Da li ćemo zaboraviti dan kada je izgorela svaka druga kuća u Stragarima zato što su nastradali oni koje zvanična politika pamćenja decenijama nije prepoznavala? Da li naposletku možemo da izgovorimo u sebi da je stradanje Stragara i „naše stradanje“?
Leto je vreme zgusnutih lokalnih manifestacija po Srbiji, kada se na neki čudan način favorizuje spoj gastronomskih, muzičkih i kulturnih sadržaja. U nedelji za nama ostala je Žumarija u Kladurovu i Jagnjijada u Jagnjilu, nekoliko lokalnih muzičkih festivala i Paradajz fest u Lebanu. U narednim danima sledi nam Štrudlijada u Novom Miloševu, Belmužijada u Svrljigu, Dani šljive u Stragarima…
U Stragarima, na pola sata vožnje od Kragujevca, u varošici (tako u ovdašnjim razbijenim planinskim selima nazivaju centar mesta) je živo. Selo je ukorenjeno u snažnoj tradiciji Karađorđeve Srbije: u njemu se nalazila voždova barutana, u manastiru Voljavča zasedao je Sovjet (prva ustanička vlada), a ovo je bilo i rodno mesto junaka prvog i drugog ustanka Tanaska Rajića. Uspomena na njih prisutna je u selu, više nego o Sretenju u prestonici. O predstojećoj manifestaciji dosta se govori i iščekuje se dosta gostiju, kako iz okolnih, tako i udaljenijih mesta. Uvid u program pokazuje da je u planu, pored šablonskih zakuski, sportskih događaja i nastupa folklora, i „fijakerijada“, „tanaskovanje“, kao i dve izložbe sa etnološkom i istorijskom postavkom, koje je uredila vredna učiteljica Jelena Lazić.
Trajanje i nestajanje
Izložba starih fotografija Stragara i okoline nosi naziv „Nastajanje i trajanje“, a kako pokazuju demografska kretanja, u narednih nekoliko godina mogla bi da promeni naziv u „Trajanje i nestajanje“.
Stari popis stanovništva (2011) pokazao je da u Stragarima živi nešto više od 800 ljudi, a bojazan je da je do sada broj stanovnika opao na 600-650.
Turobni utisak nadomešćuju česte posete „vikendaša“, Stragaraca odseljenih u okolne gradove ili pak doseljenika koji su ovde otkupili kuće, kojima živopisni obronci Rudnika pružaju zadovoljstvo i olakšanje u danima žege. Ipak, pravo stanje stvari pokazuje seoce Ljubičevac, nekada deo stragarske opštine, u kome je preostalo svega 11, mahom starijih stanovnika. Onamo gde je selo i naseljenije, pokazuje se da se život u njemu ubrzano menja; moj sagovornik Željko, koji sa svojim udruženjem stiže gde drugi neće ili ne mogu (od košenja groblja do pomoći deci) govori da je 1982. u Ljubičevcu bilo 280 krava, a danas svega četiri.
Svaki lament nad sudbinom sela (ne samo Stragara i Ljubičevca) i želja da se nešto preokrene suočavaju se sa nizom praktičnih poteškoća na terenu: lošom putnom mrežom i infrastrukturom, ponegde neurednim vodosnabdevanjem, udaljenim školama, neadekvatnom zdravstvenom zaštitom. I još nešto: sela su ostala bez sveže krvi i bez elite koja bi ih vukla napred.
Kao da se Šumadija posle svih ratova i kriza u 20. veku umorila i uspavala. Odgovor u tom pravcu pokazuje i spomen-ploča u manastiru Blagoveštenje, u kojom su gustim slovima, jedno do drugog, ispisana imena „palih za oslobođenje i ujedinjenje srpstva“ 1912-1918; iz malenog Ljubičevca mora da ih je bilo preko 50. Putevi se nekako i grade, ali ta klima, prouzrokovana pre svega dugogodišnjom negativnom selekcijom i velikim demografskim padom, ne može da se promeni preko noći. „Selo hvali, a u gradu živi“, dobaciće dobroćudni brka sa bicikla autoru ovog teksta, u jednom nedavnom neformalnom razgovoru na slične teme.
Vreme bune i „srpske revolucije“
Zanimljivo, na Danima šljive biće organizovana čak tri velika koncerta narodne muzike, ali i jedan stručni seminar za voćare. To je negde i praksa lokalnih letnjih „-jada“, da se paralelno održavaju kulturno-naučni i zabavni događaji. Nažalost, drugi uvek na uštrb prvih.
Tako je pre desetak godina u selu Glibovcu, a to je praksa i za druga mesta, na manifestaciji posvećenoj drugom ustaničkom vojvodi Stanoju Glavašu, upriličeno predavanje koje je držao najveći stručnjak za nacionalnu istoriju 19. veka. Govorio je srčano, sa reljefnim opisima, koji bi slušaoca u trenu vratili u vreme bune i „srpske revolucije“. Međutim, isto je slušalo dvadesetak ljudi, dok je ispred, pod šatrom, deset puta po toliko bilo omamljeno pesmom lokalne trećerazredne pevačice.
Nedostatak kulturne strategije i nedostatak strategije za selo diktiraju da se onda prepuštamo nekoj vrsti stihije, okupimo tek o seoskoj slavi jednom godišnje, i nju provedemo bez razgovora na temu „šta dalje“, već prepustimo čarima pića. Pritom, kako manifestacije traju nekoliko dana, jedno ne mora nužno da isključuje drugo, ali… kao da svesno bežimo od problema i ne želimo da ga pogledamo u oči.
I u Stragarima, koje smo samo uzeli za primer stanja u kojem se selo u Srbiji nalazi, ovogodišnji utisak je baš to: mnogo pesme i veselja, za koje nema previše povoda u godini koja, po svemu sudeći, neće biti baš rodna. I u godini kada baš u ovom selu treba obeležiti 80-godišnjicu stradanja pod nemačkom okupacijom.
Šta se desilo u Stragarima u leto 1943. godine?
Najpre, u vreme pojave četničkog komandanta Nikole Kalabića i njegove jedinice u ovim krajevima, okupatorske snage sprovele su niz akcija ne bi li ga zarobili ili uništili. Pritom je, na dan 23. jula, bugarska jedinica upala u manastir Blagoveštenje i, pod sumnjom da služi za skrivanje „šumcima“, zapalila trpezariju i konake. U konacima su živi izgoreli jeromonah Joanikije i manastirska služavka Milka. Od tada, sukobi oko ovog sela su se intenzivirali.
Malo iza praznika Preobraženja, u selo su došli četnici, koji su razoružali lokalnu posadu Poljske straže (vojske kolaboracione Srpske vlade) i proterali je iz Stragara. Pritom, deo vojnika prišao je svojim nominalnim neprijateljima, a deo napustio selo. Onda je usledila nemačka kaznena mera: u selo je upućen vod okupatorske šuc-policije, formalno nemački, ali popunjen mahom muslimanima i Arnautima iz okoline Novog Pazara.
Oni nisu proveli u miru u Stragarima ni jedan čitav dan: uveče 22. avgusta napali su ih četnici pod Kalabićevom komandom i u borbi koja se zametnula poginula su tri, a zarobljena 24 okupatorska policajca. Kako navodi izveštaj sa terena Srpske državne bezbednosti, njih osmoro uspelo je da se spasi, dok je sudbina preostalih bila neizvesna. Kalabić ih je poveo duboko u planinu, baš prema pomenutom selu Ljubičevac, ne bi li njima ucenio nemačku komandu da ne vrši odmazdu.
Kaznena ekspedicija
Međutim, 23. avgusta u Stragare je stigla nemačka kaznena ekspedicija. Jedan deo njih otišao je u poteru ka Ljubičevcu, gde su se sukobili sa delom ravnogorske jedinice koji nije uspeo da zamakne preko planine; jednog vojnika su ubili, dok se narednik Predrag Subotić, ranjen u nogu i onemogućen da se izvuče iz obruča, sam razneo bombom.
Nemci su se onda dali na temeljno spaljivanje sela (varošice) i ubijanje seljaka koji nisu mogli da se povuku, neke čak žive paleći ili ih ritualno masakrirajući.
Ova nedela je detaljno dokumentovao i opisao istoričar Boris Tomanić. Bilans stradanja Stragara bio je potresan: „Tom prilikom popaljeno je 160 domova, šest lica (starije osobe koje nisu želele ili mogle da pobegnu) živih je sagorelo, jedno lice je streljano, a jedno lice je prethodno razapeto na podu kuće zakovano ekserima kroz dlanove za pod i ostavljeno da izgori sa kućom (ukupno osam ubijeno). Posle 15 dana kaznena ekspedicija je u Stragarima popalila još nekoliko domova, tako da je varošica skoro u potpunosti izgorela. Narednih mesec dana nailazile su nemačke vojne patrole u više mahova, oko dva puta nedeljno, i pucale na svakog ko se našao u blizini. Za to vreme su dolazili kamionima i uz pomoć zatvorenika sakupljali voće, povrće i žitarice. Za vreme paljenja varošice pohvatan je izvestan broj lica koja nisu uspela da se sakriju; oni su odvedeni u Aranđelovac i duže vreme ostali u zatvoru kao taoci, radi odmazde ukoliko dođe do nekog napada ili izgreda.“
Ovo nije bio kraj sukoba oko Stragara: duboko u šumama planine Rudnik sledila je i odmazda za odmazdu – Kalabićevi ljudi izvršili su likvidaciju svih zarobljenih okupatorskih vojnika. A kada su posmrtni ostaci nekih od njih stigli u Novi Pazar, dženaza se pretvorila u nacionalnu svetkovinu muslimanskog stanovništva. Čitav događaj na kraju se pretvorio u protest protiv okupatorskih vlasti za čiji su račun ovi ginuli, ali i talas nasilja muslimana nad srpskim stanovništvom u okolini Pazara…
Kultura sećanja
Kako već napisasmo: u leto 2023. u Stragarima treba da se peva i da se igra kolo. Na kraju, to je i dokaz da je jedan narod, iako klan, ipak ostao nedoklan. I da uprkos streljanjima „sto za jednog“ vaskrsava. Ali u leto 2023, kada se obeležava stradanje sela, treba naći načina i za manifestaciju kojom se iskazuje kultura sećanja. Za tako nešto još uvek nema nikakvih naznaka
Na dan 23. avgusta 1943. desilo se najdramatičnije stradanje jednog šumadijskog sela, posle stradanja Kragujevca i okoline u oktobru 1941. i pre velike bitke građanskog rata oko Aranđelovca u septembru 1944. godine.
Njihovo stradanje nije imalo ideološki predznak: nevini srpski civili nastradali su od Nemaca, samo zato što je u njihovom selu napadnuta nemačka posada. Da li ćemo danas samo preuzeti nemačku etiketu da su to bili „jataci Kalabića“, pa time opravdati i svoju ravnodušnost na njihovo stradanje? Da li ćemo i zaboraviti dan kada je izgorela svaka druga kuća u Stragarima zato što su nastradali oni koje zvanična politika pamćenja decenijama nije prepoznavala? Da li naposletku možemo da izgovorimo u sebi da je stradanje Stragara i „naše stradanje“?
Kreiranje novog narativa o Drugom svetskom ratu u Srbiji jednom mora da počne. Možda je 23. avgust 2023. pravi datum za to.
autor: Nemanja Dević
