Odavno je postalo otužno izlaganje javnosti medijskoj propagandi povodom Vučićevih ekskurzija u inostranstvo. Razlika između navodnih trijumfa i stvarnih posledica tih poseta uvek je bila ogromna, ali predsednikov poslednji boravak u SAD predstavlja preterivanje i za one koji su oguglali na dosadašnju medijsku praksu.
A stvar je zapravo trivijalna kao što je do sada bila. Amerikanci su Vučića pozvali da mu izlože plan narednih koraka ka priznanju Kosova u svetlosti svoje odluke da kosmetske Albance nateraju da povuku carine na robu iz Srbije. Premda u izbornoj kampanji za predsednika SAD Kosovo neće igrati gotovo nikakvu ulogu, za Trampovu kampanju nije loše da se većem broju njegovih uspeha doda i okončanje kosovskog slučaja. Tim pre što je reč o temi iz oblasti spoljne politike, gde su rezultati njegove administracije daleko lošiji nego u unutrašnjoj politici. Zato će Trampov tim Grenel-Palmer nastojati da ubrza proces priznanja tzv. Kosova od strane Srbije , ali bez unutrašnjeg ultimatuma s obzirom na mali izborni značaj teme.
Ali, uprkos tome, Vučić se ponaša kao da se jedino njemu žuri, što se lepo videlo po njegovoj pripremi srpske javnosti pre puta u SAD. Kao prvo, on hvali američku odlučnost da Albanci ukinu carine kao da je reč o nekoj politički neutralnoj, čisto trgovinskoj temi. Na albanskoj strani, pak, ovde se vidi taktiziranje i odugovlačenje, što je posledica Kurtijevog maksimalizma, sličnog njegovom prethodniku u vladi. Ali, Srbiji bi valjda to trebalo da odgovara, jer dati pokrajinu za carine ne bi bilo samo sramno nego i hazardno. Vučić očigledno ne misli tako.
Pored toga, Vučić nastavlja da zaglupljuje javnost svojom starom pričom o minimalnom kao maksimalnom dobitku. To je ono poznato – na Kosmetu nemamo ništa, pa ako nešto i dobijemo biće maksimalno dobro. Ovoga puta pred odlazak u SAD izbacio je paradoks – ponudiće nam nešto što ne smemo da prihvatimo, a ne možemo ni da odbijemo. Nagovor za publiku je sledeći: eto pred kakve me muke stavljaju i ja sad treba da poginem prihvatajući neko rešenje iz tog paradoksa (koji sam sâm smislio). Pričom da će mu Amerikanci ponuditi mačku u džaku pod pretnjom ubistva (metaforički kazano) on zapravo prodaje domaćem mnjenju tu istu mačku u džaku. I pri tome, naravno, jada se povodom svojih neshvaćenih i neprihvaćenih „planova“ koje niko nakada nije video. Prosto čovek da se sažali na diktatora.
Vučić odista nema plan ali ima obećanje dato i Americi i Evropskoj uniji, da će Srbija sa Kosovom (bez zvezdice) potpisati pravno obavezujući sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa. Šest reči i jedan veznik u dokumentu iz januara 2014. koji treba da prikriju samo jednu istinitu reč – priznanje. To obećanje – dakle ne usmeno nego pisano, razlikuje ga od svih njegovih prethodnika na tom mestu od 1990. godine do sada. I zato se stalno žali, petlja i kukumavče, kao da je ovo državno pitanje ikada bilo lakše nego sada. Teškoća koju Vučić ima specifična je subjektivno a ne objektivno. I zbog toga, kada ga je ponovo pozvalo, mora domaćem mnjenju još jednom da objasni u čemu je stvar. Dakle, posle gotovo neshvatljivog dvogodišnjeg albanskog jogunjenja, sada smo ponovo na istoj poziciji. Samo što su stvar od Evropljanja u svoje ruke uzeli Amerikanci, jer su se ovi prvi pokazali kao najobičniji amateri. Vašingtonska predstava samo je slikovito pompezan nastavak procesa prekinutog pre dve godine.
Da Vučić nije dao obećanje na osnovu kojeg je dobio zapadnu podršku za svoju diktaturu, mogao je posle kraha „briselskog procesa“ pre dve godine da izvede zaključke na koje mu ni njegovi zapadni prijatelji ne bi mogli zameriti. Kada je bio izigran za zajednicu srpskih opština pošto je prethodno dao sve, morao je da izađe iz Briselskog sporazuma rečima: eto vidite, sve sam žrtvovao a vi ne date ni ono malo na šta ste se obavezali. Naredni korak bilo bi prirodno vraćanje sigurnoj obali Rezolucije 1244 i shodno tome verovatno obnavljanje procesa u okviru Ujedinjenih nacija gde je i započeo. Ali, to mu nije palo napamet naprosto zato što je svoju političku egzistenciju vezao za zapadnu podršku uz obećanje da će predati Kosovo i Metohiju.
Pre odlaska u Ameriku u medijsku igru pustio je šifru „Ahtisari plus plus“ računajući s tim da većina ljudi ne zna ni šta je „Ahtisari“ bez ovoga dodatka. To je plan o tzv. nadgledanoj nezavisnosti Kosova koji je Vlada Srbije odbacila marta 2007. godine. Nekoliko godina kasnije (2013) Vučić i Dačić Briselskim sporazumom prihvataju ideju o zajednici srpskih opština. U domaćoj javnosti je prikazuju kao svoju veliku ideju, a zapravo je prepisana iz aneksa 3 upravo Ahtisarijevog papira i doslovno prenesena u Ustav tzv. Kosova i odgovarajući zakon o lokalnoj samoupravi. Dokument koji nema nikakvo međunarodno pokriće naši bezglavi glavari kroz prozor vraćaju u život i time mu daju legitimnost od najpogođenije strane – Srbije. Kao što se svaka nekažnjena laž ponavlja, tako se sada ponovo razvlači neki „Ahtisari plus plus“ da bi se kasnije, kada Vučić dođe na minsko polje priznanja, mogao vajkati kako ni ta genijalna ideja, kao ni ona o „razgraničenju“, nije naišla na dobar odjek u našoj javnosti.
Američka ekskurzija Al. Vučića započela je slavodobitno njegovim nastupom u nekom izraelsko-američkom privrednom udruženju, a završila susretom sa Tačijem u Beloj kući. Ovu dvojicu balkanskih velikana posredovao je Ričard Grenel. Kakav banalni završetak turneje koju su naši mediji podigli na nivo izvanrednog događaja. A sve to – trijumfalni nastup pred dve hiljade uglednih gostiju, pa toliki susreti sa američkim zvaničnicima – radi sastanka sa Tačijem koji je na Kosovu izgubio raniji značaj i uticaj. Zar to nije moglo negde bliže njihovim kućama? Nije moglo, jer su Amerikanci ovom predstavom hteli da stave na znanje da je ovo početak kraja. Dali su im na važnosti mnogo više nego što obojica zaslužuju (više kao materijal za medije), ali su ih zadužili za dodatnu poslušnost. Tačijevo zahvaljivanje je došlo kao prirodna pojava za jednog albanskog predstavnika, ali Vučićevo može da se shvati samo kao lični čin. Svi Albanci obožavaju američke državne predstavnike, ogromna većina Srba ih ne ceni. Eto još jednog razloga za Vučićevu omiljenu ulogu mučenika.
PODMUKLA IZDAJA
(Ukinite taksice i Kosovo je vaše!)
Ponavljam, Vučić je izvršio predaju Kosovo Albancima dana: 30. juna 2015. godine u 22h i 54 minuta. To je ona noć kako i sam reče: „Valjao sam se po podu, nisam znao šta da radim“. Ali Albanci su slavili tu noć po celoj Evropi i na Kosovu. U znak slavlja posekli su i svu borovu šumu (sa njihove strane), sve do Pančićevog vrha na Kopaoniku. Ovako podmuklu izdaju nijedan Srbin nebi uradio. A Vučić je to uradio potpuno skriveno od srpskog naroda. Kaže teško stanje, ali to teško stanje je lično on stvorio. A ako treba još dokaza oko izdaje Kosova, evo ih! Mi dobro pamtimo i onu njegovu „krilaticu“ u K.Mitrovici kad’ se obratio Srbima: „Mi će mo priznati kosovsku vladu i ako vi ne uđete u nju“. Ili onu krilaticu Marka Đurića na Jarinju: „Pređite ovamo ovo je most koji spaja“. Danas je tu granica i carina, gde pokazuješ pasoš da bi ušao na Kosovo. Za svaki sud je ovo dovoljno da osudi ove izdajnike na doživotne robije! Zatim kršenje Ustava Srbije, je teško krivično delo i to niko ne pominje. Vučić nije dobio poverenje naroda da ovo radi. Po oprobanom običaju sutra će sve poreći, kao i njegove priče o „razgraničenju“ i „kompromisu“ sa Kosovom. Sad’ sprema PODMUKLO priznanje kosovske nezavisnosti. Da bi došao do „finala“, on mora lično i javno, pred Srbima, da prizna nezavisno Kosovo. Vučić je svojim izdajstvom i nesposobnošću stvorio ogromne i nerešive probleme srpskom narodu. Evo vidite otvorio je i granice, tako da migranti nekontrolisano ulaze u Srbiju, menjaju našu srpsku bit, veru i sve ostalo, itd i itd…
Na kraju, Vučić je toliko ogrezao u kriminal da beži od svake kritike i naroda. Niko ništa ne može da ga pita!? Još ako se svemu ovome dodaju i njegove osione pretnje, onda je građanski rat neizbežan. Ja bih mu porućio; Vučiću ovo narod više ne može izdržati i čuvaj se naroda. Toliko…
P.Sajdžo 2020.
Kad amateri i neznalice vode jednu zemlju pa jos pocnu da lece sve svoje komlekse vise i nize vrednosti i ko zna jos koje licne patoloske nedostatke,onda ispadne ovakav cirkus i sramota za jednu zemlju koja je nekad bila suverena i postovana u svetu.Ovaj narod je najvise izigran i prevaren od ove trenutna vlasti i nadam se da ce covek koji je kidnapovao ceo srpski rod otici u proslost kao najsramnijii lik koji je ikada bio predsednik.
Fantastican tekst.
Gospodine Samardzicu, da li je “ lapsus”
to što ste napisali da su “ svi od 1990 do
danas obećali predaju KiM a, usmeno , a Vučić i pismeno” !!!!!
Ja tu vidim i Miloševića ??????
“ Od 1990 do danas”. !!!!! Ili je trebalo biti “ Od poslije Miloševića…….,,”??????