Veseli se srpski rode zbog slobode

2
458
Proslava izborne pobede u Podgorici / Foto: Vladimir Pavićević

Rezultati dolaze samo ako se udruže snage, ako se okupimo i organizovano delujemo. Da li je došlo vreme da se to uradi? Meni se čini da jeste. Sad ili nikad. Ko , ako ne mi 

Prošlo je dva meseca od spontanih građanskih protesta koji su počeli 7. jula u Beogradu i trajali nekoliko dana u više gradova. Ti protesti probudili su nadu, o čemu sam pisao u tekstu O protestima i zašto ima nade. U međuvremenu, dogodila se još jedna lepa stvar – van Srbije, ali je u neposrednoj vezi sa Srbijom – na parlamentarnim izborima u Crnoj Gori, 30. avgusta, pobedila je opozicija, prvi put od 1945. godine.

Drago mi je što su se protesti u Beogradu završili brzo, jer je bilo pitanje trenutka kada će neko dete, ili bilo koji građanin, ili policajac, da bude ubijen ili da premine zbog zadobijenih povreda. Da ne pominjemo suzavac i ko zna kakve otrove koje je policija bacala na građane, a koji su ušli čak i u porodilište. U Crnoj Gori opozicija je do pobede došla nenasilnim putem. To je, svakako, bolji način da se smeni vlast. Sad još da se promeni sistem. Promena sistema zahteva vreme, ali nije moguća ako se ne promeni režim koji održava u životu taj sistem, koji je proizvod tog sistema. I uvek je bolje da društvo doživi evoluciju, nego revoluciju.

Protest u Beogradu  / Foto: printscreen

Opozicija u Srbiji nije ujedinjena i nema na svojoj strani SPC i to je velika razlika u odnosu na opoziciju u Crnoj Gori. U Crnoj Gori demokrate nemaju problem da sarađuju sa SPC i patriotama, ni vernici nemaju problem da sarađuju sa demokratskim strankama – ako niko od njih ne sarađuje sa režimom. I niko od lidera opozicije nije bio na vlasti. A pre izbora, mesecima su se odvijale litije. To je tajna uspeha opozicije u Crnoj Gori.

Jedna od pozitivnih strana protesta u Beogradu je to što demonstranti nisu dozvolili da govori, pa čak ni da se pojavi na protestu, svako ko nije iskrena opozicija (i zato je Bojan Savić  bio, možda i jedini, koji je imao podršku svih demonstranata). To je prvi korak u smeni vlasti – da se odvoji lažna od prave opozicije. Drugi korak je da se povede dijalog i postigne dogovor unutar (prave) opozicije, pa makar i da se vlast napada sa  dve kolone  – patriotskom i građanskom. I da listu ili liste predvode novi ljudi,  pristojni i dobri ljudi, poput profesora Zdravka Krivokapića u Crnoj Gori. Tek kada se postigne ujedinjenje opozicije i izbace na vrh novi, ugledni i dostojni ljudi, stiču se uslovi da opozicija izađe na izbore. Jedino tada opozicija može da kontroliše sam proces glasanja i spreči krađe , kao što je to opozicija u Crnoj Gori uradila.

Protestno okupljanje ispred Narodne skupštine, 7. 7 . 2020. / Foto : Tviter nalog Aleksa Tifina

Sada su mnogi skeptični i pesimisti, jer su ubeđeni da opozicija u Srbiji nikada neće biti ujedinjena. Patriotski blok je podeljen, isto kao i građanski blok. SNS ne napada SPC poput DPS, a patrijarh Irinej često brani Vučića, članovi SNS dobijaju crkvena odlikovanja… Zavađena opozicija, bez podrške SPC i novih i nekompromitovanih ljudi, ne može da sruši režim. Ali , mnogi su, isto tako, verovali da će Milo Đukanović večno da vlada, da se opozicija u Crnoj Gori neće ujediniti i da će SPC ćutati. Režim u Crnoj Gori udario je na svetinje SPC, a režim u Srbiji predaje KiM i udara na porodicu (što su takođe svetinje, jer bez porodice i srca Srbije nema ni SPC, ni srpskog naroda).

Da Vas podsetimo:  Ko je ukrao novac prikupljen za lečenje radnice u Juri

Nakon protesta u julu, raspao se Savez za Srbiju. U nov savez, labavije forme, praktično istih stranaka, nisu ušle Dveri. Dveri ideološki i politički pripadaju patriotskom bloku. Ali , nema jedinstvenog patriotskog bloka. Neki su izašli na izbore, a neki su bojkotovali izbore. Nedavno su iz Pokreta za odbranu Kosova i Metohije izašli Marko Jakšić, Slaviša Ristić, Dejan Mirović i Dragana Trifković, zbog sukoba  sa Milošem Kovićem,  zastupnikom pokreta; tačnije, zbog neslaganja da li treba odmah da se podnese krivična prijava protiv Aleksandra Vučića. Prijavu su pomenuti, koji su napustili Pokret, kasnije  podneli nadležnim organima. Sa njima je bio i Milo Lompar, koji je u predsedništvu Pokreta za odbranu Kosova i Metohije. Marko Jakšić i Slaviša Ristić, ostali su deo ujedinjene proevropske, građanske opozicije koju predvode Dragan Đilas, Vuk Jeremić i Zoran Lutovac. Sa njima je ostao i Slobodan Samardžić iz Državotvornog pokreta, iako je član predsedništva Pokreta za odbranu Kosova i Metohije. Dakle, nisu pokidane sve veze unutar opozicije. Pre par godina, na sastanak kod Boška Obradovića i Ivana Kostića , otišli smo Vladimir i Jovana Stojković,  Damnjan Knežević  i ja, posle toga je svako od njih otišao na svoju stranu, ali su Jovana i Vladimir posetili Boška i Ivana kada su štrajkovali glađu, a Damnjan je bio na protestu ispred Batuta. Oko sajta Stanje stvari okupljeni su ljudi iz Pokreta za odbranu Kosova i Metohije, Otadžbine, Dveri, Državotvornog pokreta… Osnivači i članovi ovih političkih organizacija imaju istorijsku odgovornost, jer druge ljude nemamo, niti ćemo imati u dogledno vreme. Aleksandar Vučić je sad u Vašingtonu potpisao politički sporazum, ali sutra će, zbog slabosti, potpisati pravno obavezujući međunarodni ugovor.

Nikola Veragić / Foto: Sonja Rakočević

Za razliku od građanskog bloka, čije stranke predvode stari kadrovi – ljudi koji su bili na vlasti, u patriotskom bloku su uglavnom novi ljudi – koji nikada nisu bili na vlasti, jer je među njima i dosta mlađih ljudi, a i među starijima ima ljudi nikad nisu bili na vlasti ili nisu kompromitovani (zbog korupcije, nestručnosti…). Tu ima i anonimnih ljudi (za širu javnost), koji mogu da se istaknu u prvom planu kao novi ljudi, pošto svi traže „nove ljude“. U tom smislu, patriotski blok mnogo bolje stoji nego građanski blok. Još da se postigne jedinstvo u patriotskom bloku.

Da je promena režima moguća, najavili su protesti u julu. Da niko ko to ne zaslužuje da bude ne može da predvodi ujedinjenu opoziciju i postane nova vlast, jasno je svima nakon protesta u julu. Da se građani više ne plaše policije ili pandemije – da se pandemija ne može više koristiti  da se utvrdi autokratski sistem, pokazali su protesti u julu. Ti protesti su pokazali da građani mogu lako i da zauzmu sve institucije i RTS, ali šta da se radi dan nakon revolucije – ko će predstavljati narod, koju politiku će da vodi nova vlast? Narod je nešto apstraktno i ne može svako ko je dobar u borbi protiv policije na ulici da bude i dobar vladar. To su negativne strane protesta – svako želi da bude lider i veruje da je bolji i da zna više od svih drugih, i, odmah dolazi do podela na one koji su za ulazak u EU ili kojima smetaju pravoslavni simboli , i pravoslavce i patriote koji ne žele da se mešaju sa  Drugosrbijancima. Oni koji su za EU, oni koji ne žele da imaju bilo kakve veze sa SPC, oni koji se zalažu za prisilnu vakcinaciju i oduzimanje dece… neka se odvoje u jednu ili više kolona i neka izađu na izbore. Pa neka bolji pobedi. Ali , da se za poštene izbore izborimo svi zajedno, dakle, i građanski i patriotski blok.

Da Vas podsetimo:  Ubijanje Vučića, još jednom
Protest u Beogradu ispred Narodne skupštine  / Foto: Getty Images/AFP/A. Isacovic

U tom slučaju, siguran da bi patriotski blok imao većinu. Zato nema razloga za strah od drugog. Važno je kako će se ljudi koji pripadaju patriotskom bloku organizovati i da li će se izdignuti iznad ličnih sukoba i ličnih interesa. Patriotski blok treba da uradi isto što i koalicija „Za budućnost Crne Gore“ – rešenje je da se formira jedna lista, oko koje će se okupiti svi kojima je Kosovo u srcu, a porodica i  deca  – svetinja, u koju se ne dira, bez bilo kakvog desničarskog ekstremizma. Dakle, tako da niko u Srbiji, regionu i svetu ne može da  etiketira  patriotski blok kao fašistički, a da ne izgleda smešno.

Kritična masa za promene u Srbiji postoji. Zato sam, i tokom, i posle protesta, u julu u Beogradu, slušao pesmu Del arno benda  „Još uvek ima nade”. A posle pobede opozicije u Crnoj Gori slušam pesmu „Veseli se srpski rode” Danice Crnogorčević. Još da se nešto slično dogodi i u Republici Srpskoj. Naravno, daleko smo od pobede i izgradnje boljeg sistema, boljeg društva, zaštite državnih interesa, mira i stabilnosti u regionu, ili svega što se očekuje i čemu se nadamo, ali postoji dobra osnova. Dakle, sve od nas zavisi, a to je  razlog za nadu. To se odnosi i na borbu da KiM ostane u sastavu Srbije, jer ništa nije gotovo ako se nismo predali. Sporazumi koje je potpisala ova vlast ništa ne znače ako u Srbiji dođe nova vlast koja će mnogo bolje voditi državu i predstavljati je u svetu. Problem bi bio da ništa ne zavisi od nas i da ne živimo za nešto više od nas samih, kao pojedinaca – da nema te kritične mase. Najveći problem je što je vremena sve manje, i zato je naša  odgovornost  ogromna. Vreme ističe, mora brzo da se reaguje.

Da Vas podsetimo:  Rijaliti tragedija Srbije

Sad je, verovatno, poslednji trenutak da se nešto konkretno preduzme. Svaki patriota je odgovoran. Svako mora da učini sve što je do njega, prema svojim mogućnostima, za spas i napredak Srbije. Ako su protesti jedini način da se izborimo za poštene izbore, onda ti protesti moraju da budu masivni, dobro organizovani i nenasilni, jer se protiv naroda neće boriti policija, a još manje vojska. Da bi toliko ljudi izašlo na ulice, mora da postoji patriotski blok, predvođen odlučnim ljudima, koji  imaju plan  šta da se radi dan nakon smene vlasti. I koji će SPC da podrži. I deo građanskog bloka, ako se u tom bloku ne pojave zdrave snage. Da li će i van patriotskog bloka da se pojave novi, mladi ljudi, poput Alekse Bečića i Dritana Abazovića u Crnoj Gori? Da li su to ljudi poput Ivana Zlatića iz  „Za krov nad glavom? Mislim da bi bilo dobro da se pojave, jer niko od političara koji su za vreme DOS-a i  žutih  bili na vlasti, nema podršku građana koji ideološki ne pripadaju patriotskom bloku, a bore se protiv režima i za slobodu.

Ne mogu da zamislim da ljudi koji vode patriotske stranke i pokrete, i mogu da stvore jak patriotski blok, neće učiniti sve što je do njih, da se postigne sabornost i formira patriotsko-pravoslavni blok. Građanski blok, a posebno režim, imaju mnogo više novca na raspolaganju, ali za vođenje dijaloga nije potreban novac, nego volja, a kad se postigne sabornost, rešiće se i finansiranje – u patriotskom bloku mora da bude mesta za najbolje  privrednike  i  ekonomiste  koje imamo. Verujem da su svi ozbiljni ljudi kojima je iskreno stalo do budućnosti Srbije svesni šta treba da se radi, da će prevladati lične sujete i sukobe, i da nas čeka još dobrih vesti u narednim mesecima i godinama. Biće, kao i uvek, i  loših  vesti i pojava , raznih pritisaka iz sveta, ali ništa ne sme da nas obeshrabri – moramo da gledamo naša posla i da radimo. Ništa ne pada sa neba, niko iz sveta ne može da reši naše probleme, sve moramo  svojim radom  da postignemo. Rezultati dolaze samo ako se udruže snage. U našem narodu postoji mnogo  dobrih, poštenih, pametnih, vrednih i hrabrih ljudi koji iskreno vole svoj narod i svoju državu. Takvi ljudi  decenijama nisu uspeli da se okupe i organizovano deluju u političkom i društvenom životu Srbije. Da li je došlo vreme da se to uradi? Meni se čini da jeste. Sad ili nikad. Ko, ako ne mi.

Nikola Veragić
Izvor: Stanje stvari

2 KOMENTARA

  1. Текст ми личи на добар виц. Чему да се радују, којој победи? Томе што су Американци једну гарнитуру заменили другом? Овај човек или ништа не разуме или није добронамеран пишући овакав текст. Да није жалосно било би смешно.

  2. “Rezultati dolaze samo ako se udruže snage, ako se okupimo i organizovano
    delujemo. Da li je došlo vreme da se to uradi? Meni se čini da jeste. Sad ili nikad.
    Ko , ako ne mi“
    Срби су се одвајкада удруживали у и кроз Цркву.
    Очигледан пример је Црна Гора.
    У тексту Николе Врагића нема таквог позива?!
    Кнез Лазар је у Самодрежи цркви, кроз ЛИТУРГИЈСКО ОКУПЉАЊЕ –
    ЉУДИ СА БОГОМ то потврдио непосредно пре Боја на Косову.
    Зар нису тако урадили Крађорђе и Кнез Милош у оба Србска устанка?
    Зар није Краљ Петар са Литургије у Вазнесењској цркви у Београду право
    отишао у Први балкански рат; тако је било и у Другом Блаканском рату,
    а поновило се и у Првом светском рату.
    Нема радовања слободи без принешене жртве, уздањем у Божију помоћ,
    јер – “БЕЗ БОГА НИ ПРЕКО ПРАГА!“
    Црногорци су то потврдили.
    Следимо њихов пример и нашој радости неће бити краја!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime