Srpska zastava

Danas ljudi sve manje veruju, a kad su u nevolji prizivaju Boga. Danas je normalno da zapad vodi ratove i da to prikaže kao borbu za mir. Postalo je normalno da zapadni moćnici pod izgovorom manjka „demokratije“ tamo gde je mir izazivaju rat. Svetski vladari ljude tretiraju kao životinje a, u isto vreme, pod izgovorom nekakve humanosti životinjama daju prava kao da su ljudi. Dok pred nama pokušavaju da promene prirodu i njene zakone, oduzimaju nam mir i izazivaju ratove. Ubeđuju nas da je priroda neprirodna, da čovek nije čovek. Osporavaju Boga ili izmišljaju neke svoje nove bogove ubeđujući nas i objašnjavajući neobjašnjivo. Uče nas da vera nije važna i da je to nazadno. Govore da pripadnost naciji razdvaja, da nas zastave svađaju, da svi trebamo da se skupimo pod iste boje.

Zaboravljaju da samo dok znamo ko smo možemo da volimo, jer onaj ko ne voli sebe i svoje ne može voleti ni druge. Zaboravljaju da pripadnost naciji i sigurnost u sebe stvara samo ljubav. Da onaj ko veruje i poštuje svoje ne može mrzeti i ne poštovati tuđe. Da različitost jeste suština života, da bez različitosti polova ne bi bilo ni života. Čovek nije robot, različitost čini život a ne uništava ga. Jedino što jeste problem je da, kako civilizacija „napreduje“, ljudi je sve više ali čovek postaje retkost. Zato se ne utapajmo u to blato zapadnih vrednosti već očuvajmo svoje. One vrednosti koje su nas uvek činile svetosavcima, one vrednosti zbog kojih je Srbin uvek bio čovek.

Srbija je naša majka, naša kuća, naša Otadžbina. Ona nas nikad nije i neće napustiti. Od nas i toga koliko je vere i časti u nama zavisi da li ćemo mi tu ljubav Otadžbini vratiti na isti način. Majke su nam odavno izvezle srca trobojkama naše Otadžbine. Sada je red da oni koji se osećaju Srbima barjak stave na svoje kuće, da dokažu da se njime i ponose. Dok god ima onih koji sa ponosom nose srpski barjak, koji se ne odriču svog grba i trobojke ima i nade da Srbiju zlotvori ne mogu da porobe. Dok god ima takvih, a ima ih, možemo biti sigurni da će se srpska trobojka i dalje sa ponosom slobodno vioriti. Prihvatajući zapadne programe prestali smo da učimo o značaju svoje zastave. Pitamo li svoje đedove videćemo koliko je važno poštovati zastavu, koliko je nedopustivo zaboraviti svoje vrednosti.

U srednjovekovnoj Srbiji barjaktari tj. stegonoše morali su da budu „za pedalj“ viši od ostalih vojnika. I ne samo da je bilo važno da budu viši, još važnije je bilo da se ističu u hrabrosti. Nije to bilo slučajno, samo oni najhrabriji i najčasniji mogli su da nose barjak, da u rukama drže obeležja svoje Otadžbine. Zastava je uvek morala da bude iznad svih. Zastava se uvek vijorila nad svima i nikad nije smela da padne, nikad da se preda neprijatelju. Danas se zastave setimo samo pred neke sportske manifestacije a zaboravljamo njenu važnost u svakodnevnom životu.

Ponašamo se prema srpskoj trobojci bez dovoljno poštovanja. Ne odajemo joj zasluženu počast. Zaboravljamo koliko smo se njom kroz istoriju ponosili, koliko smo se sa njom radovali. Koliko puta smo i tugovali ali se tada pred njom molili i za te molitve bili i uslišeni. Koliko smo ratova i bitaka pod njom vodili i kakve pobede odneli. Zaboravili smo da su svoje živote Otadžbini naši stari pred njom i za nju poklanjali. Zato što su verovali, zato što su znali, zato što su je poštovali bivali su i nagrađeni.

Oni su se borili, oni su pod srpskim barjakom krvarili da bi mi Otadžbinu imali. Ne zaboravimo da nema države na svetu bez zastave. Zastava naše Otadžbine su upravo one tri najponosnije boje. Tri boje koje su svakom srpskom srcu najmilije. Crvenom, plavom i belom obojeno je srpsko srce, te boje su sastavni deo svetosavske duše. Svo srpstvo se diči upravo trobojkom pred kojom su se naši stari zaklinjali na odanost Otadžbini.

SRPKINJICA

Srpkinjica jedna mala
po Kosovu cveće brala,
u tri boje venac svila
pa se njime zakitila.

Crvena je krvca bila
po Kosovu što se lila,
zato crvenu boju nosim
i sa njom se ja ponosim.

Plavo nebo ko sloboda
ideal je Srpskog roda,
zato plavu boju nosim
i sa njom se ja ponosim.

Belo mleko, majka mila
i mene je zadojila,
zato belu boju nosim
i sa njom se ja ponosim.

Jedan venac tri su boje
trobojnica Srpska to je
Crveno, Plavo i Belo
s njom se diči Srpstvo celo.

Danas vlastodršci diveći se zapadu zaboravljaju na svoju trobojku, a ne vide da taj zapad sa svojim zastavama to ne čini. Pogledajmo primer drage im Amerike: tamo se zastava vijori ispred svake škole i državne ustanove, nisu je zaboravili. Svakog jutra ta zastava dočekuje učenike i profesore. Dolazeći u školu oni joj se svakog jutra poklone. Nije nikakva retkost da im je zastava i ispred ulaza ili kuća u kojoj žive. U svakom slučaju u školama pre početka trećeg časa sa razglasa se čuje obaveštenje: „zakletva zastavi“. A onda svi ponosno izgovaraju reči: „Zavetujem se na vernost zastavi Sjedinjenih Američkih Država, i Republici koju ona predstavlja, jednoj naciji pod Bogom, nedeljivoj, sa slobodom i pravdom za sve.“ I tako još od 1892. godine.

Dok nama objašnjavaju da je isticanje zastava šovinistički, dotle se te „demokrate“ i njihovi učenici zaklinju svojoj zastavi i državi. I to državi koja jedva i da ima istoriju, od koje se više od pola sastoji u ubijanju nedužnih. U tom kratkom istorijskom razdoblju su uspeli praktično da istrebe Indijance, da ratuju na teritorijama i sa narodima koji ih nisu ničim ugrožavali, poput Vijetnama, Koreje, Somalije, Libije… Te ratove su vodili pod zastavom Amerike i za njih nije šovinistički da sva deca pevaju zakletvu toj nečasnoj zastavi. S druge strane, od nas se očekuje da naivno prihvatimo da je isticanje časne zastave kakva je srpska izraz nedopustivog nacionalizma.

Potrebno ih je zato podsetiti na istoriju čiji su i oni svedoci, iako bi sada želeli da to zaborave. Srpska trobojka je zastava pod kojom su za razliku od njihovih zastava činjena samo časna i herojska dela. Nije slučajno upravo zastava Srbije bila jedna od samo dve strane zastave koje su se vijorile i iznad Bele kuće. Nije niko naterao predsednika SAD Vudroa Vilsona da izda nalog 28. jula 1918. da se na svim javnim i državnim zgradama SAD vijori srpska zastava. I ne samo da se srpska trobojka vijorila celom Amerikom već je u svim dnevnim novinama objavljena a u svim crkvama širom SAD pročitana sledeća poruka:

„Narodu Sjedinjenih Država:

U nedelju 28. jula navršava se četvrta godišnjica od dana kada je odvažni srpski narod, pre nego da se izloži lukavom i nedostojnom progonu pripremljenog neprijatelja, objavom rata Austrougarske bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od neprijatelja rešenog da ga uništi. Plemeniti je taj narod odgovorio.

Tako čvrsto i hrabro oduprli su se vojnim snagama zemlje deset puta veće po broju stanovništva i vojnoj moći, i tek kada su tri puta proterali Austrijance i nakon što su Nemačka i Bugarska pritekle u pomoć Austriji, bili su primorani da se povuku preko Albanije. Iako je njihova zemlja bila opustošena i njihovi domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio slomljen. Mada nadjačani nadmoćnijim silama, njihova ljubav prema slobodi ostala je neumanjena. Brutalna sila nije uticala na njihovu snažnu odluku da žrtvuju sve za slobodu i nezavisnost…

…Ovo se ne može obeležiti na više prikladan način do u našim crkvama.

I, zato, pozivam narod Sjedinjenih Američkih Država, svih vera i veroispovesti, da se okupe na svojim mesnim bogosluženjima, u nedelju 28. jula, u cilju iskazivanja saosećanja sa ovim podjarmljenim narodom i njihovim istorodnicima u drugim zemljama, i da prizovemo blagoslov svemogućeg Boga za njih same kao i za cilj kojem su se posvetili.“

 Vudro Vilson,
predsednik
Bela kuća, jul 1918.

Nema srpske porodice koja nekog nije izgubila u ratovima tokom prethodna dva veka. Ratovima u kojima se srpski narod uvek borio samo za slobodu i uvek zbog toga bio napadan. Braneći svoju zastavu, ne dajući nikome svoju Otadžbinu milioni Srba su položili svoje živote. Od Bizerte, preko Krfa, Crne Gore, Albanije, Soluna, Bitolja, Kumanova, Kosova, Vojvodine, Slavonije, Krajine sve je popločano kostima srpskih junaka, natopljeno krvlju srpskih heroja. Onih junaka i heroja koji nisu želeli ništa tuđe ali su znali da brane svoje.

Danas ih država zaboravlja, vlastodršci ih se sete samo onda kada im trebaju za neke nove političke poene. Crveno-plavo-bela trobojka za koju su se borili naši đedovi vijori se samo sa onih državnih institucija koje imaju tu obavezu. Dozvolili smo da one koji su nam očuvali Srbiju, bez kojih ne bi imali Otadžbinu, zaboravimo. Prihvatamo da nam zapad licemerno nameće da bi isticanje zastava na kućama moglo nekog da vređa. Dok se uvredom ne smatra kada na kućama u Srbiji drugi ističu zastave Albanije, Mađarske, Turske…

Uvredom se ne smatra kada strani ambasador u sred Srbije i pred državnim vrhom predloži da se dečji vrtić zove „Abu Dabi“. Kada isti taj ambasador da predlog da osnovna škola „Rastko Nemanjić Sava“ umesto dosadašnjeg imena ponese ime nekakvog „Šeik Kalifa bin Zajed el Nahjana“. Našim vlastodršcima kao da je jedino važno da nema obaveze pevanja srpske himne i da na školi nema srpske trobojke „jer to bi moglo nekog da uvredi“.

Srbija ne može nikog da uvredi jer nikad to nije ni činila. To što drugima smeta jer nemaju istoriju kojom mogu da se ponose je njihov problem a ne naš. Svetosavac ima na šta da bude ponosan i to nema razloga da krije. Srpska himna može da smeta samo onima kojima smeta Srbija. Srpska trobojka može da vređa samo one koji su se borili protiv nje. Oni kojima smeta Srbija, one koje njeno postojanje vređa moraće da se naviknu na to, jer Srbija je večna. Zato crveno-plavo-bela trobojka treba da se ponosno vijori celom Srbijom a njena deca još jednom pokažu da su joj verna.

Nenad Blagojević

Fond strateške kulture