Boško Jakšić tvrdi da mi je Aleksandar Vučić „omiljeni lik“. Polazeći od toga deluje mu neshvatljivo da zastupam geopolitičke stavove suprotne opredeljenjima premijera. Pošto smatra da sam izgubljen slučaj, utonuo u ideje koje me „kandiduju za orden imena Putina“, ne pokušava da me ubedi u išta suprotno. Traži od Vučića da se javno opredeli u vezi sa onim što zagovaram. Upozorava ga da mu to ide na konto, na neki način apelujući da me (kao i meni slične) stavi na „crnu listu“ i tako spreči u medijskom insistiranju na bliskim vezama sa Rusijom, osudi totalitarnog ponašanja Mila Đukanovića, odbacivanju NATO ili iskazivanju kritičkog stava prema EU. Kako kaže, „rastući uticaj srpskih analitičara-putinovaca direktno može da se meri deficitom demokratije“.
Demokratski nema šta. Kao što je ono prethodno, ovaj put bez note cinizma, besmisleno. Zar blizak odnos sa nekim uticajnim nameće identičnost političkih pogleda? Tako je sigurno bilo u doba vladavine J. B. Tita; danas ne bi smelo da bude. Opet, dok ovih dana neskriveno izražavam nezadovoljstvo zbog pristanka Srbije da Kosovo dobije međunarodni broj, nemam razlog da negiram ono što mi često prebacuju. Aleksandara Vučića dobro poznajem (još iz vremena kada nije bio ono što je danas) i prema njemu u domenu ličnih odnosa imam prijateljski stav. Međutim, u nekim (geo)političkim pitanjima i još više u vezi sa metodološkim pristupom srpskim interesima, imamo drugačije poglede. Tim pre nismo u istoj stranci (nisam bio niti sam u bilo kojoj). S druge strane, vladajući SNS nedvosmisleno doživljavam kao povoljniju opciju od one koju smo imali do 2012. a kojoj je Jakšić bio naklonjen.
Od tada do danas poboljšani su odnosi sa Moskvom (vojno-tehnički sporazum, status posmatrača u ruskom paktu ODKB, formalizovano strateško partnerstvo), unapređene su veze između Srbije i Srpske, prestali smo da se svima izvinjavamo za ono zašta nismo krivi. Dovoljno je podsetiti javnost na suprotstavljanje britanskoj rezoluciji o Srebrenici. Unutrašnja strana tog procesa je promena oficijelnog odnosa prema nacionalnim vrednostima i skorijoj prošlosti. Ranije su se vladajući političari ustručavali da kažu čak i NATO agresija ili istaknu srpska stradanja tokom hrvatske zločinačke akcije „Oluja“. Sada je drugačije. To važi i za odnos prema onome što je ostalo od Srbije posle okupacije KiM. Blagonaklonošću prema ekstremno autonomaškim tendencijama nekih krugova u Vojvodini (i u tada vladajućem DS), kao da je Beograd završavao posao koji spoljni neprijatelji nisu uspeli da odrade. Danas su takvi tokovi presečeni; u redovima vlasti nema više poigravanja sa srpskim karakterom Vojvodine.
Sve navedeno bih podržavao i da ne poznajem Vučića. Opet, ni po cenu prekida ličnih odnosa sa najmoćijim čovekom Srbije neću prestati da kritikujem (istine radi on od mene to nikada nije ni tražio) to što SNS nije napravio diskontinuitet u odnosu na kosovsku politiku koju je nasledio (ali i nastavio da produbljuje) te što jednostrano pristaje na EU integracija bez obzira što nas Brisel neprincipijelno uslovljava. Smeta mi naša migrantska politika, to što kada nas pritisne Berlin ublažimo podršku RS i što se ustežemo da adekvatno otvorimo srpsko pitanje u Crnoj Gori, gde se vrši identitetski genocid nad Srbima. Ne podržavam što iznuđeno pristajemo na mnogo viši stepen saradnje sa NATO nego što imamo sa Rusijom. To mi deluje kao narušavanje politike izbalansiranosti u korist onih koji nam nanose štetu. Ne radi se tu o rusofiliji. Moskva nam je ključna potpora u odbrani Kosova i dejtonske RS, a dopuštamo da na to pada senka geopolitiče relativizacije. Ignorišemo da Srbija ne skakuće između dve zavađene strane merkajući gde će izvući veću korist, već da nam jedna od njih otima nešto naše. Račun se tu svodi na sagledavanje koliko otimači još štete mogu da nam učine (od unutrašnje destabilizacije do pojačavanja spoljnih pritisaka) i da li je realno da sa druge strane dobijemo adekvatnu pomoć.
Rizici koji se tako detektuju u kombinaciji sa ogromnom (od 2000. sistematski stvaranom) ekonomskom zavisnošću od Zapada, donekle su opravdanje za popustljivost (ignorantski stav prema sudbini Srba u Crnoj Gori je npr. nemoguće opravdati). Ali, izgovor je imao neku težinu samo do pobede Trampa. Svet će se sada ubrzano menjati nama u prilog. To sa sigurnošću tvrdim kao što sam bio eksplicitan u vezi sa prognozom ishoda američkih izbora i „Bregzita“. Spoljne stege okupacije će ubrzano pucati. Na nama je da prevaziđemo mentalne blokade i unutrašnje faktore sputavanja. Javno to tražim od Vučića. Ne smemo ignorisati pad Drugog berlinskog zida. Sada možemo da povedemo mnogo energičniju nacionalnu politiku. No, mogućnost da se to desi plaši naše fanatične zatočenike evroatlantksih ideja pa očajnički reaguju, apelujući na vlast da ne pokuša da oslobodi Srbiju (geo)političkih bukagija. Žele da dobrovoljno ostanemo robovi za nas opakog odlazećeg svetskog poretka.
Dragomir ANĐELKOVIĆ
www.vidovdan.org
Kao odgovor na članak Boška Jakšića u „Politici“, pod naslovom: „Milosrdni Anđelković“
Pa jeste, nezgodno kad coveka poznajes da nazoves njegov briselski „sporazum“ onim sto jeste: izdajom. Zgodnije je reci da je to „produbljivanje“ politike zutih (naravno, sve su oni krivi). A kad se tom dobrom poznaniku, i privatnom prijatelju, jednom u cetiri godine desi da NATO agresiju nazove agresijom – sasvim slucajno, pred izbore – i u istom dahu nazove ih i ubicama srpske dece i „iskrenim partnerima“, treba mu za to skinuti kapu, jer je tooooooliko bolji od zutih. I nije u pitanju Vucic, nego neimenovani „fanaticni zatocenici evroatlantskih ideja“ koji su smetnja oslobadjanju Srbije itd itsl. Ma razumemo mi Andjelkovice, prijatelj, nije zgodno…
Gospodine Anđelkoviću, po čemu je SNS, odnosno Vučić, zaslužan za suprotstavljanje Rusije britaskoj rezoluciji o Srebrenici? To je zasluga Dodika i, delimično, Nikolića. Vučić je bio spreman da prihvati tu rezoluciju. Mala ispravka, objektivnosti radi.