada je neizvesan.
Nažalost, za razliku od Ukrajine Srbija nema povoljan geografski položaj, što bi joj omogućilo da bude oslobođena na sličan način. Srpski narod će morati da krene u akciju samooslobođenja, bez značajne podrške sa strane. Za demoralisani i duhovno posrnuli narod čiji su politički instinkti umrtvljeni, to će biti izuzetno teško. Ali ko želi može da nauči mnogo korisnih stvari iz ukrajinskog iskustva.
Pre svega, to je da se od političkih elita rukovođenih raznim varijantama stranih ideologija, i koje isključivo zastupaju interese stranih faktora, ne može očekivati ništa dobro. U Ukrajini posle raspada Sovjetskog saveza i u srpskim zemljama posle raspada Jugoslavije vladajuće komunističke nomenklature su se oportunistički prerušile, ali su zadržale svoju anacionalnu suštinu. Politika potvrđivanja i zaštite nacionalnog interesa nikada nije razmatrana niti je imala priliku da dođe do izražaja, ni u Ukrajini ni u Srbiji. Zato je u obe zemlje „pad komunizma“ doneo dinamiku jednosmernog propadanja, različitim tempom ali sa istim smrtonosnim efektima.
Ukrajinska lekcija broj 1 je da narod koji nema sposobnost da iznedri rodoljubive i mudre ljude da brinu o njegovoj sudbini nema čemu da se nada. On je kao slamka koju vetar vitla kako hoće.
Kriza u Ukrajini razotkrila je i pravo, divlje i nečovečno lice bajkovitog Zapada koji je postojao samo u mašti cinično prevarenih istočnoevropskih obožavalaca. Osam godina Zapad je ignorisao bombardovanje Luganska i Donjecka od strane svojih neonacističkih ukrajinskih epigona, što je do 24. februara ove godine koštalo oko 15,000 nedužnih ljudskih života. Obratio je pažnju tek kada je sa neshvatljivim zakašnjenjem Rusija otpočela vojnu operaciju da zaštiti svoje sunarodnike i spreči dalje širenje NATO pakta, što joj je neposredno ugrožavalo opstanak.
Onoga trenutka kada je Rusija preduzela mere da zaštiti ruski narod u Ukrajini i da tu teritoriju demilitarizuje i denacifikuje, što je propagandni aparat Zapada, neobazirući se na relevantne odredbe međunarodnog prava,[1] odmah proglasio za „agresiju,“ aktivirana je brutalna kampanja ekonomskih i pojedinačnih sankcija, začinjena propagandnim lažima koja je po opsegu i žestini za svega nekoliko dana bacila u zasenak čak i brutalnu hajku protiv srpskog naroda koju su vodili devedesetih godina.[2]
I ovo je lekcija br. 2. Sa njima ne postoji mogućnost razumnog dogovora što bi obuhvatilo uvažavanje tuđeg, u ovom slučaju ruskog ili srpskog, interesa. Ko se takvom sporazumu nada i sa njima traži „dijalog“ umesto da jača svoje odbranbene snage, upada u zamku neprijatelja i sebi kopa rupu u koju će neminovno upasti.
Sastavni deo primene strategijskog plana za potčinjavanje Rusije je naterivanje svih vazala, uključujući i one kao Srbija koji su se dobrovoljno stavili u taj ponižavajući položaj, da po naređenju hegemona bespogovorno prihvate onoliku količinu štete koja im se odredi. U tome trenutno prednjači Nemačka, zemlja za koju površni Srbi misle da predstavlja samostalan politički faktor, sa sopstvenim geopolitičkim interesima i ciljevima, ali koja je zapravo i dalje okupirana i prinuđena da vodi tuđu politiku. To se najjasnije vidi na primeru gasovoda Sever-2, koji je od životnog značaja za nemačku industriju, ali kojeg je Nemačka bila prisiljena da se odrekne da bi pokazala solidarnost sa svojim okupatorima na antiruskoj liniji, ne usuđujući se ni da pita kako će se to odraziti na održivost nemačke privrede.
Srpske vlasti, pošto su kratkovidom računicom svoj opstanak (pa samim tim i bezbednost Srbije) vezale za blagonaklonost Zapada, sada su izložene sličnim pritiscima da „diversifikuju“ svoje (zapravo Srbijine) energetske resurse. To je kodirani izraz za napuštanje energetske saradnje sa pouzdanim partnerom Rusijom i ulaženje u problematične šeme sa neblagonaklonim zapadnim predatorima i prihvatanje zavisnosti od njih između ostalog i u ovom ključnom sektoru.
Lekcija br. 3 stoga glasi da je svako ko vodi tuđu, a ne svoju nacionalnu politiku, unapred poražen, potčinjen i izgubljen.
Od trenutka kada se 24. februara situacija u Ukrajini radikalno zaoštrila, i kada je postalo jasno da Rusija preduzima mere kojima se ruši zapadna višedecenijska konstrukcija u Ukrajini i propada plan za njeno korišćenje kao odskočne daske za dalji prodor, na pritisak dugmeta i u Moskvi i u Beogradu aktivirala se peta kolona da taj čin obesmisli i po mogućstvu pokvari. U Rusiji, gde je peta kolona još odranije stavljena pod nadzor i delimičnu kontrolu vlasti, pokušaj zapadnih obaveštajnih službi da preko svojih lokalnih piona stvore iluziju masovnog protivljenja operaciji u Ukrajini najvećim delom je neslavno propao. U Srbiji, nažalost, taj pokušaj donosi određene rezultate.
Od otpočinjanja ruske intervencije pre desetak dana, pripadnici zapadne pete kolone u Srbiji, očigledno neobavešteni o radikalnoj promeni odnosa snaga u svetu koja je u toku, utrkuju se u dokazivanju lojalnosti političkoj liniji koju propisuju njihovi nalogodavci sa Zapada. Primeri ogavnog podaništva se svakodnevno ređaju, od gotovo komičnih kao u slučaju kapitena fudbalske reprezentacije Srbije Dušana Tadića, do po svojim implikacijama donekle ozbiljnijih, primerice osuda „ruske agresije“ od strane NATO influensera, bivšeg načelnika generalštaba Srbije i predsedničkog kandidata „proevropskih snaga,“ Zdravka Ponoša.
Istovremeno, po dobijenom nalogu odozgo, oba sektora srpskih medija, i onaj u neposrednom vlasništvu zapadnih kuća i onaj koji je nominalno pod kontrolom režima, po pitanju „ruske agresije“ na Ukrajinu obustavila su koškanje i zakopala su svoje ratne sekire. Ceo spektar štampanih i elektronskih medija jednoglasno i solidarno prenosi isključivo zapadnu propagandnu verziju toka i pozadine događaja u Ukrajini, u očiglednom očekivanju da će pomoću baraža izmišljotina i laži na koje zapadna javnost spremno naseda i u Srbiji uspeti da preumi bar jedan deo u ogromnoj većini proruske javnosti.[3]
Lekcija br. 4, prema tome, je da je prostor javnog diskursa teren od strateškog bezbednosnog značaja. On ne sme biti prepušten petoj koloni i neprijateljskim stranim interesima kojoj ona služi. U politički okupiranoj zemlji kao što je Srbija, oslobađanje javnog prostora i stavljanje u službu nacionalne politike izuzetno je složeno zato što zvanične, državne stavove artikuliše izdajnička ekipa koja je na vlasti.[4] Ali okupiranost ovog ključnog prostora je činjenica na koju se mora neumorno ukazivati i na čemu se ima neodustajno insistirati, jer u protivnom nikakve promene u ovoj izuzetno važnoj sferi, i drugima na koje ona utiče, neće biti. Rusija je već preduzela efikasne mere za stavljanje pod nacionalnu kontrolu prostora javnog diskursa i izbacivanje iz njega malignog uticaja stranih agentura. To bi trebalo da bude model i za Srbiju.
Najzad, bez ispoljavanja sumnje da u vojničkom smislu ruska intervencija – po rečima predsednika Putina – zaista teče „strogo po planu,“ u ovoj operaciji na videlo je izišla jedna značajna činjenica sa gorkim implikacijama podjednako za Ruse i za Srbe, ali koja sigurno nije „po planu.“ Tačno je da, sa mestimičnim izuzecima fanatizovanih elemenata ispranog mozga, ruske snage nigde nisu naišle na aktivan otpor ili neprijateljstvo ukrajinskog građanskog stanovništva. Ali nisu naišle ni na onakvu vrstu oduševljenog prijema kakva bi se s pravom mogla očekivati pod datim okolnostima. Iskusno oko tu zapaža žalosne posledice višedecenijske derusifikacije (ili, u srpskom slučaju, rasrbljavanja). Kominternovske smernice Drezdenskog kongresa KPJ u velikoj meri su uspešno primenjene u obe porobljene zemlje, u Srbiji i u Rusiji. Činjenica, koja se ne može poreći, jeste to da je zloćudna komunistička politika razaranja i zamenjivanja ruskog nacionalnog identiteta, na koju se nadovezala sistematska i usmerena zapadna kampanja vođena u istom pravcu tokom zadnjih trideset godina „nezavisnosti,“ u znatnoj meri urodila plodom. Veliki broj Ukrajinaca, mada su etnički Rusi u svakom pogledu, izgubio je rusku nacionalnu svest, ili je u najmanju ruku postao ambivalentan prema njoj. Stepen kulturološke otuđenosti od ruskih korena razlikuje se možda od regiona do regiona, ali grosso modo ovo je poražavajuća činjenica koja i dalje stoji, i koja se ne može prenebregnuti.
Srbima je ovaj bolni fenomen nacionalnog otpadništva (mogli bi ga čak nazvati i apostazijom, bez preteranog straha da se bogohulno izražavamo) isuviše dobro poznat i ne zahteva posebnu obradu.
Verodostojni ruski izvori upravo su potvrdili da je za ovu nedelju dana sukoba u Ukrajini poginulo oko pet stotina ruskih vojnika. Za njih se može reći da su bukvalno, u jevanđelskom smislu, svoje živote položili da bi spasili živote svojih bližnjih, zato što ruska vojska ne koristi ni mali deo svoje vatrene moći sa ciljem da pogibiju ukrajinskih vojnika i civila svede na najmanju moguću meru. Da su koristili metodologiju NATO pakta iz 1999. godine i bezobzirno gađali sa bezbedne visine od 30,000 metara, verovatno bi ogromna većina tih mladića danas bili živi. Da li će im iko u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi upriličiti dostojan pomen za njihov podvig?
Neka im je večna pamjat!
Institut Arčibald Rajs
Sila Boga ne moli. USA i NATO siledžije misle da mogu sve ali nije tako i to im sada Rusija pokazuje. Šta Srbija može iz ovoga naučiti. Pa ništa novo jer smo mi njima već više decenijski materijal za iživljavanje. Treba da učimo od Izraela kako preživeti.
Израел преживљава једино због помоћи Америке. Противречиш сам себи
DRZAVNI UDAR POKRENUT MAJDANSKIM DOGADJAJIMA identičan je PETOOKTOBARSKOM PUČU !!!
ALI I POSLIJEDICE SU U SUŠTINI IDENTIČNE , a to je da i u Ukrajini i u Srbiji poslije tih dogadjaja drzavom vladaju strani poslušnici, koji najveću obavezu imaju prema strancima , zahvaljujući kojima su i „osvojili “ vlast i tu opstaju, pa preme sebi samima i saradnicima, a tek onda prema DRZAVI i NARODU…….! Značenje pomenute riječi “ IDIOT “ , za one koji ovo ne shvataju, je uveliko devalvirala,
jer isti idu i nekoliko koraka dalje i dublje od uobičajnog IDIOTA. Jedan od primjera, prokljinjući Miloševića ,zbog toga što nije prihvatio ponudu iz RAMBUJE i „time isprovocirao bombardovanje“, koje je mogao izbijeći “ jednim potpisom“ ! Bezuspješno sam pokušavao obijasniti nekim „našim“ (komentatori na tekstove iz KORENA) Super +++idiotima , šta bi značio taj potpis. Dio teksta sa kojim se NE slazem, jeste onaj dio ,koji nedostatak patriotizma i nacionalne svjesti pripisuje isključivo bivšim KOMUNISTIMA!! Slazem se,dok je to bila drzavna ideologija, da je defakto kroz ustanove prije svih školstvo )gušila nacionalnu svijest, kod nekih nacija više , a kod drugih mnogo manje. Tada je došla do izrazaja PORODICA, kao osnovna ćelija društva, u kojoj se uglavnom anulirao taj defekt. Evo, već trideset godina “ smo slobodni“, pa je opet upitna NACIONALNA SVIJEST kod nekih. Tvrdim da su kategorije PARTIOTIZMA, NACIONALIZMA, ALTRUIZMA, HUMANIZMA …………u potpunosti zasebne “ dimenzije “ i da autonomno djeluju . Isto tako EGOISTI , KUKAVICE, IZDAJICE, ULIZICE, PODANICI ………… su zasebna dimenzija. Zelim reći da jedam “ KOMUNISTA“ moze biti i patriota i nacionalista, ali i egoista i izdajica. Isto vazi za deklarirane LIBERALE ili DEMOKRATE i sve druge ! Ili još jednostavnije i jasnije……Postoje DOBRI i LOŠI LJUDI. Uvjek se treba uzdati u dobre i poštene ljude, oni će uvjek dobro činiti bez obzira kojoj ideologiji pripadali, takvi , nikada neće ni biti dio ekstremnih ideologija, niti im se moze desiti da u dvije godine promjene pet partija !!
Нит су се отпораши опаметили нит се власт губернатора Вучића опаметила већ само закопала још ниже од дна на коме је. Рачуница је проста, у колонијама најпокорнији мајмуни једу банане, остале добијају празна обећања.
Лекција за народ је она стара – туђе рука свраб не чеше.