Da se vrati vojni rok, da postaneš čovek!

1
803

vojska-srbije-vsSluženje vojnog roka za mnoge je bila privilegija, danas, nažalost ili na sreću već oskranavljene generacije i lišene pravih moralnih vrednosti vojni rok je ukinut kao obaveza. Prenosimo u celosti iskustvo jednog vojnog obveznika:

„Služenje vojnog roka prvo je bila velika čast, pa velika obaveza, pa na kraju veliki “smor”. Tako su ga doživljavale generacije koje su služile tri godine, dve godine, godinu i po, 12 meseci… Sve dok nisu ukinuli obavezno služenje vojske. “Konačno”, povikali su. “Šta će to mom detetu”, govorili su neki novopečeni roditelji.

Ja sam bio među poslednjima koji su služili obavezni vojni rok od 12 meseci. Pokušaću da vas ubedim u ono u šta duboko verujem: Obavezni vojni rok je dobra stvar, kako za momke koji ga služe, tako i za njihove najmilije, ali i za državu u kojoj živimo. Onu koju još, malo ko s ponosom u srcu, naziva “otadžbina”.

Biću kratak, iskoristiću neke slike koje mi se motaju po glavi,“snimljene” u Novom Sadu, nešto posle bombardovanja.

Patriotizam

Prvi dan u kasarni i buđenje u 5.30. Izvode nas onako čupave, neobrijane, mekane i razmažene. Postrojavaju nas na pisti. Tišina, vetar, kišica. Decembarski mrak. Pred nas izlazi stariji vodnik Lazić, zdepasti antipatični lik koji je prošao pakao na Kosovu. Kasnije sam zavoleo tog čoveka. Doživeo je veliku porodičnu tragediju. Zaplakao bih zbog toga što mu se desilo. Da nisam bio u vojsci.

Okreću nas na pravu stranu. Pojma mi nemamo. Ni kuda gledamo, ni kome služimo, ni kojoj zastavi se klanjamo. Jedan vojnik istupa iz stroja, prilazi nekakvom stubu. Počinje nekakva traljava muzika. Polako kapiram da je to himna. Vojnik diže zastavu. “Koji je bre ovo k*rac? Kakvo smaranje, pa neće valjda godinu dana ovako sa ovim glupostima”, pitam se, kao i desetorica “guštera” pored mene.

Dvanaest meseci kasnije. Stojim na poslednjem dizanju zastave. Srce mi je puno ponosa, ljubavi prema otadžbini, himnu doživljavam kao deo sebe. Srcem je slušam. Ubio bih za tu zastavu, dao bih i život. Zastava i himna su veće od mene. Voleći i štiteći njih, volim i štitim svoju buduću decu. Vraćam dug svojim precima. Shvatam to kao što nikad pre i posle nisam shvatao. Prađed i čukunđed su se borili na Mojkovcu, ginuli su zbog toga. Da nisu, oni i drugi, ne bi bilo ni mene, ni ove države u kojoj živim. Koliko sam veliko i nezahvalno đubre bio, dok nisam naučio šta znače reči “patriotizam” i otadžbina”.

Da Vas podsetimo:  Državni posao

Dobro, pomogli su tome i oni koji su ih devalvirali devedesetih. Oni koji su pljačkali u to ime, koji su ubijali pa iznosili televizore i frižidere. Oni su ubili patriotizam u Srbiji. Ali to nije izgovor, nijednom od nas.

Znam, reći ćete da k*njam preterano, ali tako sam se osećao tog decembra. Taj osećaj bio je nešto najiskrenije i najplemenitije što sam u sebi imao celog života. Svidelo se to vama ili ne. Svidelo se to meni ili ne.

Zdravlje

U vojsku sam došao razmažen, mlitav, neozbiljan i narušenog mentalnog i fizičkog zdravlja. Ili, kako sam ja to u to vreme zvao, “super sam se zezao, blejanje, pivo, video igrice, hamburgeri”. Drugog dana su nas odveli da trčimo. 400 metara, polako. Dušu sam ispustio. Kao i svi decembarci.

Kroz nedelju dana trčao sam, polako, 400 metara bez problema. Kroz mesec dana trčao sam kilometar za tri i po minuta. U avgustu sam trčao 5 kilometara u punoj opremi, prilično brzo, po bilo kom standardu, bez mnogo napora. Na plus 40. Je*eni Novi Sad u avgustu. Dok sam trčao, iza mene je trčao moj vod (bio sam desetar, držao sam im obuku). Vikao sam na njih, babe iz Beograda i Novog Sada koje su isto volele “zezanje i bleju”. “Ajde bre, m*jku vam j*bem”, “ajde babe, ‘ajde j*bo vas ko vas napravi”, urlao sam. Neki od dečaka bi se usprotivili, neki bi skoro zaplakali, neki bi me psovali u sebi, neki bi trčali dok ne pocrvene kao paprike.

Kroz tri meseca, trojica su bila brža i izdržljivija od mene. Sjebalo me pivo u kantini. A svi su bili spremniji nego ikad pre u životu. Bolje su se osećali nego ikad u životu. Nikad ih devojke nisu gledale tako lepo, kad izađu u grad.

Svako od njih me barem jednom častio tim pivom u kantini. Svako u svoje vreme, svako kad je shvatio da su psovke koje sam sipao bile najbolja stvar koju je neko uradio za njih. Poziv za buđenje iz odvratnog, mlitavog i beskorisnog “blejanja” i “uživanja”. Inicijacija u pravi život, izlazak iz Matriksa.

Poenta: Kad sam izašao iz vojske, bio sam najzdraviji što sam ikad bio u životu. Kao i moji vojnici. Kao i moji desetari, pre nas. Mogao sam sve. Osećao sam život, osećao sam moć. A s njom i odgovornost za svoj život, za živote drugih. Za onu otadžbinu koju sam pomenuo gore.

Da Vas podsetimo:  Sapete devedesete

Rad

Verovatno najveći šok koji sam doživeo u vojsci bio je odlazak na fizički rad. Sređivali smo krug kasarne kod manastira Krušedol. Lopate, krampovi, grabulje, ašovčići… Ali ne za sve vojnike. Samo za neke. Ostali, šatorska krila u ruke i skupljaj otpad. Oni za koje nema šatorskih – čupaj rukama korov. I tako osam sati. Do ručka, koji je bio rizi-bizi u konzervi iz 1968.

Ispočetka sam mislio, kao i svaki od mojih klasića, da je ovakav fizički rad, na početku 21. veka, velika i opasna glupost. Da ničemu ne služi, i da je znak da nam je država u k*rcu. Što sam više radio, osećao sam da je to najbolja stvar koja mi se desila u životu. Osećao sam snagu, krv kako mi ključa, zadovoljstvo kad vidim plodove svog rada, ponos što sam nešto uradio sa svojih 1o prstiju. Mišići, koji su toliko dugo služili praznoj zadovoljštini, konačno su upotrebljeni za nešto istinski korisno. Srce, tako dugo zavođeno senkama lažnog uživanja, konačno je prokucalo slobodno.

Znam da sad ponovo mislite da k*njam, ali svaka ova reč je iskrena i iz srca. A oni među vama koji misle tako, šta da vam kažem… Treba vam 12 meseci u vojsci da ukapirate.

Istina

U vojsci je sve istina. Ima vas 20 u četi, treba da premestite 16 tona uglja sa jednog mesta na drugo. Zabušavanje? Može. Ali, za razliku od stvarnog života, u vojsci za zabušante nema milosti. Ako nećeš da prebacuješ ugalj, ako foliraš, svi će da znaju da nisi ni za onu stvar, da si nitkov koji će da proda drugove za boraniju, da čovek ne može da se pouzda u tebe.

A za razliku od pravog života, u vojsci ti se ne isplati da budeš nitkov. Nije praktično. Niko neće da ti nosi veš na pranje, niko neće da sedi pored tebe na ručku, niko neće da te časti pivom u kantini.

I tu naučiš životnu lekciju koja se zove “ne isplati se biti nitkov”. Povezano sa ovim, što više momaka ide u vojsku, i odsluži je na pravi način, to manje nitkova ima na ulicama. Među radnicima. Direktorima. Lekarima. Političarima.

Da Vas podsetimo:  Traže smenu i hapšenje Vulina zbog priznavanja okupacije Pokrajine

Volja

Bila je ta jedna rupa, koju smo zvali Rupa, u kojoj smo imali borbenu obuku. Kopali rovove, bacali bombe, pucali, sve to. Na kraju, kad bismo svi bili istrošeni i isceđeni, kad smo svi mislili samo na krevet i menzu, usledila bi komanda “juriš”. Trčiš, s puškom u rukama, uz jedno brdo, najviše u Rupi, i vičeš, koliko god jako možeš, “Uraaaaa!!!”

I svi, ma koliko besmisleno sve to bilo, su se trudili da budu prvi na vrhu brda. Jednom se i meni to desilo. Bio sam prvi. Dvojicu sam gurnuo niz padinu, grabio sam rukama i nogama po blatu, srce mi je iskakalo iz grudi, puška je bila sva u glibu.

Ništa mi više u životu, od tog momenta, nije bilo teško. Stajao sam tamo na Vrhu. To je bio Vrh sveta.

Spremnost

Neće više biti rata? Pa ok, verovatno neće. A sad se zapitajte: da li vam ovo govori vaša nada ili vaš razum? Ima nas 7 i po milijardi, gotovo smo istrošili rezerve nafte, koja nam omogućava da imamo sve što imamo. Gotovo smo istrošili rezerve vode. Naučnici kažu da je počelo peto veliko izumiranje životinja i biljki. Resursa je sve manje, ljudi sve više. Ovo je istina. Razmislite. Ja se prvi nadam da neće više biti ratova.

A ako ipak dođe do rata, zapitajte se: Da li biste voleli da znate kako da pucate iz puške, kako da je rasklopite i sklopite, kako da je čistite, da kopate rov, da koristite pribor za sitne popravke, da imate dobru fizičku kondiciju, da brzo reagujete u teškim uslovima…

Razmislite. Rata možda neće biti dok smo mi živi. Ali posle… Posle nas ostaće naša deca. Neki od njih će biti vukovi, a neki ovce. To je nesrećna zakonitost života, otkad život postoji.

Razmislite.

Na kraju, mojim starešinama: Triksu, Joji, Orelju, Trivunu, Lazi, Marinu, Stojanovu, Zeki, Đuri, Vrani i drugima… Dolazio sam pre nekoliko dana da vam donesem Vekiju, ali zatekao sam praznu kasarnu. Jebiga. Hoću samo da vam kažem – hvala vam što ste od mene i mojih drugova napravili bolje ljude. Vaše zanimanje je najčasnije koje postoji u ovoj Srbiji.Dozvolite da vam se obratim: Služenje vojnog roka od 12 meseci bila je najbolja stvar koja mi se desila u životu.“

Medio.rs/PRAVDA

1 KOMENTAR

  1. Ma u vojsci ti je druga kuca. Kao sto bi to sazeo major Geza Terek kad bi dolazili da se grebemo za par dana odsustva: „Sta ces kuci, i ovde ti moze uci?!“ Ja sam sluzio ne dugo pre raspada (77. klasa RM JNA, novembar ’84-januar ’85 Pula, februar-novembar ’85 Kumbor/Pristan, Boka Kotorska). Lepo i korisno iskustvo,lepe uspomene – izuzev jedne stvari. Komuniste nisam smatrao ni narodnom, ni ispravnom vlascu, i da sam ikako mogao da izbegnem da im sluzim, izbegao bih. Mogu samo da zamislim koja nocna mora bi bila sluziti Vucicu i takvima. Dok su takvi na vlasti, Srbija nece imati vojsku, bilo sluzenje obavezno ili ne.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime