Čudnovata priča o jednoj spiritističkoj seansi u Londonu 1903. i kanalu Morava-Vardar koja uključuje porodicu američkog štamparskog magnata Randolfa Hersta, ambasadora Srbije u Londonu Mijatovića, jednu talentovanu i ambicioznu američku glumicu, austrijskog avanturistu i možda austrijskog špijuna, i na kraju, iščezlu srpsku srednjovekovnu dinastiju Lazarević-Hrebeljanović.
Američka štampa je pre desetak godina zabeležila da je preminula Meri Mori Lazarović-Hrebeljanović, supruga kneza Dušana Hrebeljanovića. Iz teksta objavljenog 22. oktobra 2012. saznajemo da je rođena 1910, da je umrla u 102. godini, da je služila u američkoj vojsci, a da se za Dušana iz „Stare Srbije“ udala 1955. Njen otac bio je Entoni Fijala, koji je 1903. vodio poznatu „Fiala-Zeigler“ polarnu ekspediciju, koja je bila dve godine zarobljena na Arktiku pre nego što je spasena, a živela je u Šel Point Vilidžu, Fort Majers, Florida.
Ovo je epilog jedne čudnovate priče koja uključuje porodicu američkog štamparskog magnata Randolfa Hersta, ambasadora Srbije u Londonu, jednu talentovanu i ambicioznu američku glumicu, austrijskog avanturistu i možda austrijskog špijuna, i na kraju, iščezlu srpsku srednjovekovnu dinastiju Lazarević-Hrebeljanović.
Priča uključuje i jednu spiritističku seansu u Londonu održanu marta 1903, samo tri meseca pred brutalno ubistvo kraljevskog para u Srbiji, od koga se ove godine navršilo 120. godina. Događaj poznat kao Majski prevrat, kada je grupa oficira izvršila ranije skovanu zaveru i brutalno likvidirala kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu Mašin, doveo je do dinastičke smene na prestolu Srbije i bio uvod u deceniju dramatičnih događaja koja je počela Aneksionom krizom povodom Bosne 1908, a onda preko dva Balkanska rata i Prvog svetskog rata dovela do stvaranja Jugoslavije pod dinastijom Karađorđevića. O istorijskom značaju i moralnim aspektima ovog čina diskusije ne prestaju.
Spiritistička seansa uoči Majskog prevrata
Poznati engleski pisac Tomas Vilijam Sted bio je veliki poklonik mistike i zaljubljenik u „onostrano“, ali kao takav nije bio izuzetak od tadašnjeg viktorijanskog londonskog establišmenta koje je bilo zavedeno tajnama i okultnim igrama koje je po salonima širila ruska aristokratkinja madam Blavacka sa svojim poštovaocima i pristalicama.
Sted je pozvao svoje prijatelje na okupljanje za 20. mart 1903. a centralni događaj trebalo je da bude spiritistička seansa sa već afirmisanom proročicom Džulijom Barčel. Na seansu je bio pozvan i tadašnji ambasador Srbije u Londonu, Čedomilj Mijatović. Mijatović je bio slavna ličnost srpske politike, višestruki ministar, učesnik Haške konferencije, predsednik Kraljevske akademije nauka. Bilo je malo počasti koje nisu pripale Mijatoviću, ali on je, kao i njegov društveni krug, imao široka interesovanja i duhovnu radoznalost.
Bogumil Vošnjak je Čedomilja Mijatovića opisao kao čoveka „koji ne spada u naše doba, elegičnog i sentimentalnog“. Vošnjak je u njemu video „nešto guslarsko, nešto što nikako nije spadalo u londonsku sredinu“. Profesor Slobodan Marković, koji je reafirmisao Mijatovića u našem dobu, naziva ga “viktorijancem među Srbima”.
U svakom slučaju, Sted je zamolio Mijatovića da se i on priključi seansi i da ponese sa sobom nešto što može da bude u vezi sa srpskim kraljevskim parom, što je ovaj i učinio, ponevši sa sobom koverat u kojem je bio papir s ćiriličnom potpisom kralja Aleksandra Obrenovića. Mijatović nije mogao da ostane do kraja seanse, već je koverat s kraljevim potpisom ostavio svom prijatelju i njegovoj supruzi, s kojima je došao, a koji su u kasnijim izveštajima sa ovog događaja nazvani kao „gospodin i gospođa L“.
Te dramatične noći gospođa Barčel je u vidovnjačkoj ekstazi predskazala ubistvo srpskog kraljevskog para od strane uniformisanih osoba. Kada je sledećeg dana Mijatović saznao šta se dogodilo, on je marljivo prikupio svedočenja prisutnih koja su ga uverila da se radi o ozbiljnoj stvari, i 28. marta uputio kralju Aleksandru telegrafsko upozorenje da mu preti opasnost po život i da razvija što je bolje moguće odnose s vojskom.
Sve ovo ostalo bi nepoznato da dva meseca kasnije, u noći između 29. i 30. maja (odnosno 10. i 11. juna po novom kalendaru) nije zaista došlo do krvavog kraljeubistva koje je šokiralo i zgrozilo tadašnju Evropu. Nakon toga je i vest o londonskoj spiritističkoj seansi obišla Evropu i svet, čemu je posebno doprineo i sam Mijatović, pošto je odmah nakon atentata novinarima ispričao detalje. Priču o ovom događaju objavio je i Vilijam Sted u svom časopisu „Rivju of rivjuz“, a gotovo svi prisutni potvrdili su svojim potpisima istinitost događaja.
Majski prevrat se tako uvrstio u red senzacionalnih, skoro natprirodnih događaja, o kojem se s velikom strašću pričalo i raspravljalo na svim kontinetima. Proročica Džulija Barčel postala je poznata i slavna u celom svetu, a nekoliko nedelja po Majskom prevratu u Londonu je objavljena knjiga Beograd – beli grad smrti, istorija kralja Aleksandra i kraljice Drage („Belgrade the White City of Death. Being the History of King Alexander and Queen Draga”). Knjigu je potpisala Flora Nortesk Vilson (Flora Northesk Wilson), ali mnogi, među njima i Slobodan Marković, ukazuju da je njen pravi autor Čedomilj Mijatović.
Slobodan Marković u svojoj knjizi navodi da je Mijatoviću tokom njegove posete Srbiji 1914. srpski oficir i učesnik u zaveri Stevan S. Šainac, potvrdio da je u noći atentata obrazovana komisija koja je popisala ličnu kasu kralja Aleksandra i da je u njoj nađen Mijatovićev telegram upozorenja, na koji kralj nije odgovorio.
U svemu ovome ovde nas naročito privlače ličnosti dve osobe, a to su „gospodin i gospođa L“ koji su došli s Mijatovićem na seansu i, pošto je on otišao, predali koverat Džuliji Barčel. Njihov identitet nije otkriven u knjizi Beograd – beli grad smrti. Vilijam Sted, međutim, u svom tekstu o ovom događaju naveo je da je reč o „gospodinu i gospođi Lazarović-Hrebeljanović“. „Gospodin i gospođa Lazarović-Hrebeljanović“ – Eugen-Lazar i glumica Elenor Kalhun – koji su sebe smatrali naslednicima loze cara Lazara, nesvakidašnje su ličnosti koje su imale svoje mesto i određenu ulogu u srpskoj istoriji krajem 19. i početkom 20. veka.
Mladalačka ljubav Vilijama Rendolfa Hersta
Amerikanka Mabel Danlop Grujić opisala je raskidanje veridbe američke glumice Elenor Kalhun sa novinskim i rudarskim magnatom Vilijamom Randolfom Herstom i njenu kasniju udaju za „pretendenta za nasleđe srpske pretkosovske dinastije“. Ona je to znala zahvaljujući prijateljstvu s Vilijamovom majkom Fibi Herst, s kojom se družila od početka veka pa do njene smrti 1919. Supruga rudarskog milionera, Džordža Hersta, Fibi Herst je bila aktivna i predana u pomoći Fondu za spas Srbije u Kaliforniji tokom Prvog svetskog rata, a Herstove novine često su pisale o ratu u Srbiji i u korist Srbije.
Dejvid Naso u svojoj biografskoj knjizi o Herstu opisuje kako je počela njegova romansa sa Elenor Kalhun: „U decembru 1881, Vil je ponovo otputovao na istok sa svojom majkom, koja je odlučila da obiđe Evropu sa svojom mladom štićenicom Elenor Kalhun, glumicom koja se trudila da kaže da je pranećakinja poznatog senatora iz Južne Karoline Džona K. Kalhuna. Elenor je posetila Herstove u hotelu ‘Bakingem’ u Njujorku i otputovala sa njima u Boston i Kembridž gde je Fibi, u iščekivanju da će Vil položiti prijemne ispite, kupovala nameštaj koji bi njenom sinu mogao biti potreban za njegov apartman na Harvardu. Elenor i Vil proveli su nekoliko večeri u pozorištu pre nego što su se vratili, sa Fibi, u Njujork.“ Naso navodi da je Elenor bila nekoliko godina starija od Hersta i mnogo zrelija od njega.
Priča se nije na tome završila. Vilijam nije bio voljan da se bavi studiranjem, nego je što pre hteo da se oproba kao novinar. Rukovodstvo Harvarda, nezadovoljno njegovim učinkom, zatražilo je od njega da napusti univerzitet ukoliko ne popravi svoje ocene. Bile su mu potrebne dve godine da ubedi oca da ga pusti da radi u listu „San Francisko Egzaminer“. Godinu dana pre nego što je počeo da radi kao novinar, on je zaprosio Elenor Kalhun, koju je ponovo sreo i u koju je bio ludo zaljubljen.
Herstov biograf, Kora Older, napisala je da ju je obasuo cvećem, pažnjom i poklonima, iako to nije bilo potrebno, jer je ona bila opčinjena njime, isto koliko i on njome. „Oni su imali slične ukuse, romantičnu ljubav prema pozorištu i literaturi, oboje su bili mladi i omiljeni”, napisala je Older.
Mada je već godinama bila Elenorin mentor, Hersova majka Fibi je počela kampanju da prekine njihovu vezu. Ona je mislila da su glumice žene slabog morala i da je Elenor lovac na bogatstvo. U jednom pismu svom prijatelju je napisala: „Čudićeš se zašto sam toliko nesrećna zbog mog mladića. On je tako beznadežno zaljubljen u glumicu, mis Kalhun. Prosto je poludeo za njom, a ona želi da se uda za čoveka koji ima novac… Ako bih ti rekla samo pola od onog što se desilo u ovoj aferi, ti bi bio zaprepašćen.“
Posle mnogo pritisaka, ucena, nagovaranja, Fibi je uspela da prekine ovu vezu. Deo tog aranžmana bila je kupovina lista „San Francisko Egzaminer“. Kada je 4. marta Džordž Herst položio zakletvu kao novi senator iz Kalifornije, u zaglavlju lista se po prvi put pojavilo ime Vilijama Randolfa Hersta kao vlasnika novina. Bio je to njegov prvi veliki posao: trgovina prvom ljubavlju za još veću ljubav, kalifornijske novine. Herst će potom postati i ostati sinonim za moć štampe i medija. U ratnim godinama podržavao je Srbiju, znajući, između ostalog, da je njegova velika mladalačka ljubav, Elenor Kalhun, koja se preselila u London i tamo pokušala da revolucioniše tadašnje pozorište, angažujući se na strani žena koje su se pojavljivale kao nezavisni producenti i glumice-menadžeri, postala strasni pristalica srpske stvari.
Susret sa potomkom cara Lazara
Kako je napisala u svojoj autobiografiji Palate i zadovoljstva, Elenor Kalhun je svog budućeg supruga srela je dok je na jednom prijemu razgovarala sa „piscem i uglednim starim srpskim diplomatom u Londonu”, kome ne navodi ime, ali je poznato da je to bio Čedomilj Mijatović. Mijatović je prekinuo razgovor s njom kako bi pozdravio novopridošlog gosta. Eugen Hudeček Edler fon Černucki, „srpski princ Lazarović“, kako se predstavio Elenor Kalhun, rekao joj je da ne voli pozorište i da nikada nije išao da gleda nijednu predstavu, ne znajući čime se njegova sagovornica bavi.
Kuda god je išla narednih dana, Elenor je nailazila na novog „srpskog poznanika“, koji se trudio da s njom priča što je više mogućno: prvo je govorio o opštim pitanjima, a onda o Bliskom istoku, Makedoniji i Srbima uopšte. Nedugo potom novoj poznanici je saopštio želju da se njome oženi. Govoreći o ličnoj situaciji, nije skrivao ništa od poteškoća u kojima se nalazio.
Nakon toga, Mijatović i njegova supruga pozvali su Elenor Kalhun u srpsku ambasadu, gde su joj „mnogo govorili o Lazarovićevim roditeljima i njihovoj liniji“, kao i o stvarima koje su se ticale „njegove ličnosti“.
Kada se Elenor verila sa „Lazarevićem“, Mijatović i njegova supruga su je „formalno posetili i čestitali na veridbi“. Mijatović joj je tom prilikom, u poseti koja je trajala oko tri sata, predstavio situaciju u Centralnoj Evropi i kako je ona uticala na Srbe. „Lazarević” nije bio prisutan na tom susretu, a Mijatović je njegovoj verenici rekao da je pokušao da se udruži sa Austrijom kao najboljim prijateljem Srbije. Glumica je prokomentarisala da je to, prema njenom saznanju, sasvim u suprotnosti sa idejama njenog budućeg muža. Mijatovićeva supruga, Engleskinja Elodi, 17 godina starija od supruga, koja je prevela mnoge srpske narodne pesme na engleski, bila je suprotnog mišljenja od muževljevog, i čvrsto je verovala u sve što je „Lazarević” govorio, uključujući i njegove ideje o Rusiji.
Čedomilj Mijatović je, inače, bio sklon spiritizmu i genealoškim konstrukcijama i do njega stizali su različiti avanturisti i pretendenti na plemićke titule iz raznih navodnih dinastija. Tako se u Americi 1916. upoznao sa „princom Stefanom Uroševićem“ koji je tvrdio da je potomak Stefana Uroša, iako ovaj nije imao dece. Mijatović nije ovo radio zbog opsenarstva, nego želeći da utvrdi činjenice koliko su naslednika imali srpski vladari. Deca iz njihovih vanbračnih veza ostajala su nepoznata, iako se dobro znalo da ih je bilo, i to ne u malom broju. U monarhiji je princip nasleđivanja jedan od njenih temelja, zbog čega je Mijatoviću bilo važno da sazna ko su mogući naslednici, makar među njima bilo i onih umišljenih i fiktivnih.
Borac za srpsku stvar
Mijatović je „Lazarevića” upoznao preko njegove majke Otilije, rođene Lazarović. Ona je više puta pisala Mijatoviću, a obraćala se i arhimandritu manastira Manasija, Kirilu, od koga je dobila blagoslov da uzme novo prezime „Lazarović-Hrebeljanović“.
Njen sin, „princ Lazarević”, zvao se zapravo Eugen Hudeček Edler fon Černucki i bio je katoličke vere. Rođen je u Olomocu 1869, a umro je u Hajdelbergu 1941. Bio je najpre oženjen sa Marijom Lusi Lujzom Šarlotom Serirje (1871-1900) s kojom je imao troje dece. Dušan Stefan Eugen de Černucki Lazarović-Hrebeljanović i njegov brat blizanac Stefan Lazar Robert de Černucki Lazarević-Hrebeljanović, rođeni su u Parizu 1896, a tri godine kasnije i njihova sestra, koja je ime dobila po supruzi Čedomilja Mijatovića, Elodi. Dušan Lazarović-Hrebeljanović će se 1955. oženiti sa Meri Mori Fijala, a američka štampa će ovu vest objaviti nazivajući mladoženju jugoslovenskim princom i potomkom kneza Lazara.
Eugenovo treće dete iz toga braka, kćerka Mara (Elodi) Hrebeljanović, rođena je 28. januara 1899. u Parizu, gde joj je otac, kako je navodila, „Lazar Lazarević Hrebeljanović živeo kao politički emigrant – protivnik dinastije Habsburg“. U Engleskoj je završila srednju i muzičku školu, a zatim je u Njujorku 1929. stekla zvanje diplomiranog biologa, a dve godine kasnije i magistra nauka. Dva njujorška lista, „Njujork Ivning Post“ i „Njujork Vorld Telegram“ prigodnim člancima propratili su ovaj uspeh princeze Mare Hrebeljanović, kćerke kneza Eugena Lazarovića Hrebeljanovića.
Početkom 1930-ih preselila se u Nemačku gde je radila i učila u medicinskim ustanovama u Vircburgu, Berlinu i Hajdelbergu. Ratne godine provela je u Nemačkoj gde joj je 1941. umro otac. Po završetku rata, dobila je posao u američkom Crvenom krstu u Hajdelbergu.
Objašnjavajući poreklo svog oca, „princa Lazarović Hrebeljanović“, Mara Odila de Černucki Lazarović Hrebeljanović, koja se pojavljuje i kao urednik nekoliko njegovih knjiga, napisala je dosta detalja. Njen otac, kako je navodila, Eugen Lazar de Černucki Lazarović rođen je u hrvatskom delu Austrougarske i bio je sin Fransisa de Černuckog, koji je poticao iz porodice srpskog porekla koja se u 16. veku naselila u Habsbuškoj monarhiji i 1583. dobila plemićku titulu od Rudolfa, kralja Češke (Bohemije) i Mađarske. Njegova majka, Odila Lazarović, princeza Hrebeljanović, bila je „kćerka ministra u autonomnoj hrvatskoj vladi“, a „princ Lazarović-Hrebeljanović“ navodno je imao srpske, ruske, poljske i češke krvi, zatim francuske, nemačke i mađarske, kao i španske, preko svoje babe, koja je bila dona Marija de Guzman, u liniji vojvode Olivaresa.
Eugen je bio poručnik u austrijskoj vojsci koju je napustio i postao veliki kritičar monarhije. Odrekao se austrougarskog državljanstva i nastavio školovanje u Parizu, gde se oženio bogatom Francuskinjom Mari Šarlot Serirje. Kada su se venčali u novembru 1895. on je iz svog imena izostavio prezime Hudaček a pridodao ime Lazar i prezime Lazarović. Kada su sledeće godine dobili blizance, kojima je dao imena Dušan i Stefan, u krštenici svojih sinova je zabeležen kao „Eugen Lazar de Černucki Lazarović, knez Hrebeljanović“.
Eleonora Kalhun za svog supruga piše da je godine posvetio „radu u Makedoniji“, „pripremama ustanka“ i „oslobođenju hiljadugodišnje Stare Srbije“, navodeći da su sva tamošnja imena naselja, planina i reka od davnina bila srpska dok nisu došli Turci: „Lazarevićeve misli i dela od ranih dana bili su posvećeni radu u Makedoniji, interesima srpskog ujedinjenja i razvoju ideje Balkanske lige koja bi uključivala sve balkanske države“. Tvrdila je da je on verovao da balkanski narodi samo ujedinjeni mogu da budu jedina nada za individualni i kolektivni razvoj i snagu da izbegnu poziciju monete za potkusurivanje velikih sila i objekat njihovih ambicija i okupacije. On je, štaviše, i došao u Englesku da bi podstakao te ideje, pisala je njegova supruga.
Što je više slušala o Balkanu i Srbima, to joj se činilo da je to scena najveće i najstrašnije moderne drame na zemaljskoj kugli. „Otkrila sam da su bili demokrate od najstarijih vremena, da su već tada, mnogo pre Magna carte, imali neke forme predstavničke vlade i sudove mnogo pre nego što je ta institucija korišćena u Evropi. Saznala sam da jedino oni od svih evropskih naroda nisu prihvatili ropstvo u srednjem veku, čak i onda kada je to bila uobičajena stvar, nego su se njemu suprotstavljali, čak i protiv svojih vlada“, tvrdila je Elenor. Njen brak bio joj je podstrek da se bori za srpsku stvar.
U to vreme, evropska i američka štampa nagađala je o mogućim pretenzijama „princa Lazarović Hrebeljanovića“ na srpski tron. On je svoj stav po ovom pitanju saopštio u „Pal Mal Gazeti“ oktobra 1903, gde je objavio ciljeve svog delovanja: isterivanje Turaka iz Evrope, oslobođenje Stare Srbije i ujedinjenje cele srpske nacije i njenih teritorija u jednu državu. On je, uz to, takođe saopštio da njegov rad nema nameru da ometa Karađorđeviće ili bilo koje druge srpske vladare.
Eugenove ambicije nisu bile i bez štete po njega lično, a ni srpski dvor nisu ostavile ravnodušnim. Mnogi su ga smatrali austrijskim špijunom, pa su čak i insinuirali njegovu upletenost u Majski prevrat i na druge načine osim preko navedene spiritističke seanse, iako ima pouzdanih činjenica da je Eugen obavljao i obaveštajne poslove, ali za Britance i Amerikance. Ali, ostavimo to za sada po strani.
Kada je Eugen 1892. objavio svoje zahteve za srpskom plemićkom titulom, za njih je saznao i kralj Milan Obrenović koji je u to vreme živeo u Parizu. Ceo slučaj uskoro je postao opterećujući za austrijsku, mađarsku, a najviše za srpsku vladu, pa je Eugen tada uzeo jednogodišnje odsustvo iz austrougarske armije u kojoj je bio oficir, da bi 1894. sasvim napustio vojnu službu. Istovremeno mu je odobreno otpuštanje iz austrijskog i mađarskog državljanstva.
Ovaj incident je doveo do razmene diplomatskih nota između srpske i austrijske vlade. Austrijska vlada je u noti upućenoj srpskoj vladi istakla da je Eugenovo otpuštanje iz vojne službe, „čin posebnog prijateljstva prema dinastiji Obrenović u Srbiji“. Ovo je Eugenu u pismu potvrdio i Čedomilj Mijatović, nakon što ga je Eugen pozvao da mu bude kum na venčanju sa Elenor Kalhun, ženom s kojom ga je srpski poslanik u Londonu i upoznao.
Mijatović mu je tada napisao da su „teorije o njegovom srpskom plemićkom poreklu već dovele do akcija protiv njega“, te da je imperijalna austrijska vlada ukazala da su njene akcije „čin specijalnog poštovanja prema srpskoj kraljevskoj dinastiji“. U takvim okolnostima, objašnjava dalje Mijatović, i pored toga što zna da „Lazarević“ nema nikakve pretenzije prema srpskom tronu, „ako bih bio vaš kum, najverovatnija posledica bila bi moje hitno uklanjanje kao srpskog ambasadora u Londonu“. Zbog toga ga moli da na prijateljski način prihvati ovo odbijanje. I pored toga, nastavljeno je austrijsko i srpsko špijuniranje Mijatovićevih kontakata s „Lazarevićem“, pa ga je tako srpski ambasador u pismu iz 1899. obavestio da „kralj Milan i kralj Aleksandar znaju za naš susret i razgovor 1897. godine“, za šta je „austrijska vlada pokušala da uzme zasluge“, upozoravajući ga da je na „srpskom dvoru poznat kao čovek koji bi mogao da bude pretendent na krunu“.
Ti pokušaji, kako se čini, nisu bili za bagatelisanje. Eugenova ćerka Mara, pišući na osnovu očeve prepiske i materijala koje je posedovala, navela je da su preci njenog oca napustili svoje domove u Srbiji „tokom velike seobe u vreme hrišćansko-otomanskog rata, koji je vođen od 1593-1606. između Turske i saveza hrišćanskih sila centralne i istočne Evrope, u kojem su učestvovale i Srbija i Crna Gora, a samo je nekoliko članova porodice preživelo sukobe“, tvrdila je Mara Lazarović Hrebeljanović.
Poslednji pokušaj porodice da povrati stare posede i okonča dugi egzil, učinio je u poslednjoj četvrtini 18. veka njen prapradeda, Jan Lazarević. Stara porodična korespodencija ukazuje da je Jan Lazarević 1771. sreo kardinala Roana, francuskog ambasadora na carskom dvoru u Beču. On je kardinalu izložio plan koji je trebalo da prenese francuskom kralju Luju XIV, po kome bi Francuska mogla da nadoknadi gubitke nastale podelom Poljske tako što bi podržala Srbe u Hercegovini i Crnoj Gori koji su se borili protiv Turske i kako bi se stvorila srpska država pod francuskom zaštitom.
Ova priča pojaviće se kasnije u novinama, koje su u avgustu 1875. objavile intervju sa Valtazarom Bogišićem, koji je tada studirao u Parizu. Bogišić je, navodno, izjavio da je u pariskim arhivima među dokumentima koja se bave „poljskim pitanjem“ našao plan koji je predočen kralju Luju XV u kojem se traži da podrži srpsku državu. Jedan od memoranduma koji je podržavao ovaj plan, s potpisom generala grofa Šmetova, datirao je u 1774. godinu.
Navodeći dalje činjenice u prilog svom poreklu iz loze Lazarevića, Mara navodi da je Čedomilj Mijatović u literarnom časopisu „Javor“ 1877. godine objavio priču o „Augustu fon Lazaru fon Bojni“, drugu verziju te priče Mijatović je objavio kao deo zapleta u svom romanu Rajko od Rasine 1882, a treću 1904. u „Century magazinu“ pod naslovom „Curious Minesota Romance“.
Princ „Lazarević” je u svojoj dvotomnoj knjizi Srpski narod, slavna prošlost i njegova sudbina („Serbian people, past glory and their destiny”), koju je objavio 1910. u Americi zajedno sa svojom suprugom „princezom Lazarević-Hrebeljanović”. Kao dodatak knjizi objavio je i svoj projekat Srpsko-turskog kanala. Naime, on je nastojao da promoviše vodeni put koji bi spajao Dunav i Egejsko more preko Morave i Vardara i koji je on zvao „srpsko-turski” kanal. Taj put trebalo je da otvori put između Severnog mora i Sueca, obezbeđujući Srbiji ekonomsku slobodu i snažan razvoj.
Inspiraciju za ovaj projekat, on je našao u izveštaju američkog konzula iz Konstantinopolja, koji je prvi put objavljen na engleskom 7. jula 1909. u publikaciji „Američki trgovinski i konzularni izveštaji“. Lazarović je svoj projekat predstavio Američkoj inžinjerskoj komori 1920. godine, ali za vreme njegovog života on nikada nije objavljen u celini, nego je to tek učinila njegova kćerka 1925. godine.
Knjižica je imala 135 strana sa dodacima, uključujući grb Lazarović-Hrebeljanovića i mape regiona, dok je originalni dokument njenog oca imao 80 strana. Na knjizi je objavljena i njujorška adresa na kojoj je u to vreme Mara živela, Bejčester avenija 360. U to vreme, jugoslovenska vlada je počela raspravu o regulisanju toka reke Morave, pa je Mara smatrala da je pravo vreme da se objavi celokupan materijal o ovom projektu, uključujući i političku korespodenciju koja ga je pratila, što njen otac ranije nije želeo da učini.
Eugen u dokumentu navodi da je u proleće 1909. dobio inžinjerski izveštaj povodom predloga izgradnje vodenog puta koji bi spajao Tursku i Srbiju, koji je na njegov zahtev za Američku inžinjersku kompaniju načinio najpoznatiji inženjer u Srbiji, profesor hidrotehnike na Beogradskom univerzitetu Nikola Stamenković. Dokument je predstavljen kako srpskoj, tako i turskoj vladi. Projekat je značio izgradnju plovnog puta u dužini od od 382 milje od Dunava do Soluna, koji bi bio plovan za brodove od 1.000 tona.
Studija je predočena i najpoznatijem srpskom geografu Jovanu Cvijiću, s molbom da je priloži Univerzitetskoj biblioteci, kao uspomenu na pokojnog profesora Stamenkovića, autora glavnog projekta za ovu ideju. Jovan Cvijić je, navodi Mara, svojim savetima pomogao njegovoj izradi. Eugen je objašnjavao da ovaj projekat nije samo od interesa za inženjere, nego i za državnike koji treba da sagledaju njegovu političku, ekonomsku i istorijsku dimenziju kako bi izgradili plan za bolju i srećniju budućnost.
U geopolitičkom, saobraćajnom i ekonomskom pogledu, Eugen je značaj moravskog kanala video u povezivanju evropske ekonomske zone sa Sueckim kanalom. Ta linija počinje od Velike Britanije, seče Severno more, prolazi kroz Nemačku, paralelno s rekom Elbom, prolazi kroz Češku, i Dunavom nastavlja do Srbije, idući zatim moravskom i vardarskom dolinom do Egejskog mora, a onda do Sueca.
Ova linija „ekonomske gravitacije“ bila je pre rata razlog sukoba dve države zbog istoka – Britanije i Nemačke. Srpski plato i njegova važnost za stanje na Balkanskom poluostrvu treba da se posmatra „kao prva linija odbrane“ Sueca, odnosno kao prepreka ka Egiptu i Indiji ili baza iz koje Nemačka može da počne osvajanje Egipta i Indije.
Nemačka ekspanzija prema istoku bila je prvenstveno ekonomska i komercijalna, a manje straha trebalo je imati od direktne teritorijalne agresije. Iako Engleska nema nijedan objekat za teritorijalnu agresiju na Balkanu, britanski i nemački interesi su se ovde antagonostički postavili. Jedina zemlja čije agresije bi trebalo Srbija da se plaši jeste Austro-Ugarska, ali ne kao zemlje u modernom smislu, nego kao preživela srednjovekovna koncepcija dinastije i njenih poseda.
„Princ Lazarević” je umro 1941. u Engleskoj, a Elenor 1957. u Njujorku kao stogodišnjakinja. Kada je umrla, „Njujork tajms” je 12. januara 1957. objavio da je preminula princeza Elenor Kalhun Lazarović-Hrebeljanović, „bivša glumica koja je bila snažni pristalica srpske nezavisnosti“.
Mara Hrebeljanović je 1947. došla je u Beograd o čemu je, kako je sama izjavila, „maštala celog života“. Kratko vreme radila je kao bakteriolog u Državnom zavodu za socijalno osiguranje u Novom Sadu, a radni vek je završila kao stručni saradnik Medicinskog fakulteta u Beogradu. Dnevni list „Politika“ obavestio je svoje čitaoce da je 19. februara 1971. umrla Mara Hrebeljanović, „poslednji potomak cara Lazara“.
