Ko preteruje, Srbija ili njene manjine

0
464
zejneli
Zejnel Zejneli

Nisam mislio da pišem tekst na temu Srbija i prava manjina koje žive u ovoj državi, koja još uvek ne zna gde se prostiru njene granice, čije je Kosovo, kojim se jezikom govori, pismom piše, šta je važnije ćirilica ili latinica, u kojoj je incident ,,akcident“, u kojoj se u novinama i televizijama može pročitati i čuti, kada se za odbornika govori da je ,,većnik“, za SO da je ,,lokalni parlament“, da je lokalni sekretar ,,lokalni ministar“, da je, uvek najvažnije pitanje ko je koga ubio, gde je neka gola starleta letovala, gde se ne oduzima imovina onima koji duguju milijarde za neplaćeni porez, neisplaćene plate, a gde oni koji su u tri jaka upravna odbora još i zaposleni ili penzioneri ili invalidski, predlažu i po trideset odsto manje penzije, gde takve mere podržavaju i oni koji imaju po 150 hiljada plate, zbog kojih već mesecima strepe penzioneri, koji su kakva takva primanja zaradili, gde je zabranjeno zapošljavanje u javnom sektoru, a ono i dalje traje…i gde se malo ko u vlasti uzbuđuje, kada ulicama Novog Pazara prođu uniformisani vernici, koji na čelu sa Zukurlićem i Ugljaninom idu na poklonjene saradniku fašista, koja inače danima procenjuje stepen bezbednosti za održavanje ,,Parade ponosa“.

U Nemačkom gradu Vupertalu, pojavila se na ulicama uniformisana šerijatska policija. Ta demokratska zemlja, članica Evropske unije, kojoj mi težimo, odmah je pokazala odlučnost države. Ministar policije Severne Rajne-Vesfalije, Ralf Jeger, odmah je zabranio njihove uniforme. Nije pitao ni Kancelara, ni vladu, niti partijskog šefa šta da radi. Mere su bile drastične, a takav potez pozdravile su sve novine i televizije, a svi mediji otvoreno govore o rasplamsavanju vere, govore o nekoj vrsti rata na nemačkim ulicama, o tome kako to nema nikakve veze sa vrednostima društva i sa razumevanjem slobode veroispovesti, a posebno se sugeriše da država ne sme da daje nimalo prostora takvim i sličnim akcijama. A Zukurlićevi ,,junaci“, slobodno su se prošetali u uniformama i zastavama, koje nisu bile srpske, novine i TV su dan dva rekle nešto o tome, bez komentara izuzev onog jakog u ,,Novostima“, i sve se zaboravilo, a razlog tome je taj što je država mlako, ili nikako nije reagovala.

Nisu reagovali čak ni “prijatelji Sandžaka“, neću izričito da tvrdim, ali sumnjam da su umešali svoje prste u svemu tome. Jer, na kraju krajeva čemu služe prijatelji, da razgovaraš, pitaš, predlažeš i prećutno odobriš, iz razloga koji ne vodi dobrom. Ako se ovome doda i izjava Ugljanina kako Bošnjaci nemaju prava, kako su ugroženi, kako im treba autonomija, a možda i republika kasnije, stiče se utisak, da je neko procenio, da sve to nema opasnost po bezbednost zemlje i građana i da ne treba o tome talasati, jer mi samo što nismo, jednog dana u Evropskoj uniji, koju ne treba ljutiti da nam ne zameri, iako zemlja koja nam saopštava uslove za EU, reaguje brzo i efikasno zbog šerijatske policije na ulicama Nemačke. I još kada se pojave oni koji traže ,,Republiku Vojvodinu“, kod većine građana izaziva zabrinutost, zbog lošeg iskustva, koje upravo oni imaju i zbog toga što se to decenijama ne menja, niti osuđuje niti preduzimaju mere.

Da Vas podsetimo:  Rasrbljavanje

I tako Srbija plašeći se reakcije drugih, zbog onih koji vode računa o reakcijama ,,prijatelja“, ćute, i tako već unazad tridesetak godina, dozvoljavaju da stvari teku uglavnom u neželjenom pravcu, a koja posle leči posledice, koje imaju obavezno katastrofalan ishod i na štetu Srbije i srpskog naroda i uglavnom onih, koji od manjina i etničkih grupa nemaju svoje matične države.

Kosovo i Metohija je najdrastičniji primer. Danas mene, ali i 90 odsto srpskog stanovništva, ono što se dešava i te kako brine. Decenijama se mislilo da je Kosmet rešiv problem, bez obzira šta Albanci želeli i čemu težili, ukoliko se oni obrazuju, ukoliko se ova bivša pokrajina ekonomski razvija. Tako se decenijama razvijalo obrazovanje na njihovom jeziku, pisalo na istom, davala veća prava, i veće plate Albancima za znanje svog maternjeg jezika, ali se ništa nije menjalo. Počelo se sa malim protestima na Univerzitetu, traženo više prava, govorilo o ugrožavanju ljudskih prava, teroru vlasti, o srpskoj policiji, pisalo u početku po školskim klupama ,,K.R“, zatim otvoreno se tražila republika, ali se nisu preduzimale posebne mere da se sve to spreči, iako je bilo jasno da su ugrožena prava Srba na Kosmetu koji su se selili. Onda je došla i podrška iz inostranstva, zatim višepartijski sistem i otvoreni zahtevi za secesijom. Onda su se pojavili pojedinci sa uniformama koji su kasnije izvukli uniforme sa oznakama ,,OVK“, zatim su izvukli i oružje, a Srbija je još uvek bila kriva što Albancima ne daje više prava, i na kraju Srbija je bombardovana, Kosovo je proglasilo svoju državu, što je vlast u Srbiji podržala, pristajući na granice, ma kako ih zvali one to jesu, na posebnu policiju, vojsku koja se stvara,carine, lična dokumenta i sve što jedan deo teritorije čini državom, a još uvek vlasti govore o suverenitetu i integritetu koji Srbija ima na Kosmetu, i da neće priznati novu državu na svojoj teritoriji, iako, će to učiniti, ova ili neka druga vlast, zbog ucena i zahteva i pre svega zbog prevelike želje da se Srbiji otvore vrate drage EU, koja je inače svemu tome doprinela i još nas bombardovala.

Scenario se decenijama nije menjao. Kako je počelo na Kosmetu tako je počelo i u Raškoj oblasti, koja se sve više naziva Sandžak. Prvo je istaknut zahtev za autonomijom, još davnih devedesetih godina u vidu Rezolucije koja nikada nije stavljena van snage, to se obnovilo ove, onda se pojavila i priča i za posebnom državom. Sve to prati nešto bržim tempom priča o teškoj situaciji, o maltretiranju Bošnjaka, nepostojanju osnovnih ljudskih prava i na kraju se pojavila ,,Handžar divizija“, uniformisani ljudi kojima je uzor saradnik fašista. I onda kada dođe vreme, kada se za to steknu uslovi, kada prijatelji Sandžaka procene, progovoriće i oružje koje im je tu negde na dohvat ruke.

Da Vas podsetimo:  Srbija na 52. mestu najmoćnijih zemalja sveta

Slično stoje stvari i u Vojvodini, prvo Čankovi pasoši i novac za koje se još uvek misli da je samo gola borba za glasače, a zatim i otvoreni zahtevi o Vojvodini kao posebnoj državi. Problem u Vojvodini nije toliko otvoreno, iako je bilo zahteva sa Autonomijom Mađara, koliko Srbi, koji rade na svoju štetu, a u korist nekih drugih, koji će sa takvim Srbima svakako kad tad naći zajednički jezik ukoliko se ne učini nešto da se zaštiti država i ukoliko sve prolazi bez ikakvih posledica.

Od ratova devedesetih predstavnici pripadnika nacionalnih manjina teže samostalnosti i nastoje da u svom tom naumu dobiju podršku mnogih država, EU, Amerike, matičnih država. Jedine korake koje država preduzima je da pripadnike pojedinih nacionalnih manjina, ne samo ove već i sve vlasti od komunizma do današnjih dana, integrišu u vlast, bez obzira na postignute rezultate na izborima. Voljno ili ucenama, sugestijama sa strane, neki pripadnici manjina postaju deo vlasti. Nikoga nije uzbuđivalo to što je Ugljanin bio u vlasti ministar, iako su mnogima poznati njegovi stavovi o Raškoj oblasti. Čije će na primer stavove zastupati član Orbanove partije u EU iz Vojvodine. Srbija je jedina zemlja u okruženju koja više koristi latinično pismo od pisma ćirilice koje je obavezno po Ustavu. I registarske tablice su na latinici, iako Makedonija, Bugarska, da ne govorim o Rusiji, oznake imaju na svom Ustavnom jeziku i pismu.

Te anomalije koje se ne otklanjaju decenijama hrabre svakako one sa aspiracijama da imaju svoj kutak, i to poseban u jednoj suverenoj zemlji, koja se zove Srbija. Ratovi koji su izbili, a naročito onaj na Kosmetu, kada su nas ubijali i rušili naši veliki prijatelji, koji nas prosto obožavaju, i ne mogu ni dan da zamisle bez nas, pa nam zbog toga svakog dana dolaze u goste, moram da kažem mržnja prema Srbiji postala je dublja. Nije problem što Srbija sve čini kako bi nacionalnim manjinama bilo bolje, imali veća prava, imaju svoje Savete, predlažu svoje direktore, na primer spremna je čak i da menja Ustav i zakone, ali mora da vodi računa i o pravima srpskog naroda. Kako je svaka vlast bila usmerena, verovatno po savetima sa strane, na proširenje tih njihovih prava zapostavljala su se prava naroda.

Srbija ima pravo na ćirilicu, na primer, ali se koristi latinica i u pismima, nazivima firmi, kulturnih ustanova, institucija, usred Beograda i Šumadije, sem na javnim i državnim ustanovama, što se uveliko primenjuje i u velikom delu Vojvodine. Ne verujem da će mađarska manjina tražiti autonomiju za sebe, ili posebnu državu Vojvodinu, mada ima i takvih ekstremnih pojedinaca, kao i svuda. Ovde će posao kad tad, ako se autonomašima koji su to za sada, ne stane na put, pokušati da završe niko drugi do ostrašćeni Srbi. Oni koji nemaju matične države, kao što su Romi ili Goranci, na primer kao manjina i etnička zajednica, oni će podržavati Srbiju, neće im biti svejedno da se ona dalje razbija, ali to ne mogu da spreče, jer kao takvi ne mogu da ostvare i svoja prava kao državljani Srbije. Na primer da lako dobiju posao ili lokal, da školuju svoju decu, iako su Romi u izvesnom smislu uznapredovali, ili da se imenuju u organima Vlade.

Da Vas podsetimo:  Moć NATO lobija u Srbiji?

Šta je bio ,,problem“nacionalnih manjina, albanske na primer. Od malena su vaspitavani da se odvoje od Srbije, pa su tako čitave generacije bile i ostale protivnici svega što počinje na slovo ,,S”. Svojevremeno su neki predstavnici svetskih zapadnih sila, kažu tražili od Miloševića da se Srbija ne zove više Srbija. Kao obrazlagali su taj predlog kao dobronameran i prijateljski, da oni u razgovorima sa nekim predstavnicima velikih manjina, ali i nekih,, uglednih“Srba misle da bi nestale tenzije, kada se Srbija ne bi zvala Srbija. Nikada nisam saznao da li je zaista takav predlog pomenut. Ali kako danas sva naša nekadašnja braća u Jugoslaviji čine sve da se slovo ,,S“ što manje pominje, ili uopšte ne pominje, kako naši prijatelji sa zapada govore, a i mi smo to prihvatili da se vodi dijalog Beograda i Prištine, na primer, ili kada se pominju razgovori Beograda sa Bošnjacima, Beograda sa Briselom i EU, ili kada Crna Gora menja svoju azbuku da ne bi bila kao srpska, kada Bošnjaci govore po bosanskom, kada Džudžević postaje Džudžo, Sarajevo im postaje bliže od Beograda, nekima Podgorica,nekima Zagreb,nekima Novi Sad, sklon sam da verujem da je, možda neko predložio da se Srbija zove ,,Mala Jugoslavija“,ili bilo kako, samo bez slova,,S“, jer to navodno vodi lošim uspomenama i sećanjima, onih koji su ,,stradali“ u ratovima, od dvanaeste do ovih najnovijih, što asocira da je Srbija kao kneževina, kraljevina, Socijalistička, kriva za sve ratove ovog sveta, čak možda i onih sa u Iraku, Libiji, Siriji,Ukrajini, pa i onog koji je Hitler izazvao.

Sa krizom koja sada vlada, prevelikim aktivnostima prema spolja, traženjem rešenja za ispostavljene zahteve, zaluđenošću za ulazak u EU, zapostavilo se rešavanje Srpskog pitanja imajući u vidu da se još uvek ne znaju granice zemlje, kao ni sudbina mnogih delova Srbije, posebno ako se ostvari ideja o regionalizaciji.

Vidovdan.org

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime