slika: https://galaksijanova.rs/disident-neodustajni/
U poslednjim godinama svog burnog i plodotvornog života, koji je svagda značio borbu za pomeranje granica slobode, profesor dr Nikola Milošević je bio mladićki aktivan. Kada je na vlast u Srbiji došao DOS, koji se veoma brzo obračunao sa državočuvarnim neistomišljenicima iz DSSa, uklanjajući ih iz skupštinskog života, bilo je jasno da je demokratija u nas, po ko zna koji put, izigrana. A stari liberal ( ne ovaj preokretni, koji je, od „svetosavaca“ u studentskim protestima 1996/1997, postao „soroševac“ i potrčko Latinke Perović ), nego onaj pravi, koji je živeo za ideju LIBERTAS u našem društvu, ojađenom titoističkim i posttitoističkim totalitarizmom i neslobodom, opet je navukao svoj borbeni oklop, i pošao u borbu; ovog puta, za istinske slobode i prava, a ne one koje, zarad svojih geopolitičkih interesa, nameća Imeprija, koja plaća svoje“borce za ljudska prava“. Profesor je ( a kako bi drugačije? ) vojevao o svom ruhi i kruhu, spreman da podrži sve inicijative mladih Srba koji su hteli da budu slobodi, svoji na svome, a da istovremeno ostanu odani svemu vrednom u tradiciji svetskog i srbskog slobodoljublja. Da ne bismo pričali napamet, samo ćemo pobrojati akcije u kojima je ovaj slavni učesnik 1968. i drugih buna prišao svojim srcem i umom.
Kada je u Srbiji pokrenuta inicijativa za vraćanje veronauke u škole, kojoj se usprotivila sva „Druga Srbija“, nazivajući to „kršenjem sekularističkih načela“, Nikola Milošević je u Čačku održao predavanje na temu „Veronauka i građansko društvo“ ( 14. marta 2oo1. ). U njemu je uporedio hrišćansku veronauku sa „katihizisom“ marksizma, i pokazao da su oni koji su protiv hrišćanske veronauke u našim školama ne toliko đaci liberalne društvene misli koliko Marksa i Engelsa, i njihovih surovih sledbenika, od Lenjina do Tita. Godine 2003, kada je Gaša Knežević svim silama nastojao da nametne jednu nakaradnu reformu školstva, u Udruženju književnika Srbije održan je značajan skup s mnogobrojnim uglednim učesnicima koji su izrazili svoje stručno i građansko neslaganje sa monstrum-reformom koja je školu trebalo da pretvori u „školigiricu“. Bilo je tu i profesora univerziteta, i sindikalaca, i književnika, a bio je i predstavnik „Dveri“, Branimir Nešić. Profesor Nikola Milošević je imao veoma zapažeeno izlaganje, i potpisao je Rezoluciju protiv nasilja nad decom i školom. Učestovao je i na tribini koju je, 15. septembra 2oo3, organizovala Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije u Čačku.
Sledeće, 2004. godine, u Gimnaziji u Čačku govorio je na temu “Država protiv čoveka/ Totalitarizam juče, danas, sutra“, a 26. marta 2005, u organizaciji Doma Vladike Nikolaja u Kraljevu, u prisustvu vladike žičkog Hrizostoma, besedio je na skupu „Crkva, nove tehnologije, ljudska prava“, povodom najavljenog uvođenja biometrijskih ličnih dokumenata.Bio je odlučan u zahtevu da se poštuje pravo na privatnost građana, opet se sećajući svojih iskustava iz doba Brozove diktature i opominjući da totalitarizam nije toliko u obliku, koliko u obimu vlasti, koja mora biti ograničena svojim služenjem čoveku, a nikad ne sme da mu se nadređuje kao robovlasnik.
Te iste, 2005, povodom izlaska časopisa „Dveri srpske“ u kome je objavljena knjiga Vladimira Dimitrijevića, „Palanka filosofije“, koja se bavila „govorom mržnje na sve što je srpsko“, profesor dr Nikola Milošević je, uz ostale ( Miloša Kneževića, Miloslava Samardžića, Vladana Glišića, Boška Obradovića i autora ) učestvovao u predstavljanjima ove knjige u Domu kulture u Čačku i na Mašinskom fakultetu u Beogradu, a povodom prvog integralnog odgovora na drugosrbijanske juriše kod nas ( sada smo, najzad, dobili zaokruženu knjigu na tu temu, „Duh samoporicanja“ Mila Lompara ).
Bio je jasan i glasan u pokazivanju titoističkih osnova drugosrbijanstva, počev od pokojnog autora „Filosofije palanke“, koji se u svom ogledu „Titova misao“ 9.maja 1980. usdio da Tita poredi sa Ajnštajnom i Pikasom, kao genija „stvarnosti što dolazi do svesti“ pomoću kojeg se svaka kućna pomoćnica, samo ako pomno sluša Titove govore, „uzdiže do maršalskih visina“.
Takav kakav je bio, Nikola Milošević nije mogao da ne bude na udaru neotitoista, koji su ga, nasred Beograda, sramno napali povodom učešća na predstavljanju knjige „Zoran Đinđić u mreži mafije“, kada su na zidu kraj njegovog stana ispisivali pretnje i pogrde. Ali, Profesor se nije plašio, kao što se nije bojao ni 1968, a ni kasnije: on je znao da je istina jača od pretnji i medijske blokade, kakva je od tada postala samo žešća.
U svojoj političkoj autobiografiji, „Politički spomenar od Broza do DOSa“, Nikola Milošević je rekao ono što znamo i danas: strane sile podržavaju mrzitelje svog naroda, maskirane u NVO i partijske delatnike ( koji se kite liberalizmom a prete da će Srbija biti moderna država sa Srbima ili bez njih ) zato što to odgovara njihovim spoljnopolitičkim interesima. Jednom od perjanica našeg NVO sektora u toj knjizi Profesor je postavio pitanje – kolike su im plate. Rekao je da nema ništa protiv tih i takvih NVO, ali, najzad, u ime „transparentnosti“, da vidimo – koja je tu lova u igri… A samo o lovi je i reč, i ni o čemu drugom. Baš njih briga za manjine, Rome i razne vrste „polnih orijentacija“… Bitne su pare. Profesor Nikola Milošević, časni čovek i slobodoljubac, već dugo nije sa nama. Njegovo odsustvo se oseća: britka reč, snažna misao, dokazi koji se ne mogu opovrgnuti… Pa ipak, mi, koji se, makar i najmanje, trudimo da njegovo delo produžimo znamo da je on sa nama – kroz svoje intelektualno i moralno nasleđe.
autor:Vladimir DIMITRIJEVIĆ
