Nema „Otvorenog Balkana” bez regulisanja odnosa Srbije i Kosova

1
143

Može li zaživeti „mali Šengen”, od nedavno preimenovan u „Otvoreni Balkan”, koji su ovih dana nanovo potvrdili svojim potpisima na nove ekonomske ugovore premijeri Severne Makedonije, Albanije i predsednik Srbije, bez rešenja tzv. kosovskog pitanja”? Ili će to kako mnogi misle (a ne smeju ili neće da javno kažu!) poslužiti trima stranama za domaću političku upotrebu, odnosno za sticanje glasova birača na nekim narednim izborima?

Vučić, Rama i Zaev (sleva) su prisutni – ko je odsutan iz projekta „Otvoreni Balkan“? slika: https://www.bbc.com/serbian/cyr/balkan-58019630

Ideja o međubalkanskoj saradnji kao faktoru mira i stabilnosti je stara istorijska ideja koja se mogla najbolje tumačiti kroz parolu uglavnom napredne balkanske levice s kraja 19. i početka 20. veka, a koja je glasila: „Balkan balkanskim narodima”. Sasvim ispravno i sasvim razumljvo, jer kad god su se na Balkanu sukobljavali interesi imperijalnih sila, Balkan se pretvarao ili u ratni oganj ili u potencijalno bure baruta spremno da svaki čas eksplodira. Najviše su stradali upravo narodi Balkana međusobno ratujući neretko i zarad tuđih interesa.

U tom istorijskom svetlu treba sagledavati odnose između balkanskih naroda. Danas je ovaj – do krajnosti zategnut – odnos između između Srbije i Kosova (uz sve komplikovanije međunacionalne odnose u Bosni i Hercegovini) postao najneuralgičnija tačka savremene Evrope, tačka koja preti potencijalnim sukobima ukoliko se ti odnosi, a zapravo međusobno sukobljeni politički interesi, ne uravnoteže.

Stoga treba poći od istorijske geneze ovog pitanja. Naime, treba naglasiti da se politika koju je Srbija vodila još od druge polovine 19. veka, i koja se ugledala na tada moderne evropske nacionalizme u stvaranju nacionalne države, u našem slučaju pokazala promašenom. Osobito na docnijem primeru Balkanskih ratova pokazalo se kako se nacionalno pitanje nije moglo rešiti vojnim pohodima i zaposedanjem teritorija, širenjem granica i pokušajima asimilacije ne obazirući se na pravo samoopredeljenja naroda koji nisu želeli da se priključe Kraljevini Srbiji a to su pre svega bili Albanci i Makedonci. U ovakvoj politici su tadašnji državni, vojni i intelektualni vrhovi Srbije potpuno prenebregavali mišljenja ondašnje levice koja je jasno i glasno pokazivala kuda će se stići sa militarizmom i velikodržavnim ambicijama. Najpre da pomenemo Svetozara Markovića kao jednog od prvih socijalista u Srbiji koji je još 1872. godine govorio:

„Politična misao osnovati veliku Srbiju t.j. od današnje srpske Kneževine načiniti veliku polu-nezavisnu ili sa svim nezavisnu državu, prostim prisvajanjem susednih srpskih zemalja, odgovarala je potpuno unutarnjoj politici Srbije, koja je težila da u zemlji utvrdi neograničenu vladu u dinastiji Obrenovića. Taku istu politiku terali su vladari Sardinije i Pruske, kad su na svojoj zastavi iznosili ‘veliku Sardiniju’ ili ‘veliku Prusku’. (…) Ova politika preživela je njenog osnivača. I posle ubistva kneza Mihaila naslednici njegove vlasti isticali su javno, da oni ispovedaju isto načelo i teže za istom celji. Ali i samom knezu Mihailu bilo je nemogućno da osnuje Veliku Srbiju. Njegova iznenadna smrt upravo je taj naum sprečila, te se nije pokazalo ništavilo te politike, koja se za 8 godina njegove vlade jednako iznosila kao ‘velika misao’ srpskog naroda. Mi velimo da je ova politika bila ništava s toga, što su protiv nje bile neodoljive prepone. (…) Očevidno politična misao ‘Velika Srbija’ bila je najveća politična utopija i naslednici kneza Mihaila morali su to uvideti čim su samo jednim korakom pokušali da je ostvare.” (Svetozar Marković, Srbija na Istoku, Novi Sad 1872, reprint izdanje Niš 1972, 153-155.)

Da Vas podsetimo:  Opančar Agencija* javlja – Aktuelne vesti

Identični su i stavovi jednog od prvaka Srpske socijaldemokratske stranke Dimitrija Tucovića koji je i sam bio učesnik Balkanskih ratova, očevidac i svedok „zoološkog patriotizma”:

„Mi smo bili protivu ratničkog nastupanja na Arbanase iz dva razloga: prvo, to je zavojevački ratni pohod protivu kojega se mora buniti svaka zdrava svest; drugo, napad na Arnaute stvara nam jednu nesreću, kopa jaz između dva naroda, koji su čak u izvesnim krajevima i izmešani vrlo jako, izaziva neprijateljstvo koje će nas vrlo skupo koštati. A svega toga nije ni trebalo ni moralo biti, da je bilo iole pameti i da predstavništvo naše buržoazije, vlada, nije u svojim postupcima bila zaslepljena osvajačkom žeđu i agresivnim apetitom naše buržoazije, koja, lišena svakih nacionalnih obzira, traži samo što više teritorija, što više pijaca, što veće proizvođačke i potrošačke mase koje će eksploatisati.” (Dimitrije Tucović, Rat s Arbanasima, Radničke novine, br. 26 i 27, Beograd 28. februar i 1. mart 1913.)

Treba, svakako, uvažiti činjenicu da je svetska realnost takva da ni jedna država neće baš lako da se odrekne dela svoje teritorije ma kako i ma kada da je taj deo ušao u njen sastav (a uglavnom se ratovanjem sticala teritorija). Svega je nekoliko usamljenih svetlih slučajeva da su se delovi neke države izdvajali sporazumno, bez rata, npr. Norveška je nastala izdvajanjem iz Švedske 1905. godine, Finska 1918. godine odvajanjem od Sovjetske Rusije, a u naše vreme to je razdvanje Češke i Slovačke (1992), kao i razlaz Rusije, Ukrajine i Belorusije (1991) što je dovelo do mirnog raspada Sovjetskog saveza.

Ali u našem slučaju nije reč o tome hoće li Srbija „dopustiti” odvajanje Kosova od svoje teritorije. Ona to više i ne može jer je Kosovo još Rezolucijom UN 1244 iz 1999. godine, de iure i de facto izuzeto od ustavno-pravnog poretka (tada) SR Jugoslavije i stavljeno pod međunarodni protektorat. Proglašenjem nezavisnosti od 17. februara 2008. godine i presudom Međunarodnog suda pravde od 22. 7. 2010., kojom se izrikom potvrđuje da je „Kosovo proglasilo nezavisnost u skladu sa međunarodnim pravom” i Briselskim sporazumom iz 2013. godine kojim je prestalo delovanje paralelnih institucija pa su kosovski Srbi i zvanično integrisani u ustavno-pravni okvir Kosova, Kosovo iako tada još uvek u formalnom statusu protektorata, vrlo brzo počinje da dobija sve odlike samostalne države preko njenih najvažnijih ustanova: vlada, parlament, predsednik republike, policija, bezbednosne snage (neformalna vojska), redovni parlamentarni izbori, i sl. Tu državu je za proteklih trinaest godina priznalo oko sto država sveta među kojima i najveće svetske sile poput SAD, Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Italije, Kanade, Australije… Srbija odavno nema apsolutno nikakvu jurisdikciju nad celinom kosovske teritorije. To je realnost, sviđala se ona nama ili ne.

Da Vas podsetimo:  Opančar agencija* javlja – Aktuelne vesti

Nepriznavanje realnosti da je Kosovo osamostaljeno od Srbije i da više nije u njenom državno-pravnom sklopu, vodi u nove tenzije i potencijalni rat u budućnosti. Svakim danom smo svedoci da snage krajnje desnice jačaju, da su mediji gotovo svi na njihovoj strani i da se uveliko podgrevaju emocije za novi rat. Vlast Aleksandra Vučića ništa ne čini da te emocije splasnu, naprotiv, režimska glasila ih upravo potenciraju. Rat nikome ne bi bio u interesu! Najmanje u interesu preostalih Srba na Kosovu koji bi u slučaju da neko ovde dođe na suludu i opasnu ideju da „oslobađa svetu srpsku zemlju” prošli najgore. Doživeli bi sudbinu Nemaca iz Čehoslovačke, Poljske i Jugoslavije 1945. godine, sudbinu Francuza iz Alžira 1962. godine ili sudbinu Srba iz Hrvatske 1995. godine.

Desnica u Srbiji smatra da pitanje Kosova treba zamrznuti do povoljne prilike za novu ratnu avanturu uz „bratsku pomoć” strane sile. Takav rasplet, u suštini za tuđ interes geopolitičke šahovske igre, najskuplje bi koštao nas u Srbiji gde bi omladina bila naterana da ubija i gine za račun militarističkih i megalomanskih „nacionalnih” prohteva ali i za rusko političko i vojno pozicioniranje na Balkanu i dalje ka Bosforu radi pune kontrole Sredozemlja (ovo potonje je naročito vidljivo iz Putinovog novosklopljenog saveza sa konzervativnim islamistom i autokratom turskim predsednikom Erdoganom), što je viševekovni imperijalni san svih ruskih politikȃ nezavisno od ideologije.

Zbog svega iznetog, Vlada Srbije bi trebalo da, umesto što svojim postupcima i svojom agresivnom retorikom naročito kada je reč o učlanjenju Kosova u međunarodne institucije[1] (Briselski sporazum inače decidno obavezuje Srbiju da ne ometa priključenje Kosova međunarodnim organizacijama) neprekidno podstiče tenzije oko Kosova, upravo u interesu mira na Balkanu, za koji se deklarativno zalaže, prihvatiti činjenicu da je Kosovo novi državni entitet koji se bori za svoju afirmaciju te da mu ne čini poteškoće u tome. Tim pre što bi učlanjenje Kosova u UN i UNESKO upravo pomoglo, a ne odmoglo očuvanju srpske kulturne baštine na Kosovu i poboljšanju položaja srpske manjine, jer bi tada bilo pod budnom, institucionalnom pažnjom i kontrolom čitavog sveta. Trebalo bi promeniti Ustav Srbije i time omogućiti da na zakonit način bude priznatonovonastalo stanje i regulisani međudržavni odnosi između Srbije i Kosova. Srbe na Kosovu, koji već uveliko participiraju u vladi Kosova, treba pustiti da samostalno i na pluralistički način (a ne pod okriljem jedne jedine stranke, tzv. „Srpske liste” čiji je osnivač beogradska vlada) odlučuju o fundamentalnim pitanjima daljeg razvoja Kosova kao nezavisne države i dakako o pitanju svog položaja u njoj. Stoga Srbi na Kosovu treba da samostalno izaberu svoje pregovarače koji će sa vladom Kosova utanačiti svoj eventualni budući pravni status unutar države Kosovo. Srbija, može u tome da im pruži isključivo moralnu podršku ali bez mešanja u njihov interni dijalog.

Da Vas podsetimo:  Opančar agencija* pita – Znači li ovo da je ogoljavanje počelo?

Samo na takav način obezbediće se mir i stabilnost ovog dela Balkana, omogućiti postepeno poboljšanje odnosa srpskog i albanskog naroda, međusobna privredna, kulturna i svaka druga saradnja. Nikakav „mini Šengen” odnosno „Otvoreni Balkan” i „brisanje granica zarad protoka ljudi, robe i kapitala” nisu mogući bez rešavanja odnosa između Srbije i Kosova. Da je to činjenica svedoči odbijanje ne samo Kosova već i drugih zapadnobalkanskih država (Bosne i Hercegovine i Crne Gore) da se uključe u ovu regionalnu ekonomsku integraciju. Jasno je da bez resetovanja današnje srpske politike, oličene u eufemističkoj sintagmi „srpski svet”, ove tri države će imati sasvim prirodnu odbojnost prema bilo kakvom vidu ekonomske integracije koju inicira današnja, imperijalno povampirena Srbija, opravdano strahujući da bi mogle biti uvučene u politički koncept poznat već sto pedeset godina kao Velika Srbija.

[1] Kosovo je danas, 2021. godine član mnogih međunarodnih ekonomskih, kulturnih i sportskih organizacija; sportisti te države redovno učestvuju na najvažnijim međunarodnim takmičenjima (evropska i svetska prvenstva, Olimpijada). Kosovo međutim još uvek nije postalo član Ujedinjenih nacija i njene specijalizovane agencije za nauku i kulturu UNESKO.

izvor:http://pancevo.city

autor teksta:Zlatoje Martinov

1 KOMENTAR

  1. Ne znam tko je taj Zlatoje Martinov , ali sam siguran da njegov tekst ne zaslužuje
    baš nikakav komentar , već samo preziir i gadjenje. Jedina beznačajna dilema koju izaziva ovaj tekst jeste da li autor propada drugom nacionalnom korpusu ( naših vječitih neprijatelja, ili je “ naš” glupan ili uobičajena prodana duša !! Postavlja se i pitanje zbog čega “ Koreni “ objavljuju ovakve nebuloze, ima ih dovoljno u drugim novinama…………… ne samo srpskom već i bošnjačkim, hrvatskim, crnogorskim ,gdje nije potrebno znanje stranih jezika jer se svi sluze srpskim!!
    Zlatoje… Zlatoje….jedan li si ………

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime