I Slobodna Evropa gura „Sandžak“ u Bosnu

RADIO Slobodna Evropa (RSE), ta poznata propagandna ispostava vlade SAD (ovde), objavila je 11. maja 2018. godine reportažu „Sandžak kao Vojvodina?” (ovde). Ugljaninova SDA, kaže se tu, istakla je zahtev za autonomiju Sandžaka po modelu Vojvodine.

„Autonomiju Sandžaka vidim kao ostvarivanje svih mogućih prava Bošnjaka i drugih naroda koji žive u Sandžaku”, citira se izvesni „Novopazarac Enver Ćorović” koji, očigledno, po RSE, treba da predstavlja glas običnog čoveka.

„Razmišljanja o ovom pitanju, za koje Srbija decenijama ne uspeva da pronađe dovoljno funkcionalan model”, objašnjava dalje ovaj američki radio, „dovela su Ćorovića na tribinu (o autonomiji Sandžaka) koju je organizovala SDA”.

Dakle, RSE nam sugeriše da „Srbija decenijama ne uspeva” da pronađe pravi model autonomije za Sandžak – kao da je sandžačka autonomija već gotova stvar, nešto o čemu je odlučeno, pa bi sada trebalo samo „pronaći dovoljno funkcionalan model” kojim će svi u Sandžaku da budu zadovoljni.

Američki radio navodi još jedan vox populi, izvesnog „Novopazarca Numana Avodovića”, koji je – gle čuda – takođe za autonomiju. Jedino što on smatra da je „rešenje u autonomiji Sandžaka u celini sa crnogorskim delom. Nedeljiva autonomija. Bilo bi bolje u sudstvu, u policiji, u lokalnim samoupravama”.

Milova Crna Gora ušla je u NATO, tako da sumnjam da će ova vizija Velikog Sandžaka dobiti zeleno svetlo od Vašingtona i Brisela.

Ali, Srbija – to je već nešto drugo. Tu, izgleda, svako može da se ograđuje u svoj ćepenak i da odvaja jezik, narod i teritoriju od ostatka Srbije.

Tako ovaj američki radio u istoj reportaži pita za stručno mišljenje (treba li Sandžaku vojvođanska automija) ni manje ‒ ni više do „predsednicu Vojvođanskog kluba” – te notorne (premda minorne) autonomaško-separatističke organizacije.

I šta kaže Branislava Kostić? Naravno, smatra predsednica, „građani Sandžaka imaju legalno i legitimno pravo da se bore za nivo autonomije koji im odgovara”. Jedini je problem, po Kostićevoj, to što je autonomija Vojvodine – nedovoljna.

„Autonomija u Vojvodini danas ima kozmetički oblik”, objašnjava ova stručnjakinja publici RSE, „zato se mi zalažemo za federalizaciju Srbije, sa zakonodavnom, sudskom i izvršnom vlašću (federalnih jedinica)”.

Eto, Sandžak traži autonomiju, a Vojvodina republiku, i baš je lepo što nam američki radio na politički dnevni red stavlja ta pitanja.

Ima li bolje potvrde za ocenu da je RSE „bastion autokolonijalne žudnje” i „sasvim negrađanske mržnje”, naravno – prema Srbima. Jer, „tu nam se skoro svakodnevno sugeriše zaključak da Srbi nisu za demokratiju i da je napredak moguć samo uz starateljstvo Zapada” (ovde).

Ovaj „projekat” RSE, dakle, očiti je znak da se Srbiji, u osvit „rešavanja” i „zatvaranja” kosmetskog problema – a sve po zahtevima naših atlantskih prijatelja – određuju novi zadaci koje bi ona bespogovorno trebalo da ispuni.

Lepo je napisao Zoran Ćirjaković (ovde) da za Srbiju uvek postoji evo-samo-još-ovaj zadatak, posle kog nam se vrata EU „široko otvaraju”.

Najpre je, kaže Ćirjaković, od nas traženo da Hagu isporučimo celokupni vojni i politički vrh iz razdoblja 1991‒1999. godine. Kada smo to ispunili, sledeći uslov bio je „Prajd” – taj tipični „okupatorski defile i imperijalna kolona sa zapadnim ambasadorima i izvestiocima”. A kada je i to ispunjeno, na red je došao „pravno obavezujući sporazum s Prištinom”, koji se, kako izgleda, upravo ove godine „rešava”.

No, šta je sledeće? – pita se Ćirjaković. „Vaš sledeći zadatak su Sandžak i/ili Vojvodina” – očigledno da nam odgovara RSE.

Muslimani u Sandžaku već dve decenije grade svoj bosanski identitet. Njima je „Bosna” – dakako, prvenstveno ona muslimanska – domovina, jezik im je „bosanski” (o tome sam pisao ovde), slave borce iz Sandžaka koji su ratovali protiv Republike Srpske, ukratko, oni sve više vide Sandžak kao onaj deo „istorijske Bosne” koji se samo sticajem nepravednih okolnosti našao u Srbiji.

Ako mislite da u ovim opservacijama ima preterivanja, pozivam vas da poslušate rodoljubivu pesmu koja počinje stihovima „Gdje se čuje zov ezana, gdje se brani čast islama”, a čiji je refren: „Bosna naša domovina, Sandžak mila otadžbina, Srebrenice i Hadžete, suze naše, hej Ummete!” (ovde).

Radi objašnjenja, Hadžet je deo Novog Pazara gde su partizani, u jesen i zimu 1944/1945. godine, postreljali saradnike okupatora i „klasne neprijatelje” iz redova tamošnjih muslimana. Upravo na obeležavanju 70 godina od tog događaja (2014), upriličen je marš sa zastavama, čije slike služe kao podloga ovoj pesmi.

Ummet je svetska islamska zajednica (ovde), koja se ovde javlja kao treći član poželjne identifikacije: Sandžak – Bosna – Umma. „Sandžak je Bosna! Allahu ekber!”, preovlađuju komentari ispod ove nezvanične himne Sandžaka.

Takođe, uoči izbora za Nacionalno veće Bošnjaka (u Srbiji), 2014. godine, izbačena je još jedna rodoljubiva pesma (poslušajte je ovde). U njoj se, između ostalog, kaže: „Sandžačka je ruka čvrsta, uzdignuta jednog prsta, zemlju Bosnu ona brani, domovinom dušu hrani”.

Dakle, muslimanima iz Sandžaka, sudeći po obe „himne”, domovina je Bosna, a ne Srbija. Oni su spremni da oružjem brane tu zemlju, a ne onu u kojoj žive. Kao da sandžački Bošnjaci veruju da je teritorija na kojoj žive zapravo pre deo Bosne, nego Srbije.

S druge pak strane, predsedavajući Saveta ministara BiH (i potpredsednik tamošnjeg SDA) Denis Zvizdić izjavljuje „da poštuje Srbiju, ali da (od Srbije) najviše voli Sandžak” (ovde). Zvizdiću je to bio odgovor na, kako je naveo, Vučićevu izjavu da poštuje BiH, ali da voli Republiku Srpsku (ovde). Međutim, objasnio je Vučić, „nije ista ustavnopravna regulacija RS i Raško-polimske oblasti ili Sandžaka, kako ga Bošnjaci zovu” (ovde).

I zaista, svako izjednačavanje Sandžaka i Republike Srpske u retorici bosanskih i sandžačkih muslimana zapravo je mešanje „baba i žaba”. To je uravnilovka između međunarodno priznate (kon)federalne jedinice, i neligitimnog i problematičnog pokreta koji od doslovno par opština u kojim živi etnički izmešano stanovništvo hoće da napravi državu u državi.

Da je reč o tipičnom iredentizmu u narastanju videlo se prošle godine i iz zahteva aktuelnog predsednika Bošnjačkog nacionalnog veća Sulejmana Ugljanina. On je, koristeći briselsko ucenjivanje Beograda tokom pregovora o priključenju EU, osporio Akcioni plan za manjine Vlade Srbije i druge manjinske zakone (ovde).

Njegova vizija koja proizlazi iz pomenutog osporavanja bila je da između Sandžaka i Federacije BiH, a kroz teritoriju Republike Srpske, valja uspostaviti „bezgranični koridor”; zatim, da se ukine granica između crnogorskog i srpskog dela Sandžaka; treće je da muslimani iz Sandžaka po automatizmu dobijaju bosansko državljanstvo; i konačno, ako dođe do promene granica Srbije i „Kosova”, da Sandžak treba da dobije opciju da se može pripojiti Bosni (isto).

Devet meseci docnije upravo Ugljaninova stranka upriličava tribinu o autonomiji Sandžaka, a američki radio takav zahtev tretira kao samorazumljiv, pri čemu je jedino pitanje – kakav „funkcionalni model autonomije” odabrati za Sandžak.

Da li naši atlantistički prijatelji stvarno misle da su Srbi toliko neinteligentni da se pet puta mogu prevariti pomoću istog trika: „Daćete nam vaše veliko nešto, za naše veliko ništa”?

Očigledno je da misle. Ili barem tako sude o Srbima s desne strane Drine. Oni s leve obale te reke, pak, izgleda da su neke lekcije iz istorije naučili veoma dobro.

Spuštavah se ja na vaše uže, umalo se uže ne pretrže. Otada smo viši prijatelji!

Slobodan Antonić

sveosrpskoj.com