Srećan ti policijski sat, Veliki Vođo. Pardon: srećan ti Prvi maj. Ja danas ne slavim. Čekam oslobođenje. A ono će doći. Mnogo brže nego što ti, ili neko tvoj misli.
Doći će dan, Veliki Vođo, kada će se tvoja zvezda na političkom nebu Srbije jednostavno ugasiti. I odmah da ti kažem, Veliki Vođo, ja taj dan strpljivo i tiho čekam. I dočekaću ga. Jer, taj dan, zapravo, uopšte nije tako daleko. Pitaj istoričare ako meni ne veruješ.
Znam, Veliki Vođo, da se uzdaš u to da su pripadnici ovog tvog naroda kojim si stalno nezadovoljan – zaboravni.
Znam, Veliki Vođo, da se uzdaš u svoju gebelsovsku medijsku mašineriju koja svakodnevno pumpa žitelje ove zemlje lažima o uspešnosti tvog režima.
Znam, Veliki Vođo, da je tvoja politička interesna grupacija toliko velika da je svaki osmi stanovnik ove zemlje učlanjen u nju.
Znam, Veliki Vođo, da se uzdaš u veličinu tvoje stranke, koja je sastavljena od slepih poslušnika.
I moram ti priznati, Veliki Vođo: Uspeo si ono što ni komunistima svojevremeno nije uspelo! Primio si u svoje redove sve koje si mogao. Primio si i one koji ti trebaju i one koji ti samo probleme stvaraju. Primio si, hej, u svoje redove svakog osmog čoveka u ovoj zemlji! To ni Slobodan Milošević i Mira Marković nisu uspeli!
Ali, ima tu jedan ozbiljan, veliki problem, Veliki Vođo.
Ako posmatram kao pesimista, reći ću ti da je tvoja organizacija postala toliko velika da svakog dana, sve više liči na karcinom u četvrtom stadijumu, karcinom koji je metastazirao i zahvatio svaku poru društva, karcinom koji proždire poslednje ostatke zdravog tkiva. Znaš li, Veliki Vođo, šta se dešava sa takvim organizmom? Umire. Neumitno. Brzo. U velikim bolovima.
Ako posmatram, pak, čitavu situaciju kao optimista, reći ću ti da je tvoja organizacija poprimila oblik ogromnog balona, u koji svakog dana upumpavaš nove članove. A svaki put kada upumpaš nove članove, kad u balon ubaciš dodatnu količinu vazduha, on se sve više rasteže. A onda, Veliki Vođo, kad dostigne svoj maksimum, iznenada, neumitno, brzo, eksplodira. Uz veliki prasak.
Dakle – sudbina tvoje političke organizacije (baš kao i svake koja je kroz istoriju insistirala na svojoj masovnosti) je sumorna i – neizbežna. A ako pogledamo kroz istoriju i povučemo paralele sa današnjicom – vrhunac moći i obožavanja tvog lika i dela, Veliki Vođo, odavno je prošao.
Da nije tako, ne bi morao da ovih dana angažuješ huligane koji pokušavaju da pariraju narodu zbog najobičnijeg i zaista benignog protesta koji smo prozvali šerpovanjem.
Šahista si ti, čak veoma dobar šahista. I sve vreme se spremaš za dan kada će na šahovskom polju zvanom Srbija otpočeti tvoja poslednja partija u kojoj ćeš vući bele figure, spremaš se za dan kada će (neka) opozicija pokrenuti Trakslerov gambit. A taj dan nikako da stigne.
Nervira te to što tamo neki ljudi jednostavno ne žele da pristanu da žive u ovoj i ovakvoj zemlji, ogrezloj u kriminalu i nepotizmu, zemlji u kojoj lažni doktori i prosti ljudi vode ministarstva.
Nervira te što ti ne prolazi više ta priča sa Đilasom lopovom, Jeremićem lopovom, Lutovcem pudlom, Boškom fašistom, Sergejem narkomanom, što ti ne prolazi priča sa tajkunom Šolakom, nervira te što je isplivao na površinu i podatak koliko su ti “neprijatelji države Srbije” dali para za humanitarnu pomoć, za nabavku respiratora i medicinske opreme.
Sreća je tvoja, Veliki Vođo, što si
(po rečima nekih podguznih muva)
bio navodno najbolji student prava,
pa ćeš na sudu moći da praktikuješ sam
svoju odbranu. A moći ćeš i svog političkog oca
(ne Tomu, očuha, nego Voju, oca) da angažuješ
Nervira te što ti više ne daju da neometano hapsiš, tamničiš, kažnjavaš, kao što si to radio u ona (za tebe) stara, dobra vremena, kada si bio ministar propagande. Pardon, informisanja.
Nervira te što se nije ispunio tvoj patetično-panični scenario sa prepunim bolnicama i krcatim grobljima tokom ovog vanrednog stanja kojim si sproveo generalni trening čaušeskuovske diktature.
Nervira te što te pitaju zašto mi kupujemo maske i rukavice, a ti šalješ iste te maske i rukavice kao pomoć u Italiju.
Nervira te što te pitaju zašto se nisi samoizolovao posle puta u SAD i Mađarsku, nego si išao da deliš respiratore i vodiš kampanju za vreme vanrednog stanja iako si – baš ti – Veliki Vođo – vodio svog sina (bogu hvala, ozdravio je) na Infektivnu kliniku…
Ali, mnogo više te nervira što ni svoje članove više ne možeš da držiš u šahu. Nemaš više ni dovoljno veliki štap, ni dovoljno šargarepe da svima obećavaš bolji život.
Nervira te što ti podanici po mnogim gradovima više ne kliču spontano, nego moraš aktiviste da angažuješ, da plaćaš neke huligane, da ulaziš u dil sa onima koji uvek naplate svoja potraživanja…
Ponavljam ti: doći će dan, Veliki Vođo, kada će se tvoja zvezda na političkom nebu Srbije jednostavno ugasiti.
Neki kažu da će to biti za godinu. Za dve. Za četiri… Nebitno je. Kraj je sve bliži. I vidimo ga. I ti ga vidiš.
E, tog dana, Veliki Vođo, pre nego što sa Aerodroma Nikola Tesla pokušaš da napustiš zemlju, tog dana kada ti neke nove vlasti zabrane izlazak sa teritorije Republike Srbije, sačekaće te tužba. I tebe i tvoje saradnike.
Tužba zato što si nas zadužio do guše. Tužba zato što si pregazio Ustav i strateške resurse rasprodao svojim poslovnim partnerima. Tužba zato što si se zajedno sa svojim ortacima obogatio do neslućenih iznosa, koji umnogome prevazilaze ono što su Miloševićevi sledbenici uspeli da nakradu. Tužba zato što si od ove zemlje napravio banana republiku u kojoj niko ko ne misli kao ti i tvoje podguzne muve – ne može da radi. Ništa. Tužba zato što si iz ove zemlje isterao svu njenu pamet i talente. Tužba zato što si žmurio na kriminal tvojih saradnika…
Sreća je tvoja, Veliki Vođo, što si ti (po rečima nekih podguznih muva) bio navodno najbolji student prava, pa ćeš na sudu moći da praktikuješ sam svoju odbranu. A moći ćeš i svog političkog oca (ne Tomu, očuha, nego Voju, oca) da angažuješ. Mada, i njemu se smeše brojne tužbe.
Ako tebi i tvojim saradnicima, nekim čudom Veliki Vođo, tog dana neko dozvoli da napustiš zemlju, bojim se da će kratko, veoma kratko ostati na vlasti.
Srećan ti policijski sat, Veliki Vođo. Pardon: srećan ti Prvi maj.
Ja danas ne slavim. Čekam oslobođenje.
