Sve je to još pre Hrista objasnio čuveni grčki filozof Platon. „Vidiš li prijatelju ona tri čobana? Sve dok oni mogu da nadglasaju mene i Sokrata, i usled toga da donose odluke, ja u demokratiju ne verujem!“.
Da se, kojim dobrom, govori o meritokratiji kao društvenom uređenju, onda bi se nekako i moglo diskutovati o fer i poštenim odnosima u društvu. Meritokratija se, za razliku od aristokratije gde se na vlast nasleđuje i na nju se dolazi praktično rođenjem, zasniva na zaslugama, talentu, veštini, inteligenciji i drugim relevantnim veštinama vladajuće klase. U takvom sistemu većina bira pojedince koji su dokazano uspešni i za koje veruje da mogu da vode državu na način koji je najbolji za sve njene građane, i na tim istaknutim pojedincima leži odgovornost za sve (ne)uspehe vlasti. Demokratija je vešto smišljena bajka, u kojoj se kod običnog čoveka sa jedne strane stvara privid da svojim glasom o nečemu odlučuje, a sa druge strane se ostavlja prostor za oslobađanje od odgovornosti i njeno prebacivanje na kolektiv.
Demokratija u Srba
Srbija je, zajedno sa drugim republikama bivše SFRJ, iz jednopartijskog sistema izašla krajem osamdesetih godina 20. veka, i od tada je formalno na snazi višepartijski sistem. „Teoretski ljubav dobro zvuči, malčice je drukčije u praksi…“, reče odavno Bora Đorđević, a taj stih može se primeniti i na višestranačje na ovim prostorima. Bajka o postojanju više partija počela je da se ispisuje nakon raskola Saveza komunista, kada je mladi i perspektivni Slobodan Milošević ušao u otvoreni sukob sa svojim političkim ocem (ah, kako to srpski zvuči) Ivanom Stambolićem. Iz tog sukoba sprski komunisti su izašli podeljeni u dve frakcije, od kojih su nastale Socijalistička partija Srbije, na čijem je čelu do svoje smrti bio Milošević, i sa druge strane brojne varijacije srpskih komunista sakrivenih iza demokratskih naziva. Drugim rečima, sve je to ista ekipa političkih oligarha, jedino su zarad lakše prodaje magle obukli različite dresove.
Sve naše političke stranke, udruženja, grupe i pokreti imaju isti cilj: ne radeći ništa konstruktivno ostvarivati materijalnu korist i živeti na račun (ne preterano inteligentne i još manje odgovorne) većine, koja će verovati da izlaskom na izbore odlučuje o svojoj i sudbini svoje dece. I ne važi ovde ona krilatica „Svi su oni isti!“, već je prosto sistem takav da kad se jednom uđe u njega, ili se prihvataju pravila igre ili se iz sistema ispada. Ne može se, kada je Srbija u pitanju, govoriti ni o kakvom višestranačju, budući da su u srpskom parlamentu stvarane najneprirodnije koalicije, a sve zarad vlasti. Možemo da govorimo samo o preraspodeli moći unutar zatvorenog kruga u kome cirkulišu isti ljudi, a jedina što ih razlikuje jeste umešnost u animaciji glasačkog tela, i shodno tome procenat kolača kojim će se na račun naroda sladiti.
Kada učenik nadmaši učitelje
Apsolutni šampion u obmanjivanju javnosti je aktuelni premijer Srbije, Aleksandar Vučić, koji poseduje sve osobine koje su potrebne za opstanak na vlasti u ovim ludim vremenima. Dok je pekao zanat kod Vojislava Šešelja bio je dovoljno ponizan i strpljiv, čekajući mudro svojih pet minuta. Upijao je veštine i krao kontakte, sticao poznanstva i sve vreme je održavao prisne odnose sa „bazom“. Znao je da će kad tad doći u situaciju da, koristeći činjenicu da aktuelni predsednik Srbije ne može da se podiči nekom posebnom pameću, posmenjuje sve kalife i kalif postane baš on. Nije se libio nijednog prljavog posla koji mu je poveravan; bilo da je u pitanju stranački zadaci, bilo da je u pitanju sprovođenje zloglasnog Zakona o informisanju, koji je devedesetih godina u crno zavio mnoge medije, a Slavka Ćuruviju je koštao i života.
Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka doveli su do savršenstva jednu veštinu: pobedu na izborima. To mogu da zahvale činjenicama da SNS ima najdisciplinovanije stranačke aktiviste, koristoljubivo i mahom neobrazovano glasačko telo, kao i činjenici da Srbija odavno nije zemlja u tranziciji, već je zemlja u konstantnoj predizbornoj kampanji. Onog dana kada se završe izbori kreće nova kampanja za neko buduće glasanje, jer nikad se ne zna kada će vođa proceniti da je stranci potrebno da organizuje novu „proveru volje građana“. Ovi navodnici nalaze se tu sa vrlo jasnim razlogom: ne radi se na izborima u Srbiji ni o kakvoj volji građana, u pitanju je čista cirkuska predstava za najšire narodne mase. U pitanju je trka u kojoj se pobednik unapred zna (jer da se ne zna, vanredni izbori se ne bi ni raspisivali), a ono što je neizvesno je samo broj mrvica koje će gospodar nameniti servilnim oponentima (koji samo glume da mu se suprotstavljaju).
Čemu, zapravo, služe izbori?
Izbori u Srbiji imaju nekoliko namena. Osnovna je preraspodela moći unutar političke oligarhije i borba za broj poslaničkih mandata, koji partijskim poslušnicima pruža mogućnost da budu zaštićeni od zakona, da jedu i piju po simboličkim cenama i da naplaćuju najrazlitije putne troškove. Učestvovati u bilo kakvim konstruktivnim diskusijama sigurno neće, već će podići ruku po diktatu iz centrale, a ostatak vremena provodiće praveći cirkus od institucije koja bi trebalo da bude hram politike. Nije zanemarljiva ni činjenica da se u predizbornoj kampanji ruka gurne duboko u državni džep i da se iz budžeta uzmu ozbiljne svote novca, a to se kasnije već nekako opravda. Papir ima tu čudesnu osobinu da trpi sve, pa i vrlo očite finansijske malverzacije.
Ona najvažnija namena izbora je, ipak, bajka iz naslova ove kolumne. Izborima se stvara lažno uverenje kod građana da se oni pitaju za nešto, i da je njihov glas važan. Ono što je možda još važnije od te iluzije koja se stvara, jer nekad nije loše ni uživeti se u bajku, jeste činjenica da građani učešćem u izbornom procesu daju svakoj vlasti legitimitet. Ispravan je argument da je glasanje građansko pravo, i da bi trebalo da bude i obaveza, ali to sve važi kada se živi u sistemu sa kojim je građanin saglasan. Ne verujem da je većinsko stanovništvo zadovoljno činjenicom da manje od 1.000 ljudi živi na račun 7 miliona građana, a još mi je teže da poverujem da jako mali broj ljudi shvata da izlaskom na glasanje dajemo prećutnu saglasnost za sledećih 4 godine života u istom sistemu.
Ne postoji univerzalni lek za boljku od koje Srbija boluje. Terapija mora da bude kombinovana, invazivna i maštovita. Ne postoji verovatno niko ko je u ovom trenutku spreman da ponudi idealno rešenje, ali je nesporna činjenica da nešto mora da se menja. Sistem koji postoji jednostavno mora da se sruši, da se dovede do kolapsa. Neki od koraka u tom procesu svakako jesu proglašavanje bankrota države, kao i prestanak rada svih državnih institucija i vaspostavljanje novog, u granicama mogućeg čestitog sistema. Ima mnogo toga što treba obaviti, ali pre svega treba raščistiti sa osobom u ogledalu. Želimo li zaista da menjamo stvari na bolje, ili nam je u redu ova krvava bajka koju živimo, koja će našoj deci biti još krvavija? Kada iskreno odgovorimo na to pitanje, moći ćemo dalje. Pa kako nam bude. Pokušajte da ne kanališete energiju na opovrgavanje tuđeg mišljenja, samo zbog toga što se ono razlikuje od vašeg, i pokušajte da se upitate da li je doteralo cara do duvara.
Za sam kraj ostavio sam reči mudrog Sokrata, koji je živeo u 5. veku pre naše ere.
Demokratija će platiti zato što će pokušati da odgovara svima. Siromasi će hteti imetak bogatih, demokratija će im to dati. Mladi će hteti da budu kao stari, žene će hteti da budu kao muškarci, stranci će hteti prava starosedelaca. Sve će im to demokratija dati.
Lopovi i prevaranti želeće važne državne funkcije. Demokratija će im to dati. A kada lopovi i prevaranti konačno demokratski preuzmu vlast, jer kriminalci i zločinci žele moć, nastaće gora tiranija nego u vreme bilo koje monarhije ili oligarhije.
Peđa B. Đurović
www.kolumnista.com
Mi nemamo meritokratiju, ali imamo nesto vrlo slicno – merinokratiju. Ovo su vunena vremena, i takva uvek imaju Vu(n)cica za predvodnika. Sto se tice toga da ljudi glasanjem daju legitimitet Vucicu, jos mu ga vise daju oni koji ne glasaju, jer je sasvim izvesno da glasa manje od polovine stvarnog broja glasaca u Srbiji. Bilo sta moze da s iskonstruise u svoju suprotnost – moze da se ubija u ime „zivota“, ili mrzi u ime „ljubavi“ – pa tako i da se narod tlaci u ime „demokratije“, ali koja je svrha zbog toga poricati vrednost istinske demokratije? Nista na ovom svetu nije savrseno, pa ni demokratija, ali nije problem princip demokratije, nego ono sto u sta ga mi izopacimo. Erih From je rekao da je bespredmetno misliti o tome da li ce – tj. kad – da naidje sledeci Hitler, nego je bitno da shvatimo sta je to u nasim institucijama i nama samima sto dozvoljava nekom kao fasisti (ili Vuncici) da dodju na vlast. I meritokratija bi ostala mrtvo slovo na papiru dokle god postoji mali sloj drustva u cijim rukama je bogatstvo i moc koju ono dolazi. Dakle, komunizam je pogodio srz problema, ali „komunisti“ su istorijski usrali motku, jer vlast komunista nije vlast naroda. Jedini izbor koji imamo je demokratija cije institucije i ustrojstvo bi onemogicile otudjenje vlasti od naroda na bilo koji nacin, po bilo kom osnovu. Koliko ce nam trebati da to smislimo i da se za to izborimo, ako se to ikad dogodi, drugo je pitanje.