Da smo se na ove granice fokusirali, gde su živeli samo Srbi… granice Kraljevine Srbije 26. novembra 1918. godine, posle ujedinjenja sa Sremom (24. novembra), Banatom, Bačkom i Baranjom (25. novembra) i Crnom Gorom (26. novembra), verovatno bi danas bilo sve drugačije po nas Srbe.
Ovako je trebalo da ostane, pre tačno105. god, zasedala je VELIKA NARODNA SKUPŠTINA SRPSKOG NARODA U CRNOJ GORI (26. novembar 1918.), tada su braća Srbi iz CG (koji su dobili državnost na Berlinskim kongresu, da bi bili odvojeni od matice Srbije) odlučili da se ujedine sa maticom Srbijom a zatim tako ujedinjeni stupe u Kraljevinu SHS.
Verovatno ne bi bilo prostora za novi građanski rat (kada je brat brata ubijao zbog surovih ideologija), verovatno bi Srbija i danas bili monarhija (kao što je bila vekovima), ne bi bilo ni jačanja komunizma (ili bi bio u drugoj formi na tim prostorima)… ali, to su samo pretpostavke.
Znamo da su komunisti trasirali put novim nacijama i rasturanju i razjedinjavanju Srba.
Ali… činjenice su ovo što danas znamo, ono što smo i proživeli.
A to je neslaganje sa Hrvatima koji su nas ubijali po Ceru, Mačvi i Kolubari i to neslaganje je više dolazilo sa njihove strane, oni su imali svoj cilj stvaranja svije samostalne države… a mi smo tada prihvatili dželata za brata i pomogli im u njuhovoj ideji kroz stvaranje nove države Kraljevine SHS i kasnije Kraljevini Jugoslaviji. Ta država je ubrzo bila podeljena na banovine, posle ubistva (sukoba) u skupštini 1928. i zatim iznuđene i nepromišljene šestojanuarske diktature 1929. koja je uvedena da bi opstala megalomanska ideja, ono što nije moglo da se održi.
Tako da su nam ubrzo ubili našeg kralja Aleksandra Karađorđevića 9. oktobra 1934.god u Francuskoj.
Posle ubistva kralja, i dalje smo srljali da održimo neodrživo,
Ubrzo dolazi i novo poniženje, do sukoba oko Konkordata. A Konkordat je međunarodni ugovor sklopljen između Svete stolice (Vatikana) i neke države kojim se uređuju pravni odnosi između Katoličke crkve i dotične države. Veliki protivnik Konkordata pored patrijarha Varnave bio je i vladika Nikolaj Velimirović, koji je organizovao litiju od Knez Mihailove ulice do Narodne skupštine.
Tadašnji ministar policije bio je Slovenac Anton Korošec, inače rimokatolički bogoslov. Kasno uveče 23. jula 1937. godine, Skupština je usvojila većinom glasova Konkordat, ali, srećom ratifikacija nije prošla u Senatu (glasanje je prošlo; 166 glasova je bilo ZA, uz 129 protiv). Tragedija je veće pošto je tu bilo i dosta srpskih poslanika koji su glasali ZA Konkordat.
Istrpeli smo i Krvavu litiju 1937. god kada su žandari tukli svoj verni narod usred Beograda, a sve zarad tuđih interesa. Bio je to veliki uticaj Hrvata i Vatikana u Kraljevini Jugoslaviji, iako je Beograd bio administrativni centar, to je i bio uvod u stvaranje Banovine Hrvatske (1939) i novog ustupka hrvatima, kada su sve banovine nosile imena po rekama i jedna po blizini mora (da bi se izbegla nacionalna obeležja). Tada su se i jasno videle naše srpske slabosti i nemoći, sve u cilju da zadržimo tu suludu tvorevinu. Tada nikome nije ni palo na pamet da Srbi dobiju Banovinu Srbije.
Čim je Kraljevina Jugoslavija ušla u Drugi svetski rat u Hrvatskoj su nemce dočekali sa oduševljenjem i odmah, 10. aprila 1941. stvorili su svoju NDH i krenuli u pokolj Srba (Jasenovac, Jadovno, Pag…) a mi Srbi u građanski rat (bratski) sukob između partizana (komunistička partija koja je do tada bila u ilegali/obznana) i monarhista (JVuO, do tada regularne vojske Kraljevine Jugoslavije).
Ništa čudno, ako se setimo Šuckora, o kojima skoro da se ništa ne zna.
Šuškori je naziv za pripadnika austrougarskih zaštitnih vojnih odreda (policija) na prostoru srpske okupirane teritorije Bosne od strane Austrougarske, gde su živeli Srbi. Ovi odredi su najčešće bili sastavljeni od Muslimana i Hrvata, a bili su poznati po mnogobrojnim ratnim zverskim zločinima počinjenim nad Srbima.
Šuckori su doslovno prava preteča kasnijeg ustaškog pokreta.
Na teritoriji Austrougarske je ubijeno preko pola miliona Srba.
Tokom Prvog svetskog rata životi Srba u Bosni i Hercegovini nisu imali nikakvu vrednost, ubijani su kao divlje životinje, a da za to niko nikad nije odgovarao.
Ovi zločinački odredi bili su aktivni na području ove austrougarske provincije (okupirane BiH, aneksijom iz 1908.) od 1908. do 1918. godine, i na području Kraljevine Srbije u periodu 1914—1918. godine.
Tačnije, oni su sprovodi sistematsku politiku ,,istrebljenja pravoslavnih Srba“.
A posle Drugog svetskog rata ulazimo sa tim istim dželatima u novu zajednicu na čelu sa tuđinom Titom, gde nam zabraniše i Krsnu slavu da slavimo, zabraniše oni koji su na ikonu Hrista pucali.
Tada smo počeli da pišemo latinicom… i sami sebe počesmo nazivati Jugosloveni (nacionalnost Jugosloven), ono što nikada bili nismo.
Hrvate počesmo nazivati braćom.
A ti isti nam pobiše preko 800000 Srba, i decu u kolevci, a znamo da su imali i logore za decu, šta dalje reći?
I na kraju posle smrti maršala Tita (hrvata) krenuše novi ratovi devedesetih, gde Srbe sa tih vekovnih ognjišta proteraše i poubijaše (Bljesak i Oluja).
To može da porođe samo kod nas Srba. Pamti i praštaj, zaborav je veliki greh i neprijatelj.
Činjenica je da posle svakog rata (a bilo ih je tri) Hrvati i njihova politika izađu kao pobednici, kao da su oni žrtve a ne dželati i agresori.
Posle Velikog rata hrvati kao poražena strana morali su da izaberu kom ,,carstvu“ da se priklone, Karađorđevićima ili Habzburgovcima (sa kojima su imali iskreniji odnos a vezala ih je rimokatolička vera i Vatikan). Do tada Hrvati nisu imali svoju samostalnu državu od početka 12. veka. U tom vremenu posle Velikog rat na prostoru Hrvatske živeo je i veliki broj srpskog stanovništva (pravoslavaca i rimokatolika).
NAŠOM POBEDOM UŠLI SMO U NESTABILNOST
Posle velike pobede, mi Srbi, izgubili smo svoju državu i tako prestali da budemo Srbi i počeli da se nazivamo nekakvim jugoslovenima (što se primilo samo kod nas Srba, ne i kod hrvata i slovenaca) i ušli u zajednicu sa onima koji su nas klali i ubijali… oni su nas samo iskoristili za stvaranje svojih država, koje su danas skoro etnički čiste od Srba.
Krvlju našeg naroda i gubitkom vekovnih teritorija smo platili laži o jugoslovenstvu.
Bojanić: Koje teritorije je Kraljenina Srbija unela u Kraljevinu SHS i sa čime je izašla iz Jugoslavije
Treba naglasiti i to da su sami srezovi zapadno od Drine proglašavali ujedinjenje, taj proglas je kasnio oko ujedinjenja, što je takođe čudno (od Sarajeva do Beograda)… tako da je teritorija bila mnogo veća gde su živeli Srbi, ali je to neko smišljeno blokirao.
Mi Srbi ne smemo da zaboravimo šta je Kraljevina Srbija unela u novu državu (KSHS) a kako je izašla posle 1945.god u kojim graničnim okvirima… posle zasnjdanja Avnoja (kada su nam komunisti iscrtali kartu…) i tih granica gde se trasirao put u rasturanju Srpstva i razne podele, odricanja i samoporicanja.
Propuštena je i prilika kada smo imali Londonski sporazum 1915. na stolu, ali to je već druga tema.
Londonski ugovor je bio tajni sporazum između zemalja Antante i Italije, potpisan 26. aprila 1915. godine, kojim su Italiji obećavane teritorije dojučerašnjih saveznika. On bi bio objavljen tek po završetku rata i Srbija je mogla da bude veliki dobitnik, da je prihvatila ovu londonsku varijantu!
Na nesreću Srbije i Srba u celini, Srbija ga nije prihvatila, nego je insistirala na zajedničkoj državi sa Hrvatima i Slovencima.
Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija
