Novčanik pun, ali duša prazna

1
2460
Foto: vidovdan.org

Najveći broj naših građana našao je tokom 60-ih i početkom 70-tih godina zaposlenje u SR Nemačkoj. To je bila zemlja sa kojom Jugoslavija do 1968.godine nije imala zaključen sporazum o angažovanju radne snage, što je otežavalo položaj naših radnika. Konačni pregovori dve zemlje vođeni su početkom oktobra 1968.godine i završeni su potpisivanjem Sporazuma o socijalnom osiguranju, Sporazuma o osiguranju za slučaj nezaposlenosti i Sporazuma o zapošljavanju jugoslovenskih radnika u SR Nemačkoj, u Beogradu 12.oktobra 1968.godine. Zaključivanjem ovih sporazum rešeno je u potpunosti pitanje radno-pravne i socijalne zaštite radnika u SR Nemačkoj i njihovih porodica, kao i postupak organizovanog zapošljavanju radnika iz Jugoslavije.

Sporazum o socijalnom osiguranju obuhvatao je zdravstveno osiguranje, osiguranje za slučaj nesreće na radu, invalidsko i penzijsko osiguranje. U svim ovim oblastima, naši državljani su izjednačeni sa nemačkim, a Sporazum je rešio i pitanje radnog,odnosno penzijskog staža ostvarenog u obe zemlje, kao i transfer penzija.Na insistiranje jugoslovenske strane,u ugovor je uneta odredba “ po kojoj se mogla odbiti isplata stečenih penzija našim državljanima – ekstremnim političkim emigrantima u SR Nemačkoj”.Članovi porodica naših radnika koji su živeli sa njima u Nemačkoj su u svemu izjednačeni sa članovima porodica nemačkih radnika.

Sporazumom o zapošljavanju radnicima koji su se zapošljavali bilo je unapred obezbeđeno radno mesto, i bili su upoznati sa uslovima rada, zarade ,smeštaja i ishrane. Radnici su pre odlaska zaključivali ugovor o radu, a svaki radnik je dobijao radno boravišnu dozvolu SR Nemačke. Sporazum je takođe predviđao da nemačka strana snosi putne troškove radnika do mesta zapošljavanja i troškove lekarskih pregleda, a u slučaju neuspešnog posredovanja i nemogućnosti da se nađe radniku drugo odgovarajuće zaposlenje, i troškove povratka u zemlju.

Po ovom Sporazumu, postupak zapošljavanja je tekao na način da su nemački poslodavci dostavljali svoje ponude Saveznom birou, a zajednička jugoslovensko nemačka komisija pri birou je donosila konačnu odluku koji bi radnici bili prihavaćeni i zaposleni na ponuđena radna mesta.Sporazum se nije u bitnome razlikovao od ostalih sličnih sporazuma koje je SR Nemačka sklopila sa drugim zemljama, ali on nije regulisao pitanje spajanja porodica.Za razliku od Turske, koja je u tome videla diskriminaciju svojih radnika, naša strana gotovo da nije postavljala ovo pitanje, verovatno i iz razloga što je insistirala na načelu privremenosti zapošljavanju radnika u inostranstvu.

Da Vas podsetimo:  KiM propusnice

Teškoće u integrisanju u nova društva nametale su ekonomskim emigrantima snažnije međusobno povezivanje.Posledica te potrebe bilo je formiranje velikog broja klubova naših radnika u zemljama zapadne Evrope.Ovi klubovi su našim radnicima pružali podršku u procesu integracije i u rešavanju svakodnevnih problema u novoj sredini.Klubovi su organizovali kurseve nemačkog jezika i pripreme za polaganje vozačkih ispita.U okviru klubova delovale su folklorne, recitataorske, muzičke i sportske sekcije.Različite priredbe jugoslovenskih klubova u SR Nemačkoj organizovane su povodom većih praznika – Dana žena, Prvog maja,Dana mladosti i Dana Republike.U klubovima su često organizovane i projekcije filmskih sadržaja, vodeći računa o tome da se ekonomski emigranti informišu iz jugoslovenskih izvora.Iz Jugoslavije su klubovima bile dostavljane kasete sa dnevnicima i zabavnim emisijama, kao i jugoslovenska štampa.

Deo jugoslovenske dijaspore činili su emigranti koji su se politički angažovali protiv režima u Jugoslaviji.Dolazak velikog broja jugoslovenskih radnika je političkim emigrantima pružio priliku da pridošlice uključe u svoje aktivnosti i tako ojačaju bazu.Istovremeno je i jugoslovenskim vlastima bilo stalo da spreče povezivanje političkih migranata sa gastarbajterima, odnosno da izoluju jugoslovesnke radnike u inostranstvu od političkih i ideoloških uticaja jugoslovenske političke emigracije.

Do promene u imigracionoj politici zapadno-evropskih vlada dolazi sredinom 70-ih godina, kada kriza u snabdevanju naftom deluje na ekonomskom planu i izaziva smanjenje ekonomske aktivnosti i potražnje za radnom snagom.To je bio dobar izgovor za promenu migraciong sistema, obzirom da 70-ih dolazi do razvoja kompjuterske i industrijske tehnologije, koje sve više zamenjuju nekvalifikovanu radnu snagu.U tom periodu su zemlje zapadne Evrope imale dovoljan broj radnika i ograničavajući priliv nove radne snage, pooštrile uslove za dobijanje radne i boravišne dozvole.Posledicu te politike predstavlja otpuštanje stranih, nekvalifikovanih radnika koji se vraćaju u domovinu.Na ovaj način, Zapadna Evropa prebacuje deo svoje ekonomske krize na zemlje emigracije ne uzimajući u obzir da li te zemlje mogu da apsorbuju ovu radnu snagu.Iako se pretpostavljalo da će okončanjem radnih ugovora većina rdnika otići, mnogi su ostali i doveli svoje porodice.Pošto nisu mogli da ih nateraju da odu, mnoge evropske zemlje su uvele strožiju imigracionu politiku prema gostujućim radnicima.Ekonomije razvijenih zapadnoevropskih zemalja apsorbovale su do polovine 70-ih godina željeni broj stranih radnika, i njihove vlade su počele donositi mere kojima su ograničivale priliv nove radne snage.

Da Vas podsetimo:  Pismo sa Kosova ili zašto Albanci masovno odlaze

Suočene sa zatvaranjem zapadnoevropskih preduzeća za strane radnike, ovdašnje vlasti preduzele su niz mera u vezi sa povratkom radnika sa privremenog rada..U maju 1976.godine usvojen je obiman plan mera uz pomoć kojih je trebalo da se omoguć i olakša povratak i reintegracija bivših migranata, pri čemu se računalo sa razvojem male privrede i okretanjem migranata poljoprivredi, budući da je put gradova zapadne Evrope više od polovine radnika krenulo sa sela. Mogućnost plaćanja stanova i kuća deviznim sredstvima, carinske olakšice, priznavanje radnog staža stečenog u inostranstvu, priznavanje stručnog osposobljenja na radu, kao i priznavanje čekanja na posao na inostranim biroima,bile su samo neke od mera koje su trebale da ohrabre povratnike da se vrate u domovinu.

Iako u toku 1977. godine povratak radnika nije dostigao „zabrinjavajuće razmere“, bio je izraženiji pritisak na slobodna radna mesta. U maticu su se vraćali uglavnom nekvalifikovani radnici, starije osobe ili radnici sa umanjenim sposobnostima koje nije bilo lako zaposliti. Iako je broj povratnika iz godine u godinu rastao, ukupan broj naših građana zaposlenih u Nemačkoj ostajao je više-manje stalan, obzirom da se u nemačku privredu uključivala druga generacija migranata. Ispostavilo se tako da je veliki broj radnika koji se u zemlje zapadne Evrope 60-ih godina otisnuo privremeno, u potrazi za poslom i boljim životnim uslovima, ostao u tim zemljama trajno nastanjen.

Ostoja Vojinović

vidovdan.org

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime