Estetika palanačke svadbe

2
617
Slobodan Antonić/Foto: printscreen (Media Centar)

Negde od sredine jula autokolonijalni mediji počeli su da nas gnjave  sa spomenikom Stefanu Nemanji. A onda, negde sredinom avgusta – kao da je neko pritisnuo panik-taster – gunđanje i vajkanje pretvorili su se u pravu histeriju.

Vladimira Dimitrijevića to ludačko bešnjenje podsetilo  je na scenu iz filma  Isterivač đavola, kada se đavoimanoj junakinji pred krstom  lice okrenulo na zatiljak.

Neverovatno je šta je sve, tokom avgustovskih bjesova, rečeno za spomenik:

Ono što je zajedničko svim ovim mahnitanjima bilo je otvoreno insistiranje na distinkciji:

  1. mi, nosioci ukusa i kulture, urbani i moderni, stručnjaci i arbitri za lepo;
  2. vi, prostaci, skorojevići, palančani, seljaci, koji ružite naš

Ili kako to kaže Radina Vučetić, na jednoj strani je „suverena estetika“, „ljudi struke, od integriteta“, a na drugoj „bašibozluk, primitivni i ratnohuškački”, kao zastupnici „neoradikalskog kiča“.

A Goran Marković: „Najgore od svega je da je neko, neuk i priprost, preuzeo na sebe  da sudi šta je lepo a šta nije“. Jer , o tome šta je lepo, jel ` tako, možemo da sudimo  samo mi  – beogradska elita kulturtregera.

* * *

Ovaj karakteristični kultur-rasistički stav tipičan je, kao što sam već pisao, za sekularno sveštenstvo  i njegovu kontrolu  ukusa, kao sredstva obezbeđivanja, najpre, monopolskog položaja u socijalnoj hijerarhiji, a onda i odgovarajuće sistemske rente.

U oblasti kulture, ti estetski kapoi  neguju dosledni manihejski dualizam: dobro-loše, uzorno-nakaradno, urbano-seljačko, evropsko-palanačko, moderno-retrogradno, progresivno-nazadno, naše-njihovo (tuđe)… (v .  ovde  73-77).

Iako neprestano nariču nad srpskim duhom palanke  (Ugričić: „Duh palanke je u svom patriotizmu i nacionalizmu  duh potencijalog nacizma“), zapravo su  oni  teški palančani.

To se lepo vidi po estetskoj poziciji s koje napadaju spomenik Stefanu Nemanji. Sažeo ju je Srđan Milošević u Peščaniku, objašnjavajući šta je to „anahroni umetnički izraz“:

Ova priprosta likovna estetika pandan je jednako primitivnoj književnoj estetici koja je ove godine promovisana s dodelom NIN-ove nagrade (o tome sam pisao ovde). No i tu je primitivizacija estetskih normi samo odraz gubljenja prestiža aktuelnih „čuvara kapija“, koji svoj monopolski položaj moraju da čuvaju sve većom represijom: ideološkom isključivošću i moralnom panikom.

Da Vas podsetimo:  Zastavnik Vesić, čelična perjanica sekte

Tendencija represivnosti ove estetike najbolje se vidi u njenoj cenzuri određenih umetničkih izraza („figuralnost“, „realizam“, „monumentalnost“), kao i u nametanju praćenja umetničke mode (insistiranje na distinkciji „modernodemode“). Svako ko ne sledi modu – a  oni  su ti koji će da nam kažu šta danas  jeste  umetnička moda – automatski gubi status  umetnika  (kao  Rukavišnjikov), a publika takvih umetničkih izraza automatski postaje „primitivni bašibozluk“.

Kao na nekoj palanačkoj svadbi, oni sede i ocenjuju kako se ko obukao, ko je pogodio modu, a ko je demode. „Vidi onu Goricu, kakve su joj cipele – pa to je moda iz devedesetih! Ju -ju, krindž, bruka nam familiju, misliće da smo seljaci…“

* * *

Ali, u umetnosti nema mode – svi umetnički izrazi su dozvoljeni, samo ako kod publike mogu da proizvedu emociju. Naravno , nekada je duh vremena takav da određeni načini bolje korespondiraju s publikom. No , heteronomna estetika, koja zabranjuje određene umetničke izraze jeste ono što je, početkom 21 veka, zapravo društveno  demode.

Međutim , ne smetaju našem sekularnom sveštenstvu neki umetnički izrazi zato što su demode, već zato što se boje da upravo oni imaju estesku snagu da kod publike  proizvedu emocije. To je problem naših autokolonijalnih selebritija: strah da će Rukavišnjikovljev  Nemanja  probuditi emociju – ali,  pogrešnu,  neprihvatljivu  emociju.

A to je ono što se nipošto ne sme dozvoliti.

Koja je emocija za naše sekularno sveštenstvo najmalignija? To je lepo demonstrirala Ana Tasić, pozorišna kritičarka  Politike, komentarišući predstavu Narodnog pozorišta „Srpska trilogija“. U članku pod svojstvenim naslovom „Pseudopatriotski šund ponovo napada“ („Upomoć!“ – S. A), ona je osporila svaku vrednost ovoj „potpuno anahronoj i umetnički bezvrednoj predstavi“, pod optužbom da je – pazite sad! – „društveno opasna“ (Pozorišna predstava društveno opasna? Šta je ovo, 1948? – S. A).

A zašto je „društveno opasna“? Zato što, upozorava Tasićeva, „raspiruje ostrašćenosti kojima je politički lako manipulisati – dokaz za ovu tezu su reakcije pretpremijerne publike koja je uz stojeće ovacije pozdravila horsko izvođenje pesme ` Tamo daleko `“.

Ne znam da li ste shvatili: na kraju predstave srpski ratnici, živi i mrtvi, izlaze na pozornicu i pevaju „Tamo daleko“ – katarzični trenutak za publiku koja, potresena onim što je videla, doživljava emociju.

Ali , upravo ta  emocija je  ferboten. A od tog – da Rukavišnjikovljev  Nemanja  slučajno ne proizvede  tu  emociju kod publike – najviše se i užasava naša autokolonijalna elita.

Ili , kako reče naš estetičar, Srđan Milošević, „nijedna ideološka asocijacija u vezi s ovim spomenikom nije simpatična“, a sam spomenik je „opredmećenje mentalnog stanja koje je zazivalo Veliku Srbiju“, te „zlokobna manifestacija beznadežne nacionalne paranoje (…) o  tobožnjoj ugroženosti srpstva u Srbiji“.

Pazite logike: veliki spomenik automatski denotira Veliku Srbiju, a ono što je nedopustivo jeste i sama pomisao o (neo)kolonijalnom položaji Srbije i desuverenizaciji malih zemalja – ne, to bi bila „nacionalistička paranoja“, jer, kao što znamo, u evroatlantskom svetu caruje drugarstvo, kuće su od čokolade, a s neba padaju pečene ševe.

* * *

Zapravo , glavni problem je što je spomenik previše srpski. Najveći deo zapevanja i proklinjanja naših građanskih selebritija sastoji se iz optužbe da Rukavišnjikov Nemanja  nije (dovoljno) beogradski:

Da Vas podsetimo:  Prvi mrtvozornik Srbije

Naši kompradori misle da se „srpski“ i „beogradski“ isključuju u oba smera: ono što je srpsko ne može  biti beogradsko, a ono što je beogradsko  ne može  biti srpsko.

  • Balša Božović: „Pravi gradonačelnik bi rekao da će Beograd uvek biti (obratite pažnju na redosled – S. A): i sarajevski, i bosanski i hercegovački, i crnogorski, i hrvatski, i slovenački, i makedonski, i albanski, i bošnjački, i vojvođanski, i srpski – jer, jedino tako može da bude evropski, kosmopolitiski“;
  • Slobodan Milosavljević: „Beograd je najveći grad južnoslovenskih naroda. Svi su ga zajedno podizali i gradili, i branili, i oslobađali, i svi oni zaslužuju ulice i trgove, a kome to nije jasno ne može da vodi ovaj grad“;
  • Nikola Samardžić: „I Beograd je nacija. Ta lična privrženost je snažna“. Međutim, „u Beograd se, najednom, nafukljalo  nekoliko generacija pisaca, pesnika, mislilaca, političara, umetnika, i ratnih zločinaca, čija je  jedina svrha da se razaranje nastavlja“.

Kada , dakle, oni kažu da Beograd treba da bude „kospolitiski“, to za njih zapravo i doslovce znači – nesrpski. Insistiranje na „jugoslovenskom“ karakteru „pravog Beograda“ uistinu i služi tome da se zatome elementi njegovog prošlog i sadašnjeg  srpskog  identiteta.

Naglašavanjem da su oni „Jugosloveni“, ili da su „ravnodušni prema nacionalnom identiteu“, naši selebritiji žele da istaknu svoj „ukus“ i distinkciju u odnosu na bašibozluk  (koji sebe vidi kao Srbe). Ovo je za njih veoma važno, o tome neprestano osećaju potrebu da obaveste javnost (čak i kad ih niko ništa ne pita). Jer to je, očigledno, legitimacija njihove superiornosti, a zapravo – znak za za prepoznavanje člana (ili kandidata za člana) ove uticajne kolonijalne kaste.

  • Minja Bogavac: „Rođena sam u SFRJ i to mi niko ne može oduzeti. Kad god popunjavam neki formular, s posebnim ponosom kao zemlju rođenja navodim SFR Jugoslaviju. Kad god negde upišem da je zemlja mog rođenja: Jugoslavija, osećam se kao da sam zajedno sa svojim dedom oslobodila Beograd. Kad god vidim neku rku i krpu sa zvezdama, ukoliko imam novca, sigurno ću je kupiti. Zastava Srbije mi je konfuzna“.
  • Mia David (Radini): – „Jesi li ti Jugoslovenka?“; Radina Vučetić: „Jesam! Mi svi imamo problem s identitetom. Ja sam rođena u Jugoslaviji, ja sam vaspitavana u jugoslovenskom duhu, ja sam osoba koja još uvek kada krene na putovanje u Sloveniju zaboravi pasoš, ja i dalje imam svest o tome da je to jedan prostor. (…) Ja i dalje ne mogu baš da se do kraja srodim sa novom (?! – tj. srpskom – S. A) himnom, svi smo znali Hej Sloveni…“ (ovde 1:45-3:18);
  • Biljana Srbljanović: „Ja sam izrazito i duboko anacionalna, ne razumem samu suštinu predeterminacije, da se rađate sa nekim identitetom koji nasleđujete po očevoj liniji, a da vas niko o tome ništa nikada nije pitao. U samoj suštini nacionalnog je sve ono protiv čega se borim u svom životu“. Ipak , Srbljanovićeva, u jednom istom tekstu, za Jugoslaviju kaže da je „moja jedina domovina“, ali Srbiju pak naziva „ova strašna zemlja“;
  • Vladimir Arsenijević: „Za mene su nacionalni identiteti direktno opresivni. Moji roditelji su bili iskreni Jugosloveni, ideološki neopterećeni, i ja sam vaspitan u tom duhu. Imam dvojno državljanstvo, i srpsko i hrvatsko, ali me, najiskrenije, boli uvo i za jedno i za drugo. Za mene je to samo zgodna prilika da imam dva pasoša, od kojih je hrvatski prohodniji i, u tom smislu, meni draži“; „ Ideja jugoslovenstva postala mi je retroaktivno delimično prihvatljiva, jer je to ipak savremeniji identitet, na izvestan način  sličan američkom“.
  • Ognjen Glavonić: „Meni taj nacionalni identitet ne znači ama baš ništa; Jugoslavija je bila modernizacijska tvorevina, a ja se danas osećam kao Jugosloven“.
  • Slobodan Tišma: „Gade mi se patrijarhalni stereotipi kao što su otadžbina, nacija, vera. Ja sam apatrid, moja zemlja više ne postoji. Bio sam Jugosloven i to sam i ostao“.
  • Istok Pavlović: „Ja sam potpuno operisan od patriotskih emocija. Vidim sebe kao građanina sveta, a ne Srbije, i razumem da je to mnogima gnusno i neshvatljivo i izdajnički. Ali tako je kako je, ne mogu da se foliram“;
  • Srđan Dragojević: „Vraćam se proverenoj teoriji jugoslovenstva. ` Ja sam Srbin, ja sam Hrvat, ej, Bošnjak sam, ahoj, ja sam ponosan Slovenac `… Ne – vi ste kurci. Jebala vas nacija. Budite, ako ste ljudi – Jugosloveni“.
  • Balša Božović: „Ja sam građanin sveta“;
  • Biljana Lukić: „Od Jugoslavije mi najviše fali osećaj ponosa zemljom u kojoj živim“.
Da Vas podsetimo:  Gde je istina

Naravno , svi smo mi (Srbi) pre 1992. bili Jugosloveni. Ali , ovo nije to – ovo danas je autokolonijalno jugoslovenstvo. Jugoslavizam  je sada  distinktivni znak  ovdašnje kompradorske elite u odnosu na „Srbe“ i neophodna ulaznica za više hijerarhijske položaje u  realnoj nadvlasti  (u NVO sektoru, „nezavisnim“ medijima, kulturi, itd). Ta nadvlast ima veoma važnu ideološku funkciju obezbeđivanja interesa atlantističkih struktura, tako što  normalizuje  kolonijalnu upravu, kao i urednu transakcije profita EU/SAD kompanija iz Srbije.

Međutim , valja razumeti frustracije svih tih naših „novojugoslovena“ – pošto tek onda možemo da shvatimo njihovu pomamu zbog spomenika: oni se svaki dan bude u zemlji koju ne vole; oni se svaki dan bude u zemlji koju zapravo  preziru.

A gledajte sada – povrh svega tog, pojavljuje se još i Nemanja: visok 23 metra, vidi se iz pola grada, to  srpsko  obeležje u sred „jugoslovenskog“ Beograda?

Nedopustivo.

* * *

Sada bi trebalo da nam bude jasno zašto oni, kada spaze  Nemanju  – makar i u nacrtima, doživljavaju  nervous breakdown. Kod njih se automatski rađaju četiri asocijacije:

  1. „Pa ja se ovde više ne pitam šta je lepo, a šta demode? Buhaha!“
  2. „Kada ovi Srbi vide Nemanju – on će im se svideti. O , ne!“
  3. „To je obeležavanje teritorije, znak da Beograd više nije naš, jao!“
  4. Ovo se sigurno neće dopasti našim evroatlantskim prijateljima, šta da im kažem?“

Naravno , kritika Nemanje  nije nikakva borba protiv Vučića. Nemanja  svakako nije Vučićeva slaba tačka. Svi znamo da on opstaje ili pada na Kosovu. Ali, za „novojugoslovene“  nema i ne može da bude Kosova.

Zato histerija oko Nemanje. Jer , šta ako se Srbi sete da je upravo on oslobodio Kosovo od Romeja? I da će ih sada, s 23 metra visine, žalostivo gledati i pitati – a vi?

A mi? Možemo mu samo reći: dobrodošao Nemanja, kakav si da si; veliki i nakaradan, „ruski“ i odveć srpski – naš si. I dobro je što su ti krst u desnoj ruči zamenili s mačem.

Trebaće nam.

Slobodan Antonić
Izvor: iskra.co

2 KOMENTARA

  1. Izuzetno cijenim tekstove ovakvog tipa, konkretne , imena i prezimena uz citate !! Čudom se čudim da autori ovih citata, koji su neka “ imena“, pa samim time se podrazumjeva da osim polozaja imaju i adekvatan nivo obrazovanja, nisu naučili da ovakvim kritikama Nemanjinog spomenika,
    ustvari opisuju i ocjenjuju sami sebe !!! Nije im uspijelo, obzirom da ništa pametno nisu imali da kazu
    , da jednostavno odšute, i izbjegnu blamazu !!! Negiranje vlastitih nacionalnih korena u korist “ prošlo svršenog vremena“ , Jugoslavije ,i buduće u potpunosti neizvjesne europske magle, razogolićuje se elementarno neznanje !! Naše Jugoslovenstvo jeste činjenica, i nitko isto ne moze negirati, kao što ne moze negirati ni prljave igre koje su se odigravale cijelo vrijeme, kakvi i čiji interesi su se skrivali iza “ bratstva i jedinsta“ što je rezultiralo neslavnim krajem zajedničke nam Drzave!! Poslije svega što se uveliko sakrivalo, a danas znamo, ostati na prijašnjim pozicijama , ruganje je inteligenciji !! Ubjedjen sam da se ovakve stvari rade i čistog koristoljublja !! Klasičan primjer izreke “ prodao veru za večeru “ !! Upravo zbog toga, o takvima treba pisati, najbolje – citirati ih. Kada dodje kraj VELEIZDAJI, kad stanemo na vlastite noge, kada se okrenemo sami sebi i kad se počme sa odvajanjm “ zita od kukolja“ , nitko ,ovako „lijepo“ uslikan, opisan i citiran neće više moći da sramoti i nanosi štetu Narodu i Drzavi, u kojoj zivi, bez obzira da li se osjeća kao Jugosloven, Japanac ili indijanac !?? I drago mi je što se takvi ne osjećaju kao Srbi, nekako je onda i nama lakše…………

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime