SANU i novi identitet srpske političke elite

Srpska akademija nauka i umetnosti osnovana je 19. novembra 1841. kao Društvo srpske slovesnosti i vremenom je izrasla u najuticajniju naučnu i umetničku ustanovu u Srbiji. Značaj Akademije potvrđen je zakonom kojim je uređen njen pravni položaj, izbor članova, delatnost, organizacija, upravljanje, finansiranje. Akademici se biraju doživotno i ne podležu smeni i reizborima kojim su izloženi univerzitetski nastavnici, članovi srpskog parlamenta, vlade i drugih predstavničkih tela. Otuda Akademija poseduje postojanost koja akademicima olakšava da kristališu politike neophodne strankama i elitnim grupama na temelju znanja i iskustva najškolovanijih i najobrazovanijih članova društva. Danas je Akademija krovna organizacija, štab srpske inteligencije u kojoj traju razgovori i borbe mišljenja različitih idejnih struja. Svaka od njih bori se za prvenstvo i traži način da istakne svoj pogled na svet i ideje, uglavnom pozajmljene iz evropske nauke, filosofije i umetnosti, ne bi li ih uselila u srce Zajednice (Srbija savremenika) i obezbedila pobedu i primat u društvu.

NEPOTPUNA I PARALELNA DRŽAVA

Kao i ranije, i 2018. godine razvezla se rasprava o kriterijumima za prijem novih članova SANU. Ali po strani su ostali dubinski procesi u intelektualnim krugovima koji se sustiču u Akademiji. Prvi put od osnivanja, SANU je zauzela stanovište o državi i njenoj budućnosti, narodu i teritoriji, nasuprot Svetom Savi, knezu Lazaru, Obiliću, Karađorđu, istaknutim srpskim vojvodama i generalima, najvećim umetnicima i naučnicima i većini građana zemlje koji slede srpske velikane.

Ovaj zaokret razumljiv je tek pošto se sagleda rascep srpske države započet uspostavljanjem Jugoslavije i nametanjem komunizma (1945) kada je sasečen pokušaj utemeljenja novog srpskog plemstva započet u HIH stoleću. Dugi proces doveo je krajem HH stoleća do uspostavljanja dva suprotstavljena subjekta u Srbiji: nepotpune države (lišene suvereniteta) i paralelne države (sedišta ideologije Revolucije).[1]

Prvu oličavaju predsednici, premijeri i ostali predstavnici zakonodavne, izvršne i upravne vlasti Srbije – na primer S. Milošević, B. Tadić i A. Vučić, premijeri A. Brnabić, V. Koštunica, Z. Đinđić, ministri, poslanici… Spolja, nedovršena država izgleda kao zdanje bez stolarije i nameštaja. Paralelna država čuvar je ideologije Revolucije i vlasnik jugoslovenskog enterijera. Njeni istaknuti pojedinci su Latinka Perović, Borka Pavićević, Miljenko Dereta, Vesna Pešić, Sonja Liht, Vojin Dimitrijević i dr.

Za savremena zbivanja u intelektualnoj zajednici posebno je važan način nastanka i razvoj paralelne države. Na samom početku, komunistička vlast borila se protiv tzv. reakcije – Srba monarhista, četnika, nedićevaca, ljotićevaca ili pravoslavnih građana protivnika Revolucije, tj. bavila se prevaspitanjem Zajednice. No, taj je vaspitač (deo državnog aparata) vremenom postao zasebna snaga, država u državi (tj. paralelna država).

Danas paralelna država Zajednici nameće kulturu zaborava i sveopštu nivelaciju. Jedini njen cilj je da pribavi ma koliku geopolitičku rentu od Imperije, koja posle Josipa Broza nema ustanovljene obaveze prema jugoslovenskim elitama i njihovim naslednicima.[2] Sve do početka XXI stoleća. paralelna država bila je mrežna, horizontalna struktura, a poslednjih dvadesetak godina, zahvaljujući prestrojavanju srpske intelektualne elite, dobila je svoj generalštab u SANU. Istina je da vojsku i policiju paralelna država još uvek nema, ali će je pozajmiti (preuzeti) od nepotpune države.

IZA KULISA NAUČNE BIROKRATIJE

Akademska javnost i kandidati 2018. su naširoko raspravljali o značaju različitih kvantitativnih pokazatelja za procenu podobnosti i dostignuća budućih akademika (npr. Hiršovog indeksa, broja i obima radova i slično). Protekla rasprava pokazala je da je bolonjski proces prožeo Akademiju. Ona se, kao i univerzitet, birokratizovala, mada su u njenom nazivu nauka (scientia) i umetnost (ars). Birokratizacija škola i samog prenosa znanja u poslednjih nekoliko decenija dovela je do snižavanja obrazovnog nivoa stanovništva. Masovna dodela doktorata u Srbiji samo je jedan od brojnih znakova stihije koja ruši staro školstvo i priprema teren za nove škole i odnose u društvu. Posredno te neprilike potvrđuju i sami akademici uviđajući da današnje generacije žive u suženoj vremenskoj niši koja im ne dozvoljava da pročitaju Ilijadu ili da pogledaju ceo film Tarkovskog, i upozoravaju da čovek koji nije došao u dodir s renesansom s dvanaest godina i nije se susreo s Dostojevskim u srednjoj školi ima trajne posledice.[3]

Akademija je propustila priliku da zajedno s Univerzitetom u Beogradu (najstariji u ovom delu sveta) da sud o učinku bolonjske reforme školstva i predloži njegov oporavak. Pošla je lakšim putem. Umesto da u prvi plan stavi ljubav, dostojanstvo, radoznalost, tragalaštvo, lepotu, skromnost i uzvišenost, ona se otisnula u prebrojavanje radova i citata i uzdizanje statistike kao konačnog arbitra u svetu nauke i umetnosti.[4] I u akademskim krugovima indeksi citiranosti (kao i na berzi) neretko prikrivaju čoveka, zgaslu strast za znanjem, skribomaniju i odsustvo lepote mišljenja.

Kandidati koji 2018. nisu uspeli da postanu akademici pozivali su Akademiju da poštuje kriterijume za izbor (scijentometriju) ne uviđajući da se članstvo u Akademiji ne stiče kao profesorsko ili direktorsko mesto javnim konkursom. Obrazac ponašanja u ustanovama poput Akademije podrazumeva, pored mnoštva drugih, lojanost kao važnu osobinu kandidata. Akademija uživa slobodu prijema članova, uređenja unutrašnjeg ustrojstva i slobodu tumačenja vladajućih ideja. Ako kandidati za Akademiju otvoreno osporavaju njen ugled, imaju slabije izglede za izbor. Tako je oduvek. Ne čudi što je istorija Akademije puna izneverenih nada. Prisetimo se dvojice srpskih književnika, Miloša Crnjanskog (1893-1977) i našeg savremenika i pesnika Dobrice Erića (1936). Uprkos dometima, nijedan od njih nije ušao u Akademiju, ali jesu njihovi savremenici, hroničari i tumači Revolucije.

Vredi podsetiti, od kraja Drugog svetskog rata do kraja HH stoleća akademici su se okupljali u nekoliko velikih grupa: 1) komunisti, 2) slobodni zidari, 3) nacionalisti i 4) predstavnici posebnih interesnih grupa (lobija), koji su sarađivali međusobno i sa ostalim taborima prema naklonosti. Ova podela simbolično je prevaziđena prijemom u SANU poklonika Soroša 2018, kada su za njih glasali svi akademici, uključujući i tzv. tvrde nacionaliste.[5] Da ironija bude veća, dvojica akademika, Časlav Ocić i Danilo Basta, koji javno istupaju kao predstavnici nacionalne struje u Akademiji, morali su da objašnjavaju da nisu podržali Soroševe kandidate, budući isključeni iz procesa odlučivanja.[6]

Uspostavljanje postojeće organizacije SANU (odeljenja) ne može se posmatrati mimo procesa oblikovanja intelektualne elite i identitetskih promena koje je sprovela Revolucija.

RAZDVAJANJE NAUČNIKA

Poslednjih decenija bila je sve uočljivija podela između akademika iz oblasti prirodnih i tehničkih nauka s jedne strane, i humanističkih i društvenih nauka s druge. Podvajanje akademika naglašeno je i samim zakonom o SANU kojim se uređuje tzv. ravnoteža u sastavu članstva (čl. 11).[7] Naime, primetno raste uticaj članova iz redova lekara, inženjera, biologa, hemičara, fizičara, matematičara, a slabi uticaj (i broj) akademika iz reda humanističkih nauka i umetnosti. I samo ustrojstvo i redosled osam odeljenja (kako su navedena u statutu Akademije) posredno svedoče o poimanju srpske kulture.[8] Akademiju čine odeljenja za: I matematiku, fiziku i geonauke (26 članova), II hemijske i biološke nauke (24 člana), III tehničke nauke (17 članova), IV medicinske nauke (28 članova), V jezik i književnost (20 članova), VI društvene nauke (8 članova), VII istorijske nauke (17 članova), VIII likovne i muzičke umetnosti (15 članova). Danas broj akademika (redovnih, dopisnih i van radnog sastava) iz prva četiri odeljenja (95) prevazilazi ostala četiri (60).[9]

Raskorak između uticaja i ugleda akademika iz različitih naučnih polja posledica je spleta burnih događaja i istorijskog razvoja Akademije. Najpre, tumačenja geopolitičih procesa i političke prognoze brojnih stručnjaka iz oblasti ekonomije, politikologije, prava, sociologije, istoriografije, političke filosfije u poslednjih nekoliko decenija, bila su u suprotnosti sa stvarnošću Balkana. Zaista, kakva politikološka ili ekonomska istraživanja mogu da se izvode u zemlji koja je u kolonijalnom odnosu sa naučnom metropolom, lišena predmeta istraživanja i originalnih društvenih poduhvata (eksperimenata)?

Predsednik SANU Vladimir Kostić drži govor na Izbornoj skupštini SANU nakon objavljivanja rezultata o prijemu novih članova, Beograd, 8. novembar 2018. (foto: Tanjug/Rade Prelić)

Osim toga, i istorijski procesi neposredno su uticali na ugled istaknutih akademaca. Naime, uspon SFRJ, rast njene vojne industrije, školske mreže i zamah potrošačkog društva doveli su do brzog rasta broja inženjera, veterinara, lekara, profesora i drugih stručnjaka. Osim usmerenosti na uski opseg materijalne stvarnosti, ovi stručnjaci su retko iznosili neistine i proizvoljne prognoze o srpskoj prošlosti, budućnosti i svetskoj politici, budući neupućeni. Tako su tehnički stručnjaci napredovali na socijalnoj lestvici ne rizikujući sukob s Revolucijom. Zauzvrat, udobnost su platili neizbežnim pacifizmom i intelektualnom mimikrijom. Njihova posebna znanja potrebna društvu i odsustvo sakralnog horizonta (izuzev rudimenata ideologije Revolucije u nesvesnim sadržajima) ulili su brojnim predstavnicima tehničke inteligencije samouverenost i osećaj superiornosti nad društvenjacima, voljnim i nevoljnim tumačima ideologije komunizma.

Nastali odnosi olakšali su Revoluciji da u intelektualnu elitu uvrsti značajan broj stručnjaka čije istraživačko polje obuhvata svet materijalnog, upućenih na dostignuća egzaktnih nauka, a ne kulture i duhovnosti. Uz to, zgaslo je interesovanje za eshatološka i identitetska pitanja koja je Revolucija obesmislila narcisoidnom ideologijom. U takvoj intelektualnoj i duhovnoj klimi, većina učenika se pri izboru između medicine i etnologije radije opredeljivala za izučavanje telesnog (od čega se živi), nego zaboravljenih običaja, neretko ideološki žigosanih. U javnom prostoru lingvisti su vazda bili u senci neprihvaćenih pesnika. Istoričari književnosti odstupali su pred istoričarima Jugoslavije, pošto je afektivni život uvek iščezavao pred vrevom čarobnih uzleta Revolucije. Psiholozi (po mogućstvu frojdisti) tumačenjem senki duše i nesvesnog bili su poštovaniji od antropologa i andragoga. Napokon, istoričari umetnosti su u javnom životu prednjačili nad teolozima, jer svaka bazilika manji je izazov Revoluciji od plamena sveće i mirisa tamjana. I napravljen je današnji taksis istraživača u kome su prednjačili proučavaoci mitohondrija, strateškog menadžmenta, radničkog pokreta, armiranog betona, hirurgije srca, sterola i fenola, uljanih škriljaca i, naravno, ključa novije istorije – VIII ofanzive.

SANU ILI ANU?

Lagano i spontano, uspostavljen je sadašnji sastav Akademije, a potom su iskrsla glasna razmišljanja da SANU postane Akademija nauka i umetnosti (ANU). Sa terena nadmetanja struka i nauka, te čvrste vere da je tehnika vrednosno neutralna, skoro neosetno, akademska zajednica je skliznula u razgovor o pitanju identiteta balkanskih masa. Ovaj razvoj događaja u samoj Akademiji, kojom osam decenija kormani elita Revolucije, iznenadio je neupućene i lakoverne.

Podvajanje nauka i naučnika nije posebnost balkanskih prostora. Međutim, sve velike države, za razliku od Srbije, imaju stolećima razvijan školski i socijalni sistem zasnovan na surovoj trijaži elite (ustaljena stratifikacija, kontrolisana vertikalna pokretljivost). Danas, na nevolju Zajednice, iznad SANU i univerzitetske inteligencije ne stoji organizovana, postojana vladajuća klasa, već slučajni ljudi, bez ozbiljnih uvida u prošlo i planova za budućnost, što je zadatak plemstva. Srpsko plemstvo uništeno je dva puta: prvo na Kosovu (1389) i otomanskom okupacijom, a potom su u HH stoleću istrebljeni najugledniji predstavnici građanske klase potekli od ustaničkih vođa i političkih prvaka iz HIH stoleća.

Sveštenstvo i monaštvo nekako je preživelo, ali je isključeno iz društva sekularizacijom (Revolucija: Boga nema). Čak su i srpski komunisti (kratkotrajno ateističko plemstvo) doživeli slom posle 1987. jer su se utopili u parlamentarne stranke i nevladin sektor, gde su morali da prime novu veru – kapitalizam neoliberalnog smera. Dve promene vere za pola stoleća, prvo prelazak sa hrišćanstva na komunizam-ateizam, potom na kapitalizam protiv koga su se ranije borili, učinili su ove ljude konvertitima bez ikakve duhovne snage koja se stiče neprekidnom borbom i čuvanjem čojstva, ugleda i dostojanstva. A kako je neoliberalni kapitalizam poražen (Trampov pokret), savremeni tumači Revolucije pretvorili su se u avetinje. Zavet Revoluciji zamenili su službovanjem finansijskoj internacionali, saglasni s njom samo u jednom – rešavanju srpskog pitanja. U ovoj stvari još uvek se drže odluka Drezdenskog kongresa KP Jugoslavije i tako održavaju tananu ideološku vezu sa svojim roditeljem.

JEZIČKA PODVOJENOST

Podvojenost naučnika posebno se ispoljava na polju jezika. Sveprisutna nezainteresovanost naučne elite za srpski jezik posebno se vidi u domaćim stručnim i naučnim časopisima u kojima članke objavljuju profesori univerziteta, istraživači i sami akademici. Tim časopisima sve više prevladava engleski jezik; oni su cenjeniji što su engleskiji. Smatra se da je uspostavljena dvojezičnost (srpski/engleski) neophodna jer je jedini izlaz i način prevazilaženja kulturnog i naučnog jaza između domaće i svetske nauke. Upotreba dva pisma (ćirilica i latinica), jedinstvena u svetu, umnožava nepovoljne posledice dvojezičnosti jer produbljuje raskol i promene identiteta naroda. Potiskivanje ćirilice ponekad se obrazlaže daktilografskim razlozima – otežanim pisanjem stručnih termina latinskog, engleskog, francuskog… porekla. Retko se pomišlja da bi veći uspeh srpski naučnici postigli ako bi se radovima na engleskom jeziku obraćali angloameričkim časopisima i javnosti a u domaćim negovali srpski jezik i stručnu terminologiju koja ubrzano zakržljava zahvaljujući zapuštanju domaćih naučnih časopisa.

Kuda vodi jezička diglosija jasno se vidi u našoj emigraciji koja u drugoj generaciji jedva da govori srpski jezik. Neokolonijalna elita ubeđena je da su engleski, nemački, francuski, kineski i jezici drugih velesila primereni i dovoljni, kako za zadovoljenje njenih klasnih potreba i lakše kulturne asimilacije s metropolom, tako i za afektivni život i običaje naroda kome pripada. A pomenuti strani jezici nisu bliski ni sa Tacitom, ni sa Homerom, a kamoli sa Karađorđem i Njegošem. Diglosija je samo beleg jedne drame. Da nije tako, u Beogradu bi se u osnovnim i srednjim školama učio mongolski, koptski, berberski, persijski, pošto starogrčki, latinski i hebrejski skoro i nemaju mesto u našem sekularnom obrazovanju.

Kulturu zaborava i promene svesti dočarava pismo srpskih akademika napisano na engleskom jeziku, upućeno Francuzu Žanu Dituru (1997), kojim ga SANU obaveštava da je izabran za njenog inostranog člana. Ditur ogorčeno otpisuje i primećuje da je ono napisano „jezikom trgovaca i reklamnih agenata“ i pita se zašto Srbija ne odbija jezičku kolonizaciju SAD.[10] Ponekad i gore stanje afričkih ili azijskih naroda (evropskih kolonija) ne umanjuje srpsku jezičku dramu i duhovni pad. Krenuvši od srpskog jezika u HIH stoleću, stigli smo do crnogorskog, bosanskog, bošnjačkog i naravno hrvatskog jezika. Nema sumnje, rat za jezik još uvek nije završen, mada je za elitu srpske inteligencije on odavno izgubljen.

ZAVRŠNICA PREUMLJENJA

Stav predsednika Akademije V. Kostića o budućnosti Kosova (Srbije) odavno je tačka okupljanja različitih struja revolucionarne inteligencije. Predsednik SANU već je 2015. godine jasno stavio do znanja da bi valjalo napustiti Kosovo jer ono „ni de facto ni de jure nije u rukama Srbije“.[11] On misli da Srbija treba da napusti Kosovo a da je jedina mudrost na koji način „sa elementima dostojanstva“ to učiniti.[12] Nedavno je ovaj stav (2017) utvrdio sopštenjem da Akademija neće biti ničiji trojanski konj niti tumač dnevne politike, tj. nemušto je odbio da razgovara o srpskom stanovištu.[13] Predsednik SANU koji zastupa domaću kulturnu elitu radije će u tišini razmotriti načine da ćutke ispuni ultimatum nemačkih parlamentaraca upućen Srbiji 2013. nego da brani srpsko stanovište.[14] Pored toga, V. Kostić se šegači sa srpskim rusofilima tvrdnjom da je savez s Rusijom „veštačka alternativa“ i lakonski pita da li je „neko konsultovao Rusiju da li uopšte želi Srbiju?“[15]

Protiv javnog poziva predsednika SANU na kapitulaciju 2015. pomalo nesmotreno se pobunio tadašnji predsednik Srbije T. Nikolić. Izjavio je da je Kostićevo mišljenje suprotno interesima Srbije i zatražio njegovu smenu.[16] Ali predsednik SANU je objasnio javnosti da njega ne može da smeni šef države ili predsednik vlade jer ga oni nisu ni postavili.[17] Time je jasno stavljeno do znanja predsedniku T. Nikoliću, ali i javnosti, da je u Srbiji jedino predsednik Akademije suveren (odlučuje o izuzetku). Dokaz da zvanična vlast ima ograničenu moć potvrdio je izostanak javne podrške T. Nikoliću u sporu s Akademijom, ali i njegov brz odlazak s javne scene.

Nasuprot nepotpunoj državi, paralelna država pokazuje svoju moć i uticaj – najistaknutiji predstavnici revolucionarne inteligencije javno su podržali pravo predsednika SANU da izrazi svoj stav o Kosovu protiv Zajednice.[18] Otuda, V. Kostić, ujedinitelj revolucionarne inteligencije, odbija da pristupi pozicijama nacionalista, nosiocima ideja XIX stoleća. On gaji ideološko čistunstvo i oseća moralnu nadmoć nad nacionalistima, te staje na čelo nove većine koja je u srpskoj kulturi do juče bila sporedni tok. Svetosavskim Srbima, neprijemčivim za nacionalizam, nikada se nije ni bavio niti ih smatra dostojnim razgovora.

Naznačene procese u intelektualnoj eliti živopisno potvrđuje razvojni put književnika i akademika SANU Dobrice Ćosića (1921-2014). Od kada je spoznao životvornost Revolucije, on je očajnički, do poslednjeg dana, tražio način da se „otarasimo“ Kosova. D. Ćosić (književnik, „otac nacije“) dao je V. Kostiću (lekaru, neurologu) čvrstu osnovu za viziju Srbije bez Kosova. I tako, od profesora Beogradskog univerziteta koji su pre jednog stoleća svečano predali raport austrougarskim okupatorima Beograda i Srbije, stigli smo do dramskog pisca Dušana Kovačevića (član SANU i Krunskog saveta) koji objašnjava Zajednici da joj Kosovo vezuje ruke.[19] Logos srpskog bića (Kosovo), koji je Zajednicu u najtežim vremenima vraćao životu i slobodi, revolucionarna elita doživljava kao prepreku, smetnju, jednako kao i albanski pobunjenici iz Stare Srbije. Zato otuđena elita i čini sve da ga izbriše iz sećanja Srba. Da su Srbi iz vremena Karađorđa i vojvode Vuka bili kao današnji članovi SANU, još uvek bismo bili pod Turcima.

SANU U HHI STOLEĆU

Čovečanstvo je savladalo tehniku u prethodna dva stoleća (pet tehnoloških talasa), ali ne i sve češće postavljana pitanja: ko smo i kuda idemo? Šesti talas tehnoloških inovacija (nanotehnologije, robotizacija, veštačka inteligencija, sociohumanitarne i kognitivne nauke) ponovo će oživeti rasprave o čovekovoj duši i identitetu.[20] Čini se da je vreme da odlučimo da li nam je potrebna Akademija koja svetskim unapređuje srpsko ili Akademija koja srpsko poništava i negira svetskim.

Pravi je trenutak da se razmotri premeštanje barem 80 odsto akademika iz prva četiri odeljenja SANU (inženjeri, lekari, hemičari, fizičari, biolozi) u odgovarajuće strukovne akademije (udruženja). Tako bi se pažnja Akademije okrenula budućnosti i prvorazrednim pitanjima koja će se raspravljati u narednim decenijama, a ne razradi birokratskih uslova za prijem u Akademiju. Shodno snazi domaće nauke i zadacima koje će rešavati, u SANU bi ušli znalci srpskog jezika, književnosti, slavisti (barem 25 odsto članstva), teolozi, etnolozi, antropolozi (20%), kompozitori, slikari, dramski i filmski umetnici (20%), potom filosofi, psiholozi, sociolozi, istoričari (15%), i napokon, prirodnjaci i tehnički stručnjaci (ne više od 10%). Uz to, skromna dostignuća domaće nauke u poslednjih četvrt stoleća nameću potrebu da se u Akademiju primaju ličnosti velikog ugleda i dosega, poznate po prodorima u različitim oblastima stvaralaštva, koje nemaju formalni položaj na univerzitetu ili u naučnim institutima. Ovaj manji broj članova (recimo do 10%) značajno bi uticao na ugled Akademije. Tako bi u SANU mogle da uđu nesvakidašnje ličnosti plemenitog držanja, bez doktorata ili univerzitetske karijere, poput Dragoša Kalajića (slikar i esejista) ili Vokija Kostića (kompozitor i kulinar).

Obnovljena i ponovo organizovana prema potrebama naroda iz koga crpi nadahnuće i snagu, SANU bi mogla da postane ustanova kulturne elite Srbije, društvo učenih i uglednih ljudi. Polet bi joj dalo i usvajanje predloga dr Miodraga Stojkovića (kandidat za Akademiju 2018) da akademici ne primaju platu već da joj pomažu plaćanjem članarine.[21] Na ovaj predlog se nadovezuju razmišljanja o novom zakonu o Akademiji kojim bi se uredile materijalne i druge povlastice akademika i Akademije. Naravno, posle lustracije.

ZALUTALI METAK ISTORIJE

Juriš na nebo i protiv njega, u koji se upustila jugoslovenska Revolucija, prerastao je u obračun srpske revolucionarne elite sa Zajednicom, dok Evropom ođekuje pitanje pobunjenih masa: da li ste sa elitom ili ste sa narodom? Pred sukob na Balkanu (najvažniji posle Bliskog istoka), u Akademiji se privodi kraju proces fuzije svih frakcija srpske revolucionarne inteligencije naslonjene na uticajne srpske (crnogorske) političke krugove. O tome posredno svedoči tvrdnja člana vlade republike Srbije da ujedinjenje Srbije i Crne Gore očekuju ekstremni krugovi u Srbiji.[22] Slično stanje političke uznemirenosti i samouverenosti u srpskim i crnogorskim vrhovima poslednji put smo gledali između 1980. i 1987.

Nakon devet stoleća postojanja Raško-prizrenske eparhije, srpska paralelna država traži način kako da Albaniji, staroj jedno stoleće, preda Kosovo, centralnu tačku srpskog Logosa. Baš u vreme dok ruska vojska u širokom luku opkoljava jug Evrope (južno krilo NATO-a), priprema preuređenje ostatka Bliskog istoka, stavlja pod kontrolu Put svile i uz pomoć 20 nuklearnih ledolomaca obezbeđuje severnomorski put. Kremlj se obazrivo usredsređuje na pojas zemalja između Crnog mora, Jadrana i Baltika. Čak i Rimski klub, zborište najuticajnijih hobista iz čitavog sveta, razmatra budućnost i oprezno razmišlja o promenama pred kojim stojimo.[23]

Zajednicu čeka glavna bitka – sukob sa sivim kardinalima atlantističke elite u Srbiji. Moraće da iskoristi poslednje atome snage i pouzda se u čudo iza koga stoji Božja sila i čvrsta vera. Samo postojanje Pećke patrijaršije, Dečana, Gračanice, Studenice, Žiče… stolećima od pogibije kneza Lazara i nestanka srpske države, svedoči veliko čudo

Pošto zalutali metak uvek pronalazi metu, ostaje da vidimo gde će stići krivudavom putanjom HH i XXI stoleća.

__________________________________________

UPUTNICE:
[1] O genezi paralelne države videti u: Lekić, S. 2012. Velika kriza Revolucijee. Srpski list: http://www.srpskilist.net/gledista/velika-kriza-revolucije

[2] Lekić, S. 2013. Geopolitički parazitizam jugoslovenske enjvolucije . Izvor: http://dobojski.info/drustvo-i-politika/politika/item/951-slavoljub-lekic-geopoliticki-parazitizam-jugoslovenske-revolucije

[3] Aleksandar Kostić: Ovakav sistem obrazovanja ne može da stvori autentičnu elitu. Intervju listu „Nedeljnik“, 8. april 2018. IIzvor: http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/akademik-aleksandar-kostic-ovakav-sistem-obrazovanja-ne-moze-da-stvori-autenticnu-elitu. Akademik A.Kostić (psiholog) prezimenjak je sadašnjeg predsednika Akademije i njegov blizak saradnik, njegova desna ruka i senka

[4] Milenković M. 2009. O brohanju i merenju (drugih) ljudi (za novac). Etnološko-antropološke sveske 13, 2 str. 27-42.

[5] Pop-Lazić, J. „Nacionalisti“ u SANU. Politika. 8. novembar 2018. Izvor: https://srbin.info/2018/11/08/uz-pomoc-nacionalista-sorosevci-preuzimaju-srpsku-akademiju-nauke-i-umetnosti/?lang=lat

[6] Basta, D. i Ocić, Č. 2018.Izbori u SANU i posledice. Politika, 10. novembar 2018. str. 18.

[7] Zakon o SANU. Izvor:http://www.mpn.gov.rs/wp-content/uploads/2015/08/zakon_o_sanu-cir.pdf

[8] Članom 38. Statuta SANU ustanovljeno je osam odeljenja.Izvor:  http://www.vi.sanu.ac.rs/Novosti/2017StatutSANU.pdf

[9] Prema spisku redovnih i dopisnih članova i članova van radnog sastava objavljenom na sajtu SANU. Izvor: https://www.sanu.ac.rs/o-akademiji/clanstvo/clanovi-sanu/

[10] Žan Ditur je uputio sledeći odgovor SANU: „Gospodo, zahvaljujem Vam se na vašem pismu od 1.novembra o. g. Ja ga nisam čitao jer je napisano na engleskom ili američkom jeziku. Kao general De Gol, koji je bio moj mentor u domenu politike, i ja odbijam da razumem taj hegemonistički jezik čija opšta upotreba može da učini da evropske nacije izgube svoju dušu. Moram da Vam priznam da se čudim da Srbija, koja je imala dovoljno razloga da se požali na SAD ovih poslednjih godina, nije sebi nametnula obavezu da odbije njihovu jezičku kolonizaciju. Koliko god bih bio srećan da sam primio od Vas pismo napisano na Vašem lepom srpskom jeziku, toliko sam bio razočaran što ste mi se obratili na jeziku trgovaca i reklamnih agenata. Sa svim mojim žaljenjem, ja Vas, Gospodo, pozdravljam.“ Žan Ditur je umro 2011. godine. Godinu dana kasnije, predsednik Republike T. Nikolić posmrtno ga je odlikovao Sretenjskim ordenom. Izvor: https://m.facebook.com/SerbianAlphabet/posts/1109299219102519

[11] V. Kostić: Kako sa elementima dostojanstva napustiti Kosovo? Tanjug/N1, 18. oktobar 2015. Izvor: http://rs.n1info.com/a101310/Vesti/Kostic-Kako-sa-elementima-dostojanstva-napustiti-Kosovo.html

[12] V. Kostić: Kako sa elementima dostojanstva napustiti Kosovo? Tanjug/N1, 18. oktobar 2015. Izvor: http://rs.n1info.com/a101310/Vesti/Kostic-Kako-sa-elementima-dostojanstva-napustiti-Kosovo.html

[13] Beseda predsednika SANU Vladimira Kostića: „Akademija nije politička partija i nećemo biti ničiji Trojanski konj“. Blic, 20. novembar 2017. Izvor:  https://www.blic.rs/vesti/drustvo/beseda-predsednika-sanu-akademija-nije-politicka-partija-i-necemo-biti-niciji/4pjz9j3

[14] Ucene i ultimatum Srbiji i za 21. vek. Lj. Begenišić, Novosti. 30.3.2013. Izvor:  http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:426984-Ucene-i-ultimatum-Srbiji-i-za-21-vek

[15] V. Kostić: Kako sa elementima dostojanstva napustiti Kosovo? N1, Tanjug, 18.10.15. Izvor: http://rs.n1info.com/a101310/Vesti/Kostic-Kako-sa-elementima-dostojanstva-napustiti-Kosovo.html

[16] T. Nikolić: Kostićevo mišljenje suprotno interesima Srbije, Beta/N1, 18. oktobar 2015. Izvor: http://rs.n1info.com/a101400/Vesti/Nikolic-Kosticevo-misljenje-suprotno-interesima-Srbije.html

[17] Bura oko Kosova. Predsednik SANU za Blic: Nikolić me nije postavio, pa neće ni da me smenjuje. Blic, 20. oktobar 2018, Izvor: https://www.blic.rs/vesti/politika/bura-oko-kosova-predsednik-sanu-za-blic-nikolic-me-nije-postavio-pa-nece-ni-da-me/bknr2bf

[18] Predsednika Akademije V. Kostića podržali su: Beba Kapičić, Dragan Kapičić, Žarko Jokanović, Vidosav Stevanović, Sonja Liht, Slaviša Lekić, Slobodan Gavrilović, Aleksandar Molnar, Ilija Vujačić, Dubravka Stojanović i dr. Ceo spisak intelektualnih prvaka (345) koji su podržali V. Kostića videti ovde: http://www.policycenter.info/pismo-podrske-pravu-na-javni-stav-akademika-vladimira-kostica/

[19] Unutrašnji dijalog o Kosovu: Dušan Kovačević prvi u serijalu govori o NATO, manevarskom prostoru Srbije i susedima. Dušan Kovačević, Telegraf, 7.8.2018. Izvor: https://www.telegraf.rs/vesti/politika/2981495-unutrasnji-dijalog-o-kosovu-dusan-kovacevic-prvi-u-serijalu-govori-o-nato-manevarskom-prostoru-srbije-i-susedima

[20] Intervju mitropolita Mezogeje i Lavreotike g. Nikolaja Hadžinikolaua, 11. februar 2016. Izvor: https://www.youtube.com/watch?v=7V4yogXRHrU

[21] Videti konferenciju za štampu M. Brdara, M. Stojkovića i M. Nikolića održanu 18.10.18. u Beogradu. Izvor: https://www.youtube.com/watch?v=ZmGjSj_RF8s (35` 50„- 36`15„).

[22] Videti izjavu ministra u vladi RS Rasima Ljajića od 28. oktobra 2018. u kojoj iskazuje stav o odnosima Srbije i Crne Gore, ali i savetuje Patrijarha SPC. Izvor: https://www.cdm.me/politika/ljajic-ideja-o-ozivljavanju-zajednicke-drzave-je-iluzija/

[23] von Weizsäcker, E. U., Wijkman, A. 2018: Come On! Capitalism, Short-termism, Population and the Destruction of the Planet.a

Slavoljub Lekić 
Izvor: Novi Standard