Sačekao sam nekoliko dana tek da vidim hoće li glupost, besmisao i magla još jedared razvejati suštinu- i jesu, nisam morao čekati ni minuta, no…
Mislim na slučaj onog jedva punoletnog junca što je krvnički šutirao starca iz tramvaja- vest koja je potrajala dva dana, a zapravo je suština svih naših jada, jer uzlaud svaki preporod ako za navek satremo čoveka u sebi!
Lep je što su uveli takozvane brojače putnika, ali hoće li se setiti ko da uposli brojače budala, mada verujem da je jalova rabota, jer putnici se još i mogu prebrojati, a ko će onolike budale?..
Gledajući snimak prebijanja starca isprva sam žalio što se niko nije našao da juncu prebije obe noge, ali jed je ubrzo smenio očaj, jer, činilo mi se, junac i nije tukao starca, već maltretirao, ponižavao, bestijalno sramotio starost!
Samo je brutalnije činio ono što država i dobrani deo društva čine toj istoj starosti, tretirajući je kao balast, lovinu na koju nema lovostaja, pse lutalice koje hajkači nagone na puškomet praznoglavim i pripitim lovcima…
Znamo li gde ćemo bez čoveka u sebi?! Kakva Evropa, koji svet, kakav preporod, čemu novci bez trunke čovekoljublja u nama?!
Prepadnem se, verujte, ustuknem i pobegnem daleko u drugi deo autobusa kad starinastarac počne da se zahvaljuje što sam ovu lenju guzicu podigao sa sedišta i ustupio mu mesto!
Jesu li takve stvari postale toliko neuobičajene da su vredne pomena, a kamoli blagosliljanja kao da sam ustupio još koju godinu života?!
Jesmo li, nažalost, prestali da se nadamo starosti, pa kivno kidišemo na one koji su je dočekali? Jesmo li, pak, ljuti kad vidimo na šta starost liči, pa udaramo po njoj, nadajući se da ćemo je oterati takvu, kao mečku rešetom?!
Kako dani prolaze sve mi se više čini da je junac besomučno nogatao sebe, prezirući pomisao da se koščatom rukom za vrata tramvaja drži on sam?!
Iskreno, ne znam da li mi je žalije mladosti, gledajući svoje kćerke, ili starosti, gledajući oca u devetoj deceniji života, znajući da između njihovih godina nema baš ničega što bi ih radovalo i učinilo da makar u šali požele da se barem na dan zamene?!
Majka je, na sreću, umrla neponižena, tiho, na pragu starosti, strepeći da se ne zameri mladosti koja bi joj mogla učiniti šta nažao.
Niče je napisao kako je: „Čovek biće stvoreno da prevaziđe samog sebe“, misleći u dobru, valjanosti, čovekoljublju…
Mi smo, odnosno, deo nas je zaista uspeo da prevaziđe sebe- prezrevši čoveka u drugima, i što je najžalosnije- u sebi!
Junac se pravdao da je vreću ostarelih kostiju i porozne kože morao da išutira, jer su se neke primadone žalile kako starac zaudara, smrdi, truje…
Sve i da jeste, to je, gospodo, žalostan miris starosti koju smo prepustili patini svakodnevice, pa se više osećaju na žive mrtvace negoli ljude u godinama koje moramo slaviti kao bogatstvo koje čini veđu između onoga što smo i što ćemo biti.
U suprotnom, nema se ni mladost čemu radovati ako za njom dolazi ledina prepuna npujdanih pasa, hajkača i pripitih lovaca, a zbega nigde…
P. S. Umnici, zaista razmislite o uvođenju brojača budala, jer će se uskoro neko požaliti kako mu smeta neko suviše ružan kraj njega, predebeo, mršav, odeven po kricima nekih davnih moda, lošeg akcenta, pokvarenih zuba, ne baj bože umišjen da čoveka čini ono ljudskosti u njemu, a ne lažnog sjaja ili stvarne bede na njemu…
Mihailo Medenica
Rasplakao si me Mihajlo .
Da mu se odseku noge, i gotova stvar. Dosta je bilo zajebancije ovde.