Narod koji je do savršenstva uvežbao umetnost autogolova

Kontroverza oko broja jasenovačkih žrtava ponovo je oživela među Srbima, izgleda zaslugom nepostojeće osobe sakrivene iza lažnog profila navodnog Australijanca jevrejskog porekla „Davida Goldmana,“ čiju je apologiju logora smrti Jasenovac pre kratkog vremena objavio nekada ugledni izraelski dnevnik „Džerusalem Post.“

Farsična tvrdnja o broju žrtava Jasenovca, koja se u tekstu što je u Izraelu objavljen pripisuje fantomu „Davidu Goldmanu,“ kreće se između 2,500 i 4,500. Ta procena se taman uklapa u izjavu jednoga od komandanata tog logora smrti, Dinka Šakića, datu pred hapšenje u Argentini, da zatvorenike (a po Šakiću, „svi ljudi tamo zatvoreni zasluživali su da tamo budu“) niko nije „ni pipnuo,“ a ako su neki umirali, to je bilo „prirodnom smrću i od tifusa.“

To što Šakić, a pored njega i hrvatski „povjesničari,“ tvrde o smrtnosti u Jasenovcu, na stranu njihov užasni cinizam, niti je neobično kod naroda kojeg je Dučić najbriljantnije i najsažetije opisao, niti zaslužuje posebnu pažnju Srba, a najmanje ozbiljne međunarodne naučne javnosti. Od jednog takvog „narodića,“ kako je za njih govorio dr. Lazo Kostić, kao što su Hrvati, nerealno bi bilo očekivati džentlmensko priznanje krivice ili njenih istinskih razmera. Zato od najhrabrijeg narodića na svetu koji se ničega ne stidi i ne možemo očekivati išta drugo osim bednih pokušaja „nijekanja“ ne samo ove nego i drugih brojnih užasavajućih epizoda iz njegove prošlosti.

Fenomen koji u ovoj kontroverzi zavređuje pažnju nisu Hrvati, čije je ponašanje u svim po njih škakljivim situacijama uvek predvidljivo i standardno, nego je to rastuća plima podilaženja falsifikatorskim hrvatskim tezama u srpskim krugovima. Čini se da je kritična masa učesnika u srpskom javnom životu u suštini prihvatila radikalno umanjenje broja jasenovačkih žrtava, ili je bar sklona da to učini. To je fenomen koji je u ovoj kontroverzi stvarno interesantan i jedinstven, jer predstavlja „unikum,“ da se izrazimo pomalo arhaičnom terminologijom dr. Slobodana Draškovića kada je srpsko ludilo opisivao u jednom drugom, ali srodnom kontekstu.

Niko normalan ne može da zamisli Jermene da svoje procene razmera genocida koji su pretrpeli u posledljem periodu postojanja Otomanske imperije podešavaju prema turskim procenama jermenskih žrtava, a najmanje da o toj seči pričaju iz turske perspektive. Niti bi ikome moglo pasti na pamet da neki jevrejski faktori govore o holokaustu i Aušvicu jezikom nemačkih i drugih revizionista ratnih događaja, mada mnogi od ovih poslednjih svoje teze zaogrću argumentima daleko sofistikovanijim od priglupih bulažnjenja hrvatskih apologeta.

Samo među Srbima, i takav se unikum dogodio. Našlo se dovoljno ljudi sa titulama i na raznim položajima da se solidarišu sa jasenovačkim procenama koje u ime lažno predstavljene „naučne objektivnosti“ koincidiraju sa pravdanjima nepokajanih dželata, ne obazirući se pri tome na legitimno očekivanje žrtava i njihovih potomaka da se – bez umanjivanja i bez preuveličavanja – utvrdi istina.

Ovo stanje je dokaz više dekadentnosti javne scene u jednom već uveliko razgrađenom, zabludelom i posrnulom društvu, uveliko nesposobnom da definiše i brani svoje egzistencijalne interese. Brutalna prizemnost razloga samozvane „elite“ za udvoričko ponašanje kada tretira statističke, moralne i političke okolnosti masovnog umorstva svojih sunarodnika dodatno pojačava ovako sumorni utisak.

Prvi razlog je vulgarno materijalne prirode. U središtu njihove pažnje nije utvrđivanje činjenica niti borba da budu što šire prihvaćene, nego radno mesto, plata i beneficije koje uz to idu. Najveći broj kvazinaučnih „istorijskih instituta“ nalazi se na državnim jaslima, a vlasti koje ih kontrolišu, i koje su podjednako nelojalne i prema državi i prema narodu kojim upravljaju, po ovoj stvari su već ušle u prljavi „dil.“ One su se, kao što znamo, obavezale da „ne diraju“ Jasenovac zauzvrat za to što suprotna strana neće pokretati neka druga po vlast škakljiva pitanja. „Naučnici“ opremljeni još iz Brozovih vremena sa izanredno osetljivim detektorima pravca odakle vetar duva, odlično anticipiraju šta se od njih očekuje ako žele da zadrže svoje apanaže. To isto odlično shvataju i drugovi iz medijske infrastrukture. Zato nije nimalo čudan nedavni „lapsus“ RTS-a da je u Jasenovcu stradalo oko 90,000 ljudi.

Drugi razlog je odraz duboko utisnutog kompleksa niže vrednosti koji razdire površnu i oportunističku srpsku inteligenciju. (Da budemo pošteni, to i nije umišljeni kompleks, već je to precizan aksiološki opis njihovog stvarnog stanja.) U odnosu na bilo kakvo kontroverzno pitanje, njihov prvi refleks nije da se upitaju šta je tu istina i šta je tačno, nego šta će strane kolege i „međunarodna zajednica“ da kažu ukoliko bi srpska kolonijalna inteligencija po tom pitanju zauzela stav različit od njihovog. Njuh ovih kameleona za prepoznavanje trendova koji bi na širem, međunarodnom planu mogli da utiču na njihove sinekure, neprevaziđen je. Bili oni samoproglašeni „školovani istoričari,“ crkveni velikodostojnici, ili javni delatnici iz bilo koje oblasti, oni funkcionišu u skladu sa genetskim kodom koji im je (a preko njih i njihovoj deci i unucima) naučni pionir Broz u svojoj laboratoriji modifikovao i ugradio mnogo pre mRNA genetskog tretmana. Ako se iko pita iz kakvog mentalnog sklopa potiče njihov izgovor da „međunarodna javnost“ ne bi prihvatila bilo koju procenu srpskih žrtava koja nije višestruko niža od pravog broja, evo odgovora. Ako se ta njihova procena poklapa sa hrvatskom cifrom (ali uz obavezan uslov da je i to razvodnjeno ubacivanjem drugih, nesrpskih žrtava, uključujući i brojne „hrvatske antifašiste“) to je, naravno, samo puka slučajnost.

Drskost i osionost srpske pete kolone ogleda se i u blefirantskoj metodologiji koju koristi, ne bi li slugeranjskim podilaženjem onima na čijem se kazanu hrani u očima prostote svojim naručenim zaključcima priuštila privid naučne utemeljenosti. Oni sada brižljivo prikupljaju imena žrtava Jasenovca, pa shodno tome govore da je po ostvarenim rezultatima stradalo „najmanje“ oko 80,000 do 90,000, dok su sve druge procene bajke. (Jeguljasto klizava reč „najmanje“ ubačena je da sugeriše da bi se mogao otkriti i po koji više, ali nikako u onim okvirima kako tamanjenje Srba prikazuju autentični nemački i ustaški izvori, iz vremena kada su se zločini događali.) Jedini problem sa takvom metodologijom, a čak i prostota kojoj bacaju prašinu u oči sposobna je da ga prepozna, je to da je sedamdeset i pet godina kasnije takva metodologija neupotrebljiva zato što se pomoću nje nužno dolazi do cifre koja ne može biti ni razlomak od one prave. To je kao kada bi tek sada počeli da sakupljamo imena Srba poginulih u Kosovskom boju da bi utvrdili koliko ih je tamo stradalo. Pod datim okolnostima, a pre svega usled protoka vremena, takva metodologija je podjednako besmislena i apsurdna, u oba slučaja. Na taj način su se eventualno mogli postići uverljivi rezultati da je ovakav pristup bio primenjen odmah 1945. i tokom neposredno posleratnih godina, dok je još moglo biti dokumentarne građe i preživelih srodnika sa svežim pamćenjem da poimence identifikuju pobijene članove svojih porodica. Ali, naravno, takav beskrajan spisak srpskih imena kompromitovao bi politiku „bratstva i jedinstva“ i zataškavanja hrvatskih zločina koju je vodio komunistički režim, i zato se u pravo vreme to nije dogodilo. Sada je prekasno, i takav pristup je farsa. Navodni „naučnici“ koji ovakvu metodologiju zagovaraju sve to odlično razumeju jer nisu debili nego samo okoreli oportunisti. Za debile oni smatraju nas.

Polako ali sigurno, i uz punu saradnju „školovanih“ a zapravo prodanih srpskih kadrova i ličnosti, u javnom diskursu se odomaćuje maliciozno snižena cifra srpskih žrtava u logoru smrti Jasenovac. Zato, niko ne može da prebaci strancima koji se ovom tematikom bave, kao što je Efraim Zurof, koji odbacujući promidžbu fiktivnog Davida Goldmana u „Džerusalem Postu“ Srbe „brane“ tvrdnjom da je „nema sumnje bar sto hiljada osoba ubijeno od strane ustaša, hrvatskih fašista“ u Jasenovcu. Zašto bi Izraelac Zurof zarad Srba ulazio u polemiku sa srpskim RTS-om?

Na bezobrazluk Srba koji iz konjukturnih razloga i niskih motiva lične koristi svoju priču o Jasenovcu podešavaju prema iskazima onih koji to rade ne bi li se otarasili svoje zločinačke krivice, adekvatno su odgovorili dr Vladimir Dimitrijević, Nikola Milovančev, razne organizacije kojima interes nije pomutio pamet, i nemački istoričar Karlhajnc Denšer. Da ovome samo još dodamo monumentalno delo dr. Laze Kostića, koji je u rasejanju decenijama prilježno beležio tragove hrvatskih nedela za vreme Drugog svetskog rata, što je krunisano njegovim neprevaziđenim priručnikom na ovu temu, „Hrvatska zverstva prema izjavama njihovih nemačkih i italijanskih saveznika“.

Nažalost, ovi napori izolovanih pojedinaca da se utvrdi i fiksira istorijska istina, bez obzira na naučnu neoporecivost njihovog dela i na intelektualnu superiornost samih autora, ostaće skromnog dometa sve dok faktori koji kontrolišu javnu politiku i zvanične smernice olupine od preostale srpske države budu sistematski radili u suprotnom pravcu. Ovo je zadnji trenutak da se spreči sunovrat istorijske svesti u srpskom narodu, a pre svega među mlađim pokolenjima. Peticija profesora istorije, koja je već stekla podršku preko 1,500 građana, da se odbaci „reformisana nastava istorije,“ što služi samo kao zaklon za osiromašenje istorijske svesti mladog naraštaja na kome budućnost Srbije počiva, treba da alarmira sve kojima je stalo do toga da mlade duše ne budu obrečene na propast neznanja a njihova zemlja, jedina koju imaju, na paralizu i agoniju što vode u siguran nestanak.

http://www.reissinstitute.org/