Srbija je postala jedno veliko gubilište istine i zdravog razuma. Nikada nije bilo lakše lagati i omalovažavati, a za to još biti i plaćen. Drugosrbijanske vedete su doživele zlatno doba i dale sebi za pravo ono što niko pristojan i normalan ne bi ni pomislio, a kamoli rekao ili napisao.
Ovaj tekst je nastao kao odgovor, možda pre kao odbrana, čijim nastajanjem se ne brani nijedna politika niti ideologija, već srpski identitet i zdrav razum.
Da pojasnim na primeru Snežane Čongradin, koja se često trudi da se ukaže kao nadaleko poznata biljka čuvarkuća, međutim, ona niti čuva kuću (čak suprotno), niti je poznata, tako da možda pre liči na korov i luči herbicid.
Ona po ko zna koji put piše kako je Milorad Dodik vođa secesije Republike Srpske od BiH, a da je Republika Srpska „entitet nastao na zločinima i genocidu“. U ovom tekstu ona kaže i da se „kosti pobijenih Bošnjaka i Albanaca prevrću unazad trideset godina“, naravno, nikada ne spominjući kosti srpskih boraca, nedužnih žena i dece koji ne mogu da se prevrću u grobovima, jer njihova tela nikada nisu nađena. Za nju, što je recept svih prozapadnih aktivista, ne postoje srpske žrtve, već isključivo srpski zločinci.
A mene interesuje, kako se oseća neko ko stalno ponavlja mantre SAD-a ne razmišljajući o tome da je svaki pomen genocida od strane tih ljudi velika sramota, jer su upravo oni koji o tome stalno trube pobili 20 miliona Indijanaca? Kako sve vas koji ponavljate američke neistine nije sramota još više, ako ne zbog Indijanaca, onda zbog vašeg naroda nad kojim je 1999. godine izvršen nezapamćen zločin?
Čongradin se, očekivano, služi i rečenicom da je Kosovo „uveliko nezavisna država“, ali i očigledno, ponovo očekivano, čak i dugo čekano – do pred sam kraj teksta, počinje da negoduje što će se u Srbiji snimati ili se snimaju filmovi o zločinima nad Srbima u dvadesetom veku. Dakle, sve ono što je ona, sa stanovišta gramatike i pravopisa vrlo nevešto napisala, stavljeno je u službu borbe protiv srpskih nacionalnih interesa.
Mene zaista ne interesuje koja vlast je odlučila da napravi filmove koji su srpskom narodu odavno potrebni zarad kulture sećanja i pojašnjavanja istorijskih posrnuća i poleta našeg naroda, sve dok se ti filmovi valjano snimaju. I nema logičnijeg poteza, ukoliko postoji namera da se veliki filmovi od nacionalnog značaja kvalitetno snime, nego da se ode kod najvećeg srpskog reditelja ovenčanog nagradama i svetskom slavom upravo na Zapadu na koji se oni poput Čongradin pozivaju i u ime koga deluju. Paolo Sorentino, jedan od najboljih reditelja današnjice, Kusturicu (a nije jedini) naziva jednim od pet najboljih reditelja u istoriji filma!
S obzirom na to da sve ove nagrade i svetska slava čine prepreku, Čongradin Kusturicu nije mogla diskvalifikovati kao reditelja, a čudi me, jer je mnoge neistine spakovala u tekst, pa je izabrala da ga nazove „čuvarom ratnozločinačkog identiteta“. Za ovu izjavu, Čongradin bi trebalo da odgovara, ali niko je zbog ove izjave neće tužiti, jer čitajući njen tekst, svi shvataju da je njoj u stvari već dovoljno teško, jer tekstovi koje piše nisu samo autošovinistički, već deluju i kao zbir nervnih slomova zarađenih dugotrajnim konzumiranjem pameću neobrađene i argumentima nepotkrepljene mržnje.
Još više poražava činjenica da jedan ovakav tekst može biti objavljen u Srbiji, pa čak i u Danasu. Ovo je možda i jedina zemlja u kojoj se jedan od njenih najvećih i najznačajnijih predstavnika poput Emira Kusturice, jednog od onih po kome je svet za nas čuo, može nazivati čuvarom ratnozločinačkog identiteta. Zar je stvaranje grada u slavu najvećeg srpskog pisca pozivanje na zločin? Je li oživljavanje čitave jedne regije u Srbiji i njeno vraćanje u život, zapošljavanje ljudi, kao i borba protiv onih koji su hteli da naprave ekološku katastrofu eksploatacijom nikla čuvanje zločinačkog identiteta? Da li je snimanje filmova koji se nalaze u svim mogućim antologijama i udžbenicima zločinačko dejstvovanje i ratnohuškačka propaganda? Ili je možda pisanje knjiga poziv u rat?
Čongradin, iako to mnogi neće reći niti priznati, upravo sebe ovim tekstom kvalifikuje za ono što prišiva Emiru Kusturici.
I neće, gospođo Čongradin, vaši zlonamerni tekstovi naštetiti nikome osim vama (namerno malim slovom), niti će vaša omamljujuća želja, da se preko leđa Emira Kusturice vaše pisanje shvati kao ozbiljno ili barem smisleno, dovesti do većeg broja čitalaca. Moja prva misao nakon čitanja teksta koji ste sebi dozvolili da prenesete na papir jeste: „Zašto ovoj ženi neko ne pomogne?“
Gospođo Čongradin, u želji da od tria fantastika Kandić–Milić–Biserko sobom načinite kvartet, postali ste jedan od najvećih izvoznika neistina u srpske medije. S obzirom na to da ovoliko nebuloza i neistina niko priseban ne bi mogao da napiše, smatraću da nemate problem sa šizofrenijom i bipolarnim poremećajem, već isključivo sa zlom namerom, aktivizmom i željom za nezasluženom pažnjom. A znate da ne ide da aktivisti glume novinare ako su već loši glumci baš koliko i mislioci. Ovaj vaš tekst ima taman onoliko smisla koliko i to da ste vi novinar.
I nema na čemu što sam vas i ovaj tekst popularisao pišući o njemu. Nisam hteo da pominjem sve neistine i zle namere, jer ih ima toliko da bi mi se doručak potpuno ohladio.
Vaše delovanje u ovom slučaju podseća na balegara koja neistinu valja do količine koja je toliko velika da niko osim Danasa neće da je objavi.
Iako Čongradin to poriče, iz ove zemlje ipak nešto uspeva da nikne, a ako dozvolimo da ona i njoj slični balegari ovu zemlju pretrpaju tolikom količinom neistine u vidu herbicidne balege, iz naše zemlje sasvim sigurno ništa više neće moći da raste. Kako bi ih to samo radovalo.
Milan Ružić
Izvor: iskra.co
Svaka čast Milane, stvarno imate jak želudac kad možete da pišete o takvim spodobama.