Predrag Marković u ogledalu Kosova i Metohije

0
307

U ovom tekstu iznosim argumentaciju na osnovu koje pobijam teze koje je, u intervjuu Sputnjiku, Predrag Marković izneo, a kojima se ohrabruje „realnost“ u sagledavanju „dijaloga o Kosovu“.

Kad smo to mi imali Kosovo, pita se Marković (i tako sve i u narednim tačkama).

Uvek smo ga imali. Kad nije bilo naše bilo je pod Turcima. I kad smo oterali Turke, opet je bilo naše. Kosovo je bilo samo naše u poslednjih 1.000 godina, ili je bilo okupirano od strane tada najmoćnijeg osvajača na svetu – Otomanskog carstva, ali nikada nije bilo albansko.

Kada su to Albanci bili zaista za suživot sa nama?

Kad su bili pametni – bili su za suživot i tada su u okviru Srbije-Jugoslavije imali najveći društveni napredak. Kada su bili manje pametni, bili su protiv i tada su bili marionete velikih sila.

Mi sa Slovacima nemamo tenzije, ali to nije zbog blagorodnog karaktera Slovaka i naše naročite naklonjenosti njima (mada ima i toga) nego zato što Slovaci nemaju nikakvih teritorijalnih pretenzija na deo Srbije.

Albanci žive razdvojeno u četiri države, slično kao i Srbi, i normalno je da postoje tenzije između Srba i Albanaca kada je u pitanju Kosovo i Metohija. Nema te tačke na svetu gde takva situacija ne bi stvarala tenzije. Iz toga, međutim, nikako ne sledi zaključak da se treba odreći Kosova i Metohije da tenzija ne bi bilo.

To nas dovodi do sledeće teme, hapšenje Azema Vlasija.

Ono što Marković prećutkuje, pošto prećutane činjenice u potpunosti pobijaju njegovu prethodnu tezu da Albanci nikada nisu bili za suživot sa nama, to je da je u trenutku hapšenja Azem Vlasi bio glavni protivnik, na političkoj sceni Kosova, ideji „Kosovo-republika“ i da je postigao da za takvu politiku ima ogromnu podršku Albanaca na Kosovu.

Neposredno pre hapšenja imao je bukvalno 100.000 Albanaca na ulicama Prištine koji su izražavali svoju podršku takvoj politici koja se bori protiv secesionizma.

Marković je potpuno u pravu kada ukazuje na značaj ovog događaja i jeste tačno da je on bio od velike važnosti, a da to nije među Srbima raspravljeno ni približno koliko bi trebalo i koliko zaslužuje.

Vlasi je hapšen (i još desetak ljudi iz albanskog rukovodstva Kosova i Metohije) bez ikakvog pravnog osnova. Nije bilo razloga ni za informativni razgovor, a on i njegov tim su u pritvoru bili 13 meseci (pišem po sećanju). Velika greška Miloševića.

Međutim, u situaciji kada objektivno postoji razlog za tenziju sa manjinskom zajednicom, kao što je slučaj sa Albancima, politika se uvek svodi na „štap i šargarepu“. Nekada su vodeći Srbi strašno grešili, kao recimo Pašić 1912, a nekad su postupali baš kao što i treba u zaštiti dostojanstva Albanaca i nacionalnih interesa Srba, kao vojni vrh Srpske vojske te iste 1912.godine.

Praksa je pokazala da je kombinacija, bez želje da uvredim Albance, „velike šargarepe“ i kratkog ali veoma silnog „štapa“ najbolja. To se iskustvo dokazalo posle demonstracija 1981. godine. Koncept široke autonomije i odlučne reakcije državne sile ako se zagovara secesija, pridobila je ubedljivu većinu Albanaca za nastavak suživota.

U kulturološkom smislu mi Srbi uopšte nismo imali problem sa Albancima. Postojale su dve stvari – da poštuješ Albanca kao ravnopravnog i da se ne udvaraš njegovoj ženi i sve drugo si mogao bolje i uspešnije da dogovoriš sa Albancem (prosečno) nego sa Srbinom.

Naravno, tada je uticaj velikih sila bio manji i uticaj radikalnog islamizma još mnogo manji. Sa prvima je došlo i drugo, tako da je sada kulturološka razlika veća, ali i dalje ne takva da se ne razumemo. Osim kada su u pitanju teroristi i kriminalci, pa i nema šta da se u političkom smislu razume.

Ko govori albanski u državnim strukturama Beograda?

Ovo je ispod nivoa ozbiljne rasprave. Mi smo već imali zajednički život u zajedničkoj državi sa Albancima, sa njihovim potpunim kolektivnim pravima i sva ta pitanja su već operativno, proceduralno rešena. A ne na nivou nekog navodnog „problema“ koji tek treba rešavati. Ne znam šta je bilo Markoviću da u ovako važnoj temi sklizne u banalnost davno rešenih pitanja, koja nikada nisu stvarala bilo kakvu tenziju. Ili obrnuto, ako on misli ozbiljno, da li to znači da svaka vlada koja ne zna jezik neke nacionalne manjine treba da dozvoli secesiju teritorije na kojoj ta nacionana manjina živi? Prevodioci kao tema u ovakvoj raspravi – besmislica. Ili se Marković pridružuje Teodoroviću smatrajući da Srbe treba plašiti time što bi Albanci govorili svoj jezik u komunikaciji sa državnim institucijama Srbije, kao da smo mi šovinisti ili rasisti kojima bi to smetalo.

I na kraju, Marković u potpunosti brani Dačića, koji zagovara suverenitet Srbije na severu KiM, kao da nije taj isti njegov Dačić oduzeo suverenitet Srbije koju je imala na severu KiM potpisivanjem Briselskih sporazuma!

Naravno isto važi i za Vučića, pa Marković nonšalantno prelazi preko činjenice da upravo oni koji su pogazili suverenitet Srbije pozivaju na dijalog.

Ovde naročito treba obratiti pažnju na to da Marković prelazi preko neoprostivih izjava Dačića, koji kao ministar spoljnih poslova Srbije, dakle kao neko čija reč ima međunarodno obavezujuću težinu za Srbiju, otpisuje sve južno od Ibra, potpuno suprotno Ustavu na koji se zakleo!

Opet treba istaći da svako odustajanje od teritorijalnog integriteta direktno vodi gubitku međunarodne podrške Srbiji. Kada se sama Srbija složi sa odustajanjem od teritorijalnog integriteta bilo kog dela, a naročito većeg dela KiM, sve dalje više nije princip nego trgovina. A gubitak međunarodne podrške direktno vodi ka ustoličenju tzv. Prištine u UN. Šta sledi iz te pozicije, sa bilo kim od sadašnjih vodećih političara-kriminalaca na Kosovu, valjda je svakom jasno.

Upravo suprotno, navodno neverovatnim problemima pred kojim se Srbija nalazi, pozicija Srbije je veoma jednostavna (problem je komplikovan, ali pozicija je jednostavna) – Srbija treba da radi na tome da opet ima „štap“ koji bi mogla da uključi u pregovore i da svoj razvoj zasniva sve više na onima koji joj pružaju principijelnu međunarodnu podršku. Bez štapa, moguća je samo bezuslovna kapitulacija. Sa njim, sve je moguće. S tim što će „šargarepa“ uvek biti velika, ako smo išta naučili iz prošlosti i tako ćemo sačuvati teritorijalni integritet Srbije. A to je zadatak ove generacije.

Branko Pavlović

fsksrb.ru

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime