Pismo sa Kosova ili srce Đorđa Ugrenovića

1
1100

Nije lako pričati sa čovekom koji je preživeo masakr, koji kaže da se boji, ali strah ne pokazuje

Na parastosu Panteliji Dakiću i Ivanu Jovoviću u goraždevačkoj crkvi Đorđe Ugrenović (na slici iznad, posle ranjavanja u bolnici u Kosovskoj mitrovici avgusta 2003) stajao je u ćošku držeći u ruci dve sveće za svoje ubijene drugove. Dok parastos traje, ispred njegovih očiju je malo kupalište na reci Bistrici tog 13. avgusta 2003. godine. Ono što u tom sećanju dominira, priča Đorđe, jeste zvuk rafala, vrisak dece i krv. To je dan kada je oko 60 dece iz ovog metohijskog sela u trenutku odraslo na najsuroviji mogući način. Većina njih je i dalje u Goraždevcu, ali ima i onih koji su otišli put ostatka Srbije u potrazi za korom hleba. Umesto njih, na parastosu sveće drže njihovi roditelji, braća ili sestre.

Đorđe je u tom napadu teško ranjen i rane – u pravom smislu te reči – i dalje bole. Što više godina ima, bol je sve veći.

Đorđe živi u Goraždevcu. Oženjen je, i ima troje dece. Radi kao pomoćni radnik u školi i prima 30 hiljada dinara mesečno.

Razgovaramo u porti crkve, i, dok on priča kako obrađuje zemlju i kako ga ona hrani, jer sa platom i ne može baš mnogo troškova da podmiri, divim se njegovoj mirnoći, njegovoj hrabrosti, i ne mogu da se setim pravih reči kojima bih opisala poštovanje koje prema njemu osećam. Nije lako pričati sa čovekom koji je preživeo masakr, koji kaže da se boji, ali strah ne pokazuje, koga rafali krvnika nisu uplašili i nisu oterali sa Kosova i Metohije. On je i dalje u svom rodnom mestu kao dokaz da im plan nije u potpunosti uspeo. Hoda uzdignute glave po zemlji koju je svojom krvlju zalio i po kojoj sada trče njegova deca.

Da Vas podsetimo:  Glodari istorije

KAD ZNAŠ KO SI

„Ja iz Goraždevca ne idem”, jasan je Đorđe.

„Bojiš li se za decu”, pitam ga.

„Svakog trenutka od dana njihovog rođenja. Ne puštamo ih nigde same. Nije lako, ali ovde je naša kuća, tu pripadamo, i tu se sva priča završava”, kaže Đorđe.

Gledam u mladog čoveka i mislim kako je sve lako kad znaš ko si, kad znaš gde si, kad je za tebe Kosovo i Metohija otadžbina, o kojoj se ne respravlja. Da Ugrenovići ne misle tako, već bi odavno otišli iz Goraždevca i niko ne bi imao pravo da im zameri.

U Metohiji, među onim Srbima koji žive izolovani u svojim selima, najbolje se vidi sva nepravda i tiranija koju Srbi trpe. To je realnost o kojoj bi trebalo da govore oni koji kažu kako Srbija nema decu za ratovanje, onima koji bi da Kosovo dele, razgraničavaju i svima onima koji bi da granicu države Srbije pomere sa Vrbnice i Prokletija.

Ništa ne može da promeni istinu da se srpska deca nisu kupala na reci u Albaniji, već na reci u svom rodnom selu. Nisu ni žeteoci pobijeni na njivi u Albaniji žanjući tuđe žito, nego u svom ataru, gde im preci stotinama godina letinu skupljaju. Nisu Stolići izgoreli u uzurpiranoj kući u nekom mestu u Albaniji, nego na svojoj dedovini u Obiliću. Napad na autobus Niš-ekspresa dogodio se u Livadicama na Kosovu, ne u Kukešu u Albaniji. Nisu ti Srbi išli da obiđu tuđa groblja, već grobove svojih predaka.

Srbi iz Goraždevca kažu da je za njih realnost da je Albancima dozvoljeno da ubijaju i otimaju, dok Srbima nije dozvoljeno da se brane i čuvaju svoje. (To je realnost svih nas koji na Kosovu još uvek živimo.)

Da Vas podsetimo:  Vandalski i masovni zločini ustaša u NDH nad srpskom decom

Oni opstaju u potpunom okruženju. Jedna su od najizolovanijih srpskih sredina na Kosovu i Metohiji, i samo oni znaju kako im je. Dani im prolaze kao u zatvoru, prolivena je i krv nevine dece, ali se drže. O toj realnosti se ne priča, a upravo bi ona trebalo da bude polazna tačka za sve što zvanična Srbija u vezi sa Kosovom i Metohijom radi. Da štiti državne interese kroz interes naroda koji ovde živi, a ne da ga gura u ruke krvnicima koji su uniforme zamenili odelima.

GDE U 21. VEKU SRBINU SRCE KUCA

Đorđe Ugrenović svoju decu podiže na Kosovu, i ne uči ih da mrze Albance. On zna da je budućnost te dece vezana za život pored Albanca, ne mogu oni preko noći nestati. Živimo za dan kada će neko ko Srbiju vodi jasno reći da je Kosovo i Metohija otadžbina svih Srba i da možemo da razgovaramo o pravima Albanaca koji hoće na Kosovu i Metohiji da žive.To je jedina realnost i pred Bogom i pred ljudima. Sve što mimo toga radimo je uništavanje Srbije i lagano nestajanje nas kao naroda. Ko je svoju decu zaštitio tako što je tuđu decu zločincima ostavio. Možda će neko da kaže da se politika ne vodi srcem, i to je tačno, ali otadžbina se samo tako brani – kada na nju ovako podmuklo kidišu.

Još jednom ću ponoviti da Srbi na Kosovu i Metohiji trpe otvoreni teror Albanaca već decenijama. Podržavajući ih i krijući njihove zločine, u toj tiraniji učestvuje i međunarodna zajednica – i to možemo da podnesemo. Otkad je država Srbija put ka Evropskoj uniji definisala kao put bez alternative, teror postaje neizdrživ, jer je od tog trenutka naša sudbina više nego ikad u rukama zvaničnog Beograda. Zato su za Srbe u Goraždevcu – za sve Srbe na Kosovu i Metohiji – samo dve reči oko Kosova moguće: ili je otadžbina ili je izdaja. Zašto niko referendum ne predlaže, pa da narod kaže koju od ove dve reči bira. Da vidimo gde u 21. veku Srbinu srce kuca: u grudima ili peti.

Da Vas podsetimo:  Sa Ljubišom Đuričićem o proizvodnji vina u Velikoj Hoči

Janja Gaćeša

standard.rs

1 KOMENTAR

  1. Храброст није немати страха, храброст је бити јачи од њега. За косметске Србе – а и за све друге који имају бар мало соли у глави – бојати се значи мислити. Сигуран сам да им издаја Космета и народа од стране сопствене власти теже пада од тога што су на милост и немилост криминалаца у Приштини тј. њихових западних газди.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime