Vučića bole Ponoševi udarci

Na jednom po svemu mračnom skupu vlast je razdragano obznanila postojanje svoje nevladine organizacije. Čitav vrh ove nesrećne države bio je tamo, osokoljen svojim javnim abortusom. A njegov plod je opskurna kriptofašistička gomila, pod imenom Nacionalna avangarda. Neko je odlučio da nas negde vodi i pomogne nam da shvatimo ko smo, odakle dolazimo i gde nam je kraj.

Koliko sam imao pristup konfuznoj i nadriučenoj promociji „avangarde“, koja svoju moć crpe iz zloslutnih fantazmagoričnih obreda i nazočnih a nakaznih simbola vlasti, predstoji nam opšte postrojavanje po modelu ideološke jednoobraznosti.

Da se zna gde to „nacija“ mora da stigne i šta čeka one koji posustanu, ne pristanu ili im se smuči od svega što je u tome mučno. A taman jeste sve, samo još nedostaje inicijacija gospodara u neospornog vođu avangarde, sa svim jezivim počastima i ordenima koji mu u toj pomrčini pripadaju.

Ali, ovde ipak nije reč o naciji, niti o državi, jer takvo nešto ne čuvaju straže kultne pravovernosti. Nego jedino o pripadnicima vladajuće grupacije, koju čine osobeni fenomeni razaranja iste države, te im po svaku cenu valja sačuvati moć da to i dalje čine. Ili ih po svaku cenu zaustaviti u tome.

Nije isključeno, dakle, da vlast i avangarda postanu jedno telo, sa jednom opasno neuravnoteženom glavom. Ali, dok se to ne desi, iz samog srca tame, to jest tajne službe, sa istog skupa stiglo je preteće upozorenje svima koji sumnjaju u ovo što svim silama valja negirati. Prvi put u modernoj istoriji Srbije, ako je ovo to doba, jedan je predstavnik BIA-e, održao preteći politički govor.

Čovek se zove Marko Parezanović, pa je ponesen visokom inspiracijom i nalogom šta da saopšti svima koji moraju da se paze, rekao da najveću pretnju bezbednosti Srbije čine agenti koji deluju u medijima, nevladinim organizacijama i opozicionim strankama. Bila je to skoro potpuno ogoljena pretnja represijom, jer Parezanović i nije čovek koji bi uzalud rasipao svoje tajne misli. On tačno zna gde su agenti, jedino mu nije jasno kako da ih pronađe.

Sve je ličilo na javnu i samouverenu tiransku promociju političke policije, čiji je predstavnik održao potresni nadripatriotski govor, uz precizno određene mete. Ali, čovek je pokazao da mu nisu poznate bar dve premise za ovako trijumfalan nastup: on ne zna koji su to agenti, ni kako iz sfera o kojima je govorio „narušavaju bezbednost države“.

Pre toga, nije uspeo da definiše šta je to što agenti narušavaju, jer očigledno ne zna ni to. Bezbednost zemlje narušava odsustvo demokratije i ljudskih sloboda, ali posao Marka Parezanovića nije da to omogućuje, nego da uskraćuje.

I taman kada je vlast presretnuta oskudnim vremenom koje joj je preostalo, a ohrabrena fuzijom političke policije i čitavog krema sa ekstremnom desnicom, pojavio se Zdravko Ponoš da jakim udarima na vlasnika zarobljene države pomuti vođi nezasluženi mir.

Ponoš je inače podizanje vojske zbog Gazivoda u suštini ocenio amaterskom glupošću vrhovnog. Zbog toga, a i leksičkog siromaštva u traganju za etiketama koje se lakše lepe, Vučić je Ponoša u dva maha nazvao špijunom. Jednom je to učinio čak iz Moskve. Pouzdan znak da se režimska plutokratska klika prepala generala.

Mislim da se AV u ovom slučaju prilično zaleteo i računao pogrešno. Bio je uveren kako se vratilo vreme za primenu znanja iz Šešeljevog dnevnika najgadnijih kletvi i pogrda, i da će nekadašnji načelnik Generalštaba (NGŠ) tu glupu uvredu krotko prećutati. Ali nije! U intervjuu za nedeljnik Vreme od prošlog četvrtka Ponoš je argumentima, logikom, pameću, duhom i znanjem naprosto demolirao Vučića, rušeći njegovu komičnu, ružnu, odvratno bahatu vladarsku pozu. Nadmoćno je razbio njegovu logiku vladavine lažima proglasivši ga guvernerom zarobljene Srbije.

Istoga časa mobilisan je urgentni tim za odbranu gazde od opasnog generala, a tek je sastav ekipe impresivan: Aleksandar Vulin i Marko Đurić.

Tako je vran gavran, gordi vesnik svih Vučićevih poraza Đurić rekao da je Ponoš „kapitulantska kukavica, koja je kao NGŠ ribala cipele generalima država-agresora na našu zemlju, šireći laži i mržnju prema predsedniku sopstvene zemlje!“ Vulin: „Toliko da napada svoju zemlju može samo špijun, koji je inače toliko zla naneo svojoj vojsci!“

Dakle, povodom tvrdnje Vučića da je Ponoš špijun, Đurić i Vulin su zaključili da je Ponoš špijun. Čiji? Onih generala kojima je „ribao“ cipele! Ekspertsko vojničko znanje dvojice škartovana pomoglo im je da zaključe kako se generalske cipele ipak ne glancaju nego ribaju.

Onaj general koga zateknu kako riba cipele tuđim generalima jeste špijun. I narušava bezbednost zemlje, jer dok riba on i priča o tome, na primer da naš predsednik nije sasvim naš, a ni svoj. I to saznanje, koje je naša nacionalna tajna, ugrožava bezbednost, a njene ostatke čuvaju BIA i nacionalna avangarda.

Ne izgleda li sve ovo kao sprdačina sa posrnulom Srbijom, u kojoj se krivci traže samo tamo gde ih nema. Politička policija bi morala da čuva režim od sebe samog, a državu od njenog vođe. Ali ona to ne ume, jer državne neprijatelje traži jedino tamo gde ih nema.

Skoro da sam siguran da bezbednost države nije ugrožena, ali opstanak društva jeste. Kult države ovde je sveden na grupu opasnih suklata i kriminalnih grupa, koji su je zauzeli i otimaju i zagađuju sve što je nužno očuvati. Vrh države ugrožava državu, a za takav posao njima nisu potrebni špijuni. Špijuni su ona vrsta razbojničkog opravdanja za sve inventare zlodela.

Ponoš je postavio savršenu dijagnozu agonije ovog društva u sintagmi: Guverner porobljene Srbije. I to je saopštio nama, postavši špijun gospodara od slame pred građanima Srbije. Da li se u njegovim rečima može naći trunka ljubavi ili mržnje prema vođi? General je sasvim ravnodušan prema tom obliku života, ali ne i prema nakaznim učincima njegove lične vladavine. Tako Parezanović ne čuva državu od špijuna nego od istine. Pogledajte vođu, istinu o njegovim nedelima ništa ne može sakriti.

To što je učinio dobro znaju svi njegovi iz političke Porodice Adams. Utoliko im teže pada što je Zdravko Ponoš, kao slobodan čovek, rekao sve ono čega se plaše.

I uverio ih da imaju nebrojeno mnogo razloga za strah.

Ljubodrag Stojadinović
Peščanik.net