Naš problem nije Vučić. Naš problem su svi oni koji će sutra i Vučića da se odreknu, a da se privole i crnom đavolu samo da ostanu na poziciji na kojoj mogu da parazitiraju na državnom budžetu
U srpskom društvu postepeno sazreva ideja o tome da je lustracija neminovnost posle pada aktuelnog režima. Ona nije stvar ideologije. Reč je prosto o tome da ljudi koji su učestvovali u jednoj duboko kriminalizovanoj vlasti, koja se nije libila ni jednog zlodela, od besomučnog zaduživanja zemlje, prostačke kupovine glasova uplatama na račun građana, preko nenormalne kupovine medicinske opreme sa kojom sada zemlja ne zna šta će, pa preko laži o broju zaraženih i umrlih od korona virusa, do otimanja dece političkim protivnicima režima preko kriminalnih, mafijaških centara za socijalni rad i poslušnih korumpiranih sudija. Vrhunac je afera „Palma“: optužbe za organizovanu prostituciju i podvođenje devojčica od strane „domaćina“, prijatelja Arkana i njemu sličnih, a sada koalicionog partnera vladajućeg narkotrafikantskog režima čiji agenti su gajili i čuvali najveću farmu marihuane u Evropi. Svi ljudi koji su aktivno, dobrovoljno, učestvovali u zloupotrebama ovog režima moraju biti lustrirani. Ali šta to znači konkretno, životno?
Stiče se utisak da opozicione stranke uopšte ne znaju šta je to lustracija u praksi. Đilasova Stranka slobode i pravde najavljuje „dan posle“ u smislu obračuna sa akterima kriminala u SNS i povezanim strankama, ali već u samom obrazloženju tog „dana posle“ vidi se da ta stranka ne zna šta je lustracija. Naime, navodi se da će se „menjati zakoni“, pa će se onda, navodno, odgovorni „procesirati“. Ne samo da je takav postupak praktično nemoguć, jer promena zakona zahteva značajnu većinu u parlamentu, koju opozicija verovatno neće imati, zatim operacionalizaciju tih zakona kroz podzakonske akte traži godine, da ne govorimo o tome da tim ljudima nema ko da sudi, i nema ko da ih krivično goni, iz prostog razloga što tužilaštvo i sudstvo u Srbiji praktično ne postoje. Naime, sudije spadaju u najkorumpiraniji sloj od svih pripadnika javnog sektora u Srbiji, i to je stvar koju potvrđuju ne samo ispitivanja javnog mnenja u smislu percepcija građana (sudstvo je percipirano kao najkorumpiraniji deo države, u koji građani imaju najmanje poverenja, čak manje nego u vladu), nego i u smislu kvantifikovanih evropskih kriterijuma: EU smatra da je stanje u Srbiji najgore u sudstvu, i to je praktično jedini razlog zbog koga Srbija nazaduje u procesu evrointegracija. Dakle, „promena zakona“ i „suđenja“ nisu lustracija, a u praktičnom smislu su nemogući.
Nešto bliži pojmu lustracije su ljudi iz Narodne stranke Vuka Jeremića, koji zagovaraju „revanšizam“, ali kada treba da objasne šta to, recimo, znači u konkretnim slučajevima, oni opet ne umeju da odgovore, što nije čudno, s obzirom na to da je to stranka Vuka Jeremića, čoveka koji je delimično legalizovao odvajanje Kosova postavljanjem nepametnog pitanja pred Ujedinjene nacije o tome da li je odvajanje Kosova „zakonito“, pre nego što je razmislio da li uopšte zna značenje pojmova o kojima postavlja pitanje svetskom forumu.
Najbliži pojmu lustracije je pokret „Novi 6. oktobar“, koji predviđa osnivanje specijalnih sudova za politički kriminal u kojima će suditi posebne sudije, a koji će suditi sadašnjim sudijama i tužiocima. Predsednik „Novog 6. oktobra“, profesor Vojin Rakić, jasno kaže da sadašnje pravosuđe ne može biti subjekt pravde, nego mora biti objekt pravde kada dođe do promena: oni ne mogu nikome suditi, već se njima mora suditi.
To nas dovodi bliže odgovoru na to šta se mora uraditi. A odgovor je jednostavan i može se sagledati iz postupanja drugih zemalja koje su, pravovremeno, izvele lustraciju. Na primer, Češke, najnaprednije zemlje srednje Evrope koja je uspela da se katapultira iz jednog bolesnog komunizma u savremenu, evropsku demokratiju kakva je ta zemlja danas.
Lustracija podrazumeva da se formiraju posebna tela koja će prikupljati informacije o problematičnim i korumpiranim sudijama, tužiocima i javnim službenicima. Mora postojati lista ljudi koji se moraju lustrirati, koja nije sudski verifikovana, nego predstavlja stav društva, ili relevantnih grupa u društvu, o tome ko mora biti predmet lustracije. Taj stav mora biti obrazložen u svakom slučaju.
Ta lista onda podrazumeva da se ljudima sa liste moraju oduzeti mogućnosti da učestvuju u političkom životu, a mora im se zabraniti i zapošljavanje u javnom sektoru, što znači da se ne mogu izdržavati iz državnog budžeta. Mogu se baviti poljoprivredom ili trgovinom, mogu otvoriti bakalnicu ako žele, ali ne mogu raditi u opštini, ministarstvu, sudu ili drugoj javnoj ustanovi.
Osim toga, za one koji su kršili načela etike i pravičnosti i radili po nalozima političkog režima, a bili su sudije i tužioci, dakle ljudi čiji zadatak je bio da popravljaju nepravdu a ne da je čine, predviđena je kazna progonstva. Ova kazna je čak postojala u češkom krivičnom zakonu: takvim ljudima se zabranjuje život u gradovima i proteruju se u određeni deo zemlje, obično ruralni deo. Tako bi sudijama koje su, na primer, oduzimale decu protivnicima režima, oslobađale Jocu Amsterdama za ubistvo Ive Pukanića ili nezakonito Stanka Subotića za šverc cigareta, bilo mesto na selu, da sade i beru krompir i luk – a ne na poziciji predsednika sudova. Oni ne bi smeli da dolaze u grad, a to bi se kontrolisalo preko policijske baze podataka kroz rutinsko legitimisanje, kao što se danas kontroliše postojanje prekršajnih, sudskih ili administrativnih problema (poternice, istekle registracije automobila, neodazivanje na pozive, itd.). Dakle, ako neko ko je proteran iz Beograda u, recimo, Sefkerin, blizu Beograda, a bude zatečen u Beogradu, dobio bi automatski kaznu zatvora dodatnu kaznu, recimo novčanu, ili kaznu oduzimanja dodatne imovine, ili premeštaj u neki manje povoljan deo zemlje. Ova vrsta mehanizama naziva se „tranzicionom pravdom“ i o njoj je napisano dosta naučnih radova i praktičnih iskustava u savremenoj literaturi, još od tranzicije posle aparthejda u Južnoj Africi, preko postkomunističkih tranzicija u srednjoj Evropi.
Važan element lustracije je i oduzimanje imovine, odnosno prihoda. Ljudi koji su radili za režim, a recimo, bili su državni tužilac, zaštitnik građana ili poverenik za informacije od javnog značaja, čiji je posao bio da budu nezavisna brana političkom režimu koji nastupa prema građanima, primali su ogromne plate koje plaćaju građani. Njima se dobit stečena tokom njihovih mandata mora oduzeti, to jest moraju vratiti sve što su primili kroz platu tokom funkcije, kao što im se mora oduzeti i sva veća nepokretna i pokretna imovina. Ovo su mere koje se primenjuju zajedno sa odstranjenjem iz urbane sredine i iz političkog života.
Da li u lustraciji ima nepravdi? Naravno da ima. Reč je o tranzicionom mehanizmu koji neminovno zahvata i neke ljude koji, možda, ne zaslužuju da budu predmet lustracije, ali u praksi, takve nepravde su minimalne, jer je režimsko delovanje onih čija imena dospevaju na liste za lustraciju obično veoma upadljivo. Takvo delovanje prati pojavljivanje u medijima. Ljudi o kojima je reč, u velikoj proporciji, već su medijski praćeni u svojim zloupotrebama, tako da, iako nepravdi može biti i ima ih, njih je u lustraciji mnogo manje nego u korumpiranom sudstvu i „sistemskom procesiranju“ ljudi u sistemski korumpiranim institucijama.
Prvi koji moraju proći lustraciju su oni zbog kojih je lustracija neophodna: sudije i tužioci svih nivoa. Dakle, ljudi koji su pravosudni sistem učinili nefunkcionalnim (a o tome je govorio predsednik Višeg suda u Beogradu Stepanović) moraju biti odmah odstranjeni iz gradova i iz državne uprave. U Beogradu, danas, možda jedini sud koji ne bi bio neposredni predmet opšte lustracije svih sudija je Viši sud u Beogradu, upravo zahvaljujući Stepanoviću, koji njime rukovodi. Prvi i Treći osnovni sud u Beogradu su predmet stalnih skandala koji se reflektuju u medijima, kao i sva beogradska tužilaštva, sa malim izuzetkom Drugog osnovnog tužilaštva.
Opozicija, ako misli da menja način života u Srbiji, mora prvo sesti i razmisliti šta znači lustracija. Ljudi u Srbiji su već počeli da se pozdravljaju pozdravom „Do lustracije“, umesto poznatijeg pozdrava „Do pobede“. Ali opozicija mora da shvati da lustracija nije jednostavan postupak, da podrazumeva znanje, doslednost i opredeljenost.
U Južnoj Africi, formirane su takozvane „komisije za istinu i pomirenje“. Jedan od najvećih stručnjaka za tranzicionu pravdu globalno, a posebno za tranzicionu pravdu u Africi, profesor Klaus Bakman (Klaus Bachmann), objavljivao je i kod nas o tome kako izgleda ta vrsta „lustracije“. U suštini, komisije za istinu i pomirenje su se fokusirale na to da oni koji su činili nepravdu to priznaju zauzvrat za onaj princip „ko prizna, pola mu se prašta“. Ukoliko bi, recimo, sudije koje su brljale za račun političkog režima, sarađivale sa kriminalcima van institucija, ili pak sa kriminalcima u socijalnom sistemu ili drugim javnim službama, a priznale bi i pokazale odgovarajući javni odnos prema svom postupanju (javno datim izjavama) bili bi blaže lustrirani: recimo omogućilo bi im se da rade u profesiji u privatnim preduzećima, kao pravnici, ali nikako ne u javnim institucijama. Oni koji bi ostajali nepokajani u svojim nepočinstvima bili bi odstranjeni u sredine u kojima jedino mogu da se bave obradom zemlje.
Vreme je da se probudimo i da shvatimo da naš problem, problem Srbije, nije Aleksandar Vučić. Naš problem su svi oni koji su spremni, za račun bilo kog lidera, da krše moral i pravičnost na štetu običnog čoveka, a takvih je sve više. Oni su samo formalno najbrojniji danas, jer su se svi učlanili u jednu veliku vladajuću stranku, ali oni su postojali i u vreme prethodnih vlada, od kojih, posle vlade Slobodana Miloševića, ni jedna nije sprovela lustraciju, a jedna, vlada Borisa Tadića (faktički njegova, a formalno vlada Mirka Cvetkovića) čak je sporazumom i koalicijom na vlasti legalizovala SPS. Dakle, naš problem nije Vučić. Naš problem su svi oni koji će sutra i Vučića da se odreknu, a da se privole i crnom đavolu samo da ostanu na poziciji na kojoj mogu da parazitiraju na državnom budžetu, za ogromne plate, i da svoju funkciju otaljavaju slušanjem političkog režima.
Eto, zato je lustracija pitanje svih pitanja u Srbiji, i najakutnije pitanje za opoziciju.
Autor je redovni profesor, naučni savetnik
Institut za filozofiju i društvenu teoriju
Univerzitet u Beogradu
Izvor: Stanje stvari
