Zapadoljubac je zapadoljupcu vuk

0
439

vucic-izv-6-620x330

Nije Srbija okupirana, nego razorena svojevrsnim građanskim ratom između onih koji se utrkuju u odanosti Vašingtonu i Briselu

Ukrajina je prostor na kojem bukti presudna bitka Zapada i Istoka. Srbija je, na drugoj strani, poprište najgluplje moguće svađe – Zapada sa Zapadom. Tačnije, jednih Zapadnih poslušnika protiv drugih.

Ta svađa vodi se više od dve i po godine, odnosno, od kako je na vlast došao Aleksandar Vučić, a jedan deo ovdašnje javnosti počeo da ga na sav glas optužuje da nije iskren i dobronameran u svom prijateljstvu sa Zapadom. Kao da ih je lično poručivao, Vučić je na svako od tih sumnjičenja odgovarao podsećanjem na to da su se Zapadu nepouzdanim pokazali upravo prethodni vlastodršci, za razliku od njega koji je tom „partnerstvu“ sa Vašingtonom i Briselom posvećen i svesno i savesno. Svađa po pitanju toga ko je odaniji i korisniji „partner“ Zapadu tako je trajala i trajala, prvenstveno na zadovoljstvo režimu naklonjenih novinara, koji su nemilice koristili priliku da kult Vučićeve ličnosti osnažuju stavljanjem naglaska na njegove kao bajagi bespoštedne obračune sa ranijim, korumpiranim vlastima, korenito omrznutim u narodu.

Poslednje u nizu takvih prepucavanja jeste slučaj tajanstvenog BIRN-a, nekakve regionalne mreže novinara koja, međutim, ne predstavlja pravo glasilo, a opet dobija silna sredstva iz zapadnih fondova namenjenih – pogađate – slobodnom i nezavisnom izveštavanju. Pre nego što se na koncu rodio miš, gora se nakratko zatresla zbog BIRN-ovih nalaza o navodno sumnjivom tenderu za poslove isušivanja poplavljenih kopova „Kolubare“. Navodi BIRN-a su, avaj, munjevito pali u vodu pred jednostavnom činjenicom da je Svetska banka, kao kreditor posla, ta koja je zahtevala da se tender sprovede, i ta koja je sprovedenim postupkom bila zadovoljna, što je po srpskom Zakonu o javnim nabavkama jedino merodavno.

Pre dotične zavrzlame, delovalo bi da je nemoguće pronaći kršenje zakona koje Vučićev režim nije počinio. BIRN-u je to nekako ipak pošlo za rukom, što samo pojačava stari zaključak da novci, kojima Zapad kupuje vernost po Srbiji, najčešće ne završe kod stručnih ili pametnih.

Nije se, naravno, ni vlast proslavila u celoj toj priči. Za početak, Vučić je još jednom pokazao da na jedan način reaguje kada je napadnuta Srbija, a na drugi kada su meta on lično ili njegov režim. Uvrede i klevete na račun države i nacije premijer najčešće prima sa budističkim mirom, propovedajući o potrebi za „hladnom glavom“ i izbegavanjem sukoba; ali, kada se na udaru nađe on, kao u ovom slučaju (među onima koji su posao dobili na dotičnom tenderu nalazi se i njegov kum, što strogo gledano nije protivzakonito, ali jeste u suprotnosti sa „strogom“ borbom protiv korupcije kojom predsednik Vlade voli da se hvali), Vučić ne okleva da izgubi živce i da uzvrati podjednako žestoko: sada je bilo „Vas plaćaju da lažete“, slično već čuvenom odgovoru „Ništa gluplje u životu nisam čuo“ na svojevremene optužbe da je Nebojša Stefanović falsifikovao doktorsku disertaciju.

georgijev-djukanovic

Na izvestan način obrukao se i Vladimir Đukanović, jedan od čelnika vladajuće Srpske napredne stranke i predsednik skupštinskog Odbora za kulturu i informisanje, kada se u utorak, 13. januara, u vestima B92 sučelio sa Slobodanom Georgijevim, urednikom BIRN-a. Sve što je Đukanović umeo u toj raspravi, jeste da se iznova i iznova kune u autoritet Svetske banke – dok je, na drugoj strani, tragikomični efekat bio upotpunjen time što je Georgijev izbegavao da uopšte primeti učešće Svetske banke u poslu koji sumnjiči, što je negde i logično jer sa Zapada izdržavane ispostave kao što je BIRN nikada i nemaju ovlašćenja da uopšte uzimaju u usta tzv. „međunarodne institucije“. Zaslepljen „evropskom agendom“, Đukanović je, isto kao i Vučić pre njega, propustio da kaže da nije bitan autoritet Svetske banke – koji je, inače, sporan da ne može biti sporniji, ali to je drugo pitanje – već srpski zakon, koji je u potpunosti ispoštovan samom činjenicom da je kreditor, što je u ovom slučaju baš Svetska banka, zadovoljan sprovedenim postukom.

Dakle, Đukanoviću je, isto kao i Vučiću, autoritet Svetske banke važniji od srpskih zakona. I upravo to je korupcija nad korupcijama, o kojoj BIRN, ali i ostala glasila u Srbiji, ćute kao zaliveni! Pojedinci koje su građani Srbije izabrali da ih predstavljaju i da u njihovo ime upravljaju državom, ne vide dalje od „autoriteta“ Svetske banke, od „poštenja“ Međunarodnog monetarnog fonda, od „ugleda“ Angele Merkel, od „prijateljstva“ sa Majklom Devenportom, od „humanosti“ arapskih šeika…

Izvršna vlast Srbije naprosto ne polaže račune svom narodu, nego svojim „Zapadnim partnerima“. Isto kao što i BIRN u ovom slučaju, poput mnogih uticajnih srpskih glasila u ranijim slučajevima, vodi računa isključivo o ciljevima i potrebama političkih ili poslovnih moćnika sa Zapada (u članku o navodno spornom tenderu za „Kolubaru“ otvoreno se jadikuje zbog toga što posao nije dobilo holandsko preduzeće). Isto kao što se i Bojan Pajtić, predsednik Demokratske stranke koji se 18. avgusta, samo dan pre Preobraženja, javno založio za srpsko stanovište i za Srbiju prvenstveno odgovornu sebi, danas potpuno preobrazio nazad u vernog i fanatičnog „evropejca“, pa je proteklog Badnjeg dana znao da napadne vlast samo zbog toga što nesprovođenjem Briselskog sporazuma ugrožava nastavak evrointegracija („Danas“, 6. januar 2015).

Eto, to je taj građanski rat jedne skupine Zapadnih poslušnika sa drugom, koji svoj vrhunac doživljava od majskih izbora 2012, mada zapravo besni već 14 godina.

Što je najpogubnije, u njihovim sukobima ne stradaju oni sami. Naprotiv, oba skupa su sve bogatija, uticajnija i obesnija. Ali zato stradaju Ustav („mrtvo slovo na papiru“), građani („moramo da promenimo mentalitet“), državna celovitost („Briselski sporazum“), domaća privreda („samo strane investicije mogu da nam spasu ekonomiju“) i ostalo što uopšte čini Srbiju državom.

Valjalo bi zato da budemo načisto: Srbija zaista nije okupirana, kao što je nedavno primetio Aleksandar Pavić; u Srbiji je na delu diktatura koristoljubaca raspoređenih u šačici stranaka. Vašington i Brisel svesrdno pomažu tu diktaturu (zašto pa i ne bi kada se, još od kako je Zoran Đinđić ubijen čim se najzad bio usudio da pokaže izvesnu neposlušnost, diktatori utrkuju u tome ko će im biti uslužniji), ali Srbiju u okovima drže domaći kadrovi.izdajnici-2

Godine 2009. onih 12 navijača, za koje ne postoji niti jedan jedini dokaz da su uopšte pipnuli Brisa Tatona, nije uhapsila francuska nego srpska policija, kao što ih kasnije na neljudski svirepe kazne nije osudilo francusko nego srpsko pravosuđe. Godine 2010. nisu strane čizme štitile protivzakonitu „gej paradu“ usred Beograda, nego srpska Žandarmerija i policija. Godine 2011. nisu NATO i KFOR napadali noću srpske barikade po severu Kosmeta i pretili ljudima koje tamo zateknu, nego srpska Žandarmerija. Godine 2012. nije „policija“ Hašima Tačija hapsila poznatije Srbe po Kosovskoj Mitrovici, nego srpska Žandarmerija. Godine 2013. opet je srpska Žandarmerija bila ta koja je primoravala Srbe sa severa Kosmeta da glasaju na lokalnim izborima koje je raspisala Atifete Jahjaga, kao što su srpski direktori javnih preduzeća ucenjivali zaposlene da moraju da izađu na izbore, kao što je srpska socijalna služba pretila svojim štićenicima da će ostati bez pomoći ukoliko ne glasaju za Krstimira Pantića. Godine 2014. ponovo su srpski pendreci napravili zabranjenu zonu od šireg beogradskog jezgra, kako bi i dalje nezakonita „gej parada“ mogla da bude održana.

Godine 2015. beogradski vlastodršci će prodavati „Telekom“ i dalje predavati delove Srbije. Ne vašingtonski, briselski ili berlinski (oni su na drugoj, primajućoj strani tog nepočinstva), već beogradski.

Srpska jednačina za 21. vek zapravo je vrlo jednostavna. Ovdašnji vladajući slojevi na jednoj strani imaju svoje „Zapadne prijatelje“, koji im odmah stavljaju do znanja da im neće oprostiti ni najmanju neposlušnost, a na drugoj svoje sunarodnike. Sve dok vladajući slojevi drhte pred ovim prvima, a nimalo ne zaziru od ovih drugih, mali su izgledi ne samo da se Srbija oslobodi diktature i postane država po meri svojih građana, već i da pretekne do narednog stoleća.

Miodrag Zarković

FSK / Foto: CEOPOM

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime