Dozvolili smo da nas okruži ljuto trnje. Sada ne možemo i ne smemo da se čudimo zašto gde god da se okrenemo samo se nanovo povredimo. Dok je Srbin čuvao svoju Otadžbinu i u njoj božure, dok ih je sadio i pazio dotle je bio srećan i ponosan. Kada smo dopustili da nam neprijatelj zaliva božure izniklo je ljuto trnje. Ništa drugo i ne može da iznikne tamo gde se ne zaliva ljubavlju već pakošću, mržnjom, zlom.
Ne može da uživa neprijatelj u lepoti srpske svete zemlje. Ne zato što mu mi ne damo nego zato što zemlja koju su nam oteli im sama to ne dozvoljava. Ne želi da im pokaže svoju lepotu, toplinu, svoju dušu. Sveta zemlja nije mesto gde će zlo moći trajno da se ugnezdi, shvatiće ti lešinari da odatle moraju zauvek odleteti. Dotle iako je ostavljeno nebranjeno, Kosovo se samo bori, ali svoju tugu jasno pokazuje. Bori se i tuguje naša Metohija i čeka Srbe bolje od nas danas.
Čeka one prave svetosavce koji ne svode svoje razmišljanja samo na to kolika je cena. Rastu već danas pored nas novi Nemanjići, Obilići, Mišići, Jugovići, Sinđelići… Oni znaju da je jedina cena koju ne smeju da plate ta da ostanu bez duše. Dok budemo na našem Kosovu i Metohiji sadili božurove i verom, ljubavlju, istinom, čašću i pravdom ih zalivali dotle ćemo imati i dušu. Mi danas možda to nedovoljno razumemo ili ne shvatamo ali oni bolji od nas, oni pravi potomci svetosavaca će to sigurno znati. Znaće oni da vera, čast i duša nemaju cenu. Ne postoji cena za našu svetu zemlju.
„Naše je dakle, da pooremo duhovnu njivu, da sejemo i sadimo i izlivamo usev, to mi možemo i to je naša dužnost. Više od toga što treba, a što prevazilazi naše snage, da seme nikne i raste i plod donese, to će učiniti Bog, Gospodar njive i vinograda na kojima smo mi radnici.“
Patrijarh Pavle
Dovoljno je da pooremo duhovnu njivu i da u njoj sejemo i sadimo. Naši stari su za nas već odavno poorali i spremno nam predali. Problem je što smo mi prestali da sejemo i sadimo, zato ništa i ne može da nikne. Moramo učiniti sve da pokažemo i dokažemo kako nismo izdali, nismo zaboravili svoje Kosovo i Metohiju. Moramo pokazati da se mi svojih svetinja nikad ne odričemo. To je zadatak svih nas, ne smemo više da čekamo šta će neki političar reći.
Zar da srpske svetinje zavise od mišljenja nekih političara? To bi bila sramota za srpski narod. Otadžbina Srbija i njene svetinje oduvek su pripadale samo svetosavskom narodu. Moramo zato dokazati da smo dostojni istorije, predaka i svetinja koje su nam ostavljene na čuvanje. To ćemo najbrže i najlakše uraditi onda kada shvatimo da treba da budemo ono što jesmo, a ne ono što zapad želi. Moramo prestati da se stidimo živeti, da odbacimo robovanje zapadnim normama i da se za ono za čim nam duša čezne izborimo.
Najlakše je reči da smo pokušali sve da ne možemo ništa više. Da li je to istina? Zapitamo li se dok to izgovaramo a šta smo to uradili, i šta je to što ne možemo? Ne možemo jedino ono što nećemo i u šta ne verujemo. Izgubljeno je samo ono čega se odreknemo. Nema pravog Srbina koji bi se odrekao božurova, koji bi prestao da se bori za svoje Kosovo i Metohiju. To što među nama ima onih koji nas ubeđuju da je to nemoguće je njihovo pravo, ali bi naša glupost bila da im poverujemo.
Nisu takvi ni prvi ni poslednji kroz istoriju koji nemaju hrabrosti, nemaju duše. Ali zar neko misli da su oni zaista Srbi? Ne, oni su se odrekli svoje vere, svojih korena, izgubili dušu. Sada nazad ne mogu, napred nemaju kud, strah ih je obuzeo i najviše bi želeli da se sakriju. Shvatiće da onda kada su se odrekli vere i srpstva izgubili su svaku šansu za sreću, za život. Odrekavši se svojih predaka ne mogu više da budu deo srpskog naroda a oni koji su ih ubedili i zbog kojih su poverovali u lažne vrednosti uvek će ih gledati kao tuđe. Onda kada im takvima budu i davali nekakve mrvice to će im davati sa prezirom. Čak i zapad zna da onaj ko izda svoju krv, svoju Otadžbinu izdaće svakog.
Ej dragi dragi božurove sadi
Usnila je dubok sanak sa Kosova Rada
Pa se svome milom dragom u naručju jada
Ej dragi dragi božurove sadi
Ja ću vodu a ti koren nek izniknu mladi
Vidiš dragi širom polja božurova nema
Samo kamen ljuto trnje pod oblakom drema
Ej dragi dragi božurove sadi
Ja ću vodu a ti koren nek izniknu mladi
Da procveta ravno polje oko manastira
I da pastir ispod brda u frulu zasvira
Ej dragi dragi božurove sadi
Ja ću vodu a ti koren nek izniknu
San će postati java onda kada to zaslužimo. Zaslužićemo kada shvatimo da je prošlo vreme lažnih tradicionalista i da je jedino što nas može održati da se ponovo iskreno vratimo svom svetosavlju. Ne možemo više da dozvolimo da se našom Otadžbinom širi ljuto trnje. Porobljen nikad nije bio onaj koji nije imao dovoljno materijalnog ili sreće, već isključivo onaj ko nije imao vere i hrabrosti. Prestanimo gubiti vreme tražeći u drugima problem. Ništa se neće promeniti dok budemo u druge upirali prstom, moram nešto učiniti sa sobom moramo mi prvi ponovo posaditi božurove.
Tek kada vratimo veru u dušu i pokažemo iskrenu ljubav ka svojoj Otadžbini, onda kad posadimo božurove na svetu srpsku zemlju a veru u dušu, Gospod nam može pomoći da ono izraste. Ne učinimo li tako, ne vratimo li veru, ljubav, hrabrost zemlju će nam prekriti korov i trnje zapada. Kakav bi mi to narod bili kada bi dozvolili da nam Otadžbinu prekriju korov i trnje? Nama su naši preci ostavili zemlju prepunu cveća, zemlju punu božurova. Zar mi svoju decu da ostavimo u trnju?
Šta je zlo a šta je zaista ispravno često nas zbunjuje. Neki put ono što mislimo o tome nije u skladu sa onim što su nas učili. Razmislimo tada da li su nas nečemu učili samo da bi nas držali u pokornosti. Da li je istina ono što govore ili je istina u onom što su nam prećutali? Gospod nam je dao dušu i razum ne da bi nas drugi učili kako oni misle već da bi smo mi sami osećali i mislili. Onda kada to budemo i uradili znaćemo da na srpskoj zemlji nema mesta za korov i trnje. Shvatićemo da je ovo je zemlja božurova.
Upravo je to naš put i mi uvek moramo njim hoditi. Zato drugima možemo dozvoliti da hodaju sa nama ali nikad im nećemo dozvoliti da hodaju umesto nas, vodeći nas njihovim stazama trnja. Uvek treba gledati ispred sebe, da nije tako oči bi nam verovatno bile na potiljku. Moramo ljubiti zemlju svojih đedova i ostaviti je još bolju svojoj deci. Sačuvaćemo svoju veru, Otadžbinu i čast samo ako znamo odakle dolazimo i još važnije kuda idemo. Nema Srbije ne sadimo li nove božurove.
Nenad Blagojević
FSK
