Novi „Maršalov plan“

Kako se u brojnim izveštajima uporno sakriva suština tzv. Merkelinog „Maršalovog plana“, odlučio sam da u ovom tekstu to objasnim, kao i da istovremeno predložim kriterijume za merenje ozbiljnosti vladajuće grupacije da podigne borbenu sposobnost Vojske Srbije. A kad smo kod kriterijuma, ne mogu da ne prokomentrišem izjavu Stoltenberga prilikom ulaska Crne Gore u NATO.

Tri su ključna razloga za budžetsko upumpavanje para u region od strane Nemačke u obliku nekog novog „Maršalovog plana“:

1/ Nemačka se predstavlja kao lider u odnosu na druge države EU;

2/ pošto niko u narednih najmanje 10 godina (verovatnije da je ceo koncept neostvariv) neće biti primljen u EU, neophodno je tu prazninu nečim popuniti;

3/ na taj način Nemačka prikriveno subvencioniše svoju privredu.

1/ Nemačka i inače u pogledu tzv. zapadnog Balkana preuzima personalno sva vodeća mesta i sve odluke koncipira i operativno razrađuje samo u svojoj strukturi. Pokretanjem pitanja o obezbeđenju para za navodni razvoj tzv. zapadnog Balkana, uz punu svest da lako i brzo Nemačka može i da obezbedi te pare, Nemačka se pozicionira unutar EU kao dodatno neprikosnoveni odlučujući faktor.

2/ Pristupni pregovori su u velikoj meri iscrpli svoj „opijajući efekat“ na građane tzv. zapadnog Balkana i, u situaciji kada izvesno u dugom vremenskom preiodu neće biti proširenja, Nemačka shvata da je neophodno dodati „novi opijat“. Inače će se građani u tolikoj meri suprotstaviti ideji pristupanju EU da će se ceo koncept neokolonizacije pod plaštom „puta ka EU“ raspasti. Pristupni pregovori više nisu dovoljni za neometano potčinjavanje ovog dela Evrope.

3/ Daleko najvažniji razlog je u samoj korisnosti ovakvih investicija finansiranih iz budžeta Nemačke, za samu privredu Nemačke:

A) Nemačka mora da parira Kini, koja agresivno ulazi na taj isti prostor, u samo dvorište Nemačke. Ukoliko bi ostala pasivna, videlo bi se, na primer, da je kineski brzi voz jednako dobar kao i nemački, samo jeftiniji. A onda bi se postavilo pitanje svuda u svetu, zašto kupovati bilo koji drugi voz osim kineskog, kad je dokazao nadmoć u srcu Evrope?

B) Nemačka bez finansijskih problema može da formira ovakav fond, zato što nema budžetski deficit (nekoliko godina je već oko nule), tako da bi, recimo, 1% budžetskog deficita bilo zanemarljivo, a istovremeno bi moglo da obezbedi oko 15 milijardi evra za investicije. Kada se tome doda činjenica da je Nemačka bitno smanjila svoj javni dug u proteklih 5 godina, onda se dodatno dolazi do zaključka da je ovaj obim investicija finansiranih iz budžeta potpuno benigan za finansijsku makro-stabilnost Nemačke. Poređenja radi, Francuska to ne bi mogla zbog svog višeg budžetskog deficita od poželjnog i zbog svoje izuzetno visoke zaduženosti, koja neprekidno raste u proteklih pet godina.

V) Iskustvo nas uči da uvek kada se na ovaj način investira, privreda zemlje koja je obezbedila novac iskoristi najmanje 80% ukupno odobrenih sredstava. Drugim rečima, „Maršalov plan“ je, po svojoj suštini, subvencionisanje nemačke privrede, koje subvencionisanje bi inače, bez tog plana, bilo zabranjeno. I po pravilima EU i po pravilima Svetske trgovinske organizacije. Ovako Nemačka ništa ne daje svojim preduzećima, nego npr. Srbija dobije pare, a onda Srbija angažuje nemačko preduzeće ili od njega nabavi opremu. Prethodno plati nemačkog konsultanta da joj objasni šta treba da radi.

G) Ideja o planu je ubrzana zbog zaoštravanja monetarne politike unutar evrozone, a koje će se ogledati u jačanju evra i u smanjenju ili potpunom prestanku intervencija Evropske centralne banke na finansijskom tržištu, pre svega obveznica, ali i drugih dužničkih papira (sad kad sam sve „korektno“ rekao – neće upumpavati pare). Tako izgubljena „konkurentnost“ privrede, bilo zbog niže cene (za sve kupce koji kupuju u drugim valutama, naročito one koji imaju dolare, ali i skupljih proizvoda u dolarima na tržištu evrozone) koja je bila rezultat niske vrednosti evra, bilo zbog izuzetno lako dostupnog i jeftinog novca (upumpavanje od strane ECB i nulte kamate), se mora nečim nadoknaditi. Inače je recesija neminovna. To se može uraditi povećanjem produktivnosti, za šta je potrebno vreme, a može i prikrivenim subvencionisanjem preko nekog „Maršalovog plana“. Nemačka se opredeljuje za srednji put: malo prikriveno državno finansiranje privrede, a malo i pritisak da se poveća produktivnost. Prva mera, o kojoj ovde govorimo, obezbeđuje da ne dođe do recesije u narednih nekoliko godina.

***

Nadovezujući sa na ponovo inspirativan tekst pukovnika Pecića na FSK, predlažem nekoliko jednostavnih merila na osnovu kojih možemo da formiramo stav o tome kakve su prave namere ove vlasti u pogledu jačanja Vojske Srbije.

Kao što se svi sećamo, Vučić nas je obavestio da ćemo, pored Migova iz Rusije, dobiti na poklon dodatno i Migove iz Belorusije. Kada to saberemo, trebalo bi da broj naših Migova 29, sa onima koje sami imamo, dostigne 20 Migova-29 (imaju dodatne oznake ali je to za ovo razmatranje nebitno).

Za 20 aviona potrebno je da Vojska Srbije ima 60 pilota obučenih da upravljaju tim veoma složenim letilicama. Da bismo dobili 60 dobrih pilota, potrebno je da školovanje započne najmanje 75 pilota-pitomaca Vojne akademije.

Merilo: koliko pitomaca Vojne akademije je upisano za obuku za pilote na Migovima-29? Eto, to je jednostavno. Ne moraš da menjaš zakone ni Ustav, nije skopčano sa bilo kakvom promenom kaznene politike, nije reč o velikim zahvatima osposobljavanja stotina hiljada građana za odbranu Otadžbine. Samo obuka pilota. Ako je ima. Odnosno, ako je ima u primerenom broju. Nema je, odmah da vam kažem. A nisu poslati ni na obuku u Rusiju.

Ista stvar je sa protivvazdušnim sistemima odbrane BUK2 (ili BUK3 kako bi Vučić više voleo). Za Srbiju je potrebno ne dva diviziona, nego najmanje šest. Za upravljanje ovim sistemima, sa 24-časovnim dežurstvom, potrebno je osposobiti oko 400 oficira (i viših i nižih).

Merilo: da li smo pristupili njihovom školovanju, odnosno doškolovljavanju? Nismo. U približno dovoljnom broju – nismo.

Naravno, isto važi za S-300. Jedno je pitanje kada ćemo ga mi nabaviti (inače nema objektivnih razloga zbog kojih ga već nismo nabavili – jedan sistem košta manje od gubitaka koje je Vučićev menadžment napravio samo u Železari Smederevo za godinu dana), ali zašto već sada ne školujemo oficire u Rusiji da umeju da takvim sistemom upravljaju?

Ista merila utvrditi za brojno „prateće osoblje“, a sve su to izuzetno važni inženjeri i tehničari, posebno obučeni rukovaoci, posebna dodatna tehnička sredstva i vozila za opremanje i održavanje tako složenih borbenih sredstava kao što su moderni avioni i moderni sistemi protivvazdušne odbrane. Da li njih školujemo u dovoljnoj meri? Nešto smo poslali u Rusiju, ali krajnje nedovoljno.

Sve što gosodin Pecić govori je važno, ja samo dodatno sugerišem da insistiramo na lako merljivim i lako ostvarivim potezima vlasti, ako hoće stvarno da brani Srbiju. I obrnuto, ako ovih najlakših poteza nema, onda je sve samo loše prikrivena prevara.

***

Prvi čovek NATO-a g. Stoltenberg nas je obavestio, u prigodnom govoru povodom prijema Crne Gore, da i svi mi drugi u regionu možemo da se nadamo prijemu u NATO, kada dostignemo – pazi sad – nivo vladavine prava i demokratije kao što je u Crnoj Gori!!!!

E Mila Đukanovića, kao merila demokratije i vladavine prava se ne bih setio za sto života. Sigurno zato što nisam ni u NATO ni za NATO. Mada sumnjam da bi i Milićka smela ovo da brani.

Bojim se da je stvar sa Stoltenbergom, NATO-om i zapadnim svetom, mnogo ozbiljnija. Kod njih je sve laž, svakoga dana, u svim glavnim komunikacijama, tako da oni više ne govore za „crno“ da je „belo“, što nam prvo padne na pamet kada čujemo ovu i ovakvu laž. Oni više ne razlikuju „crno“ od „belog“. Reč je o patologiji. O opasnoj patologiji.

Iz tog ugla gledano, Merkelova zna šta radi, Vučić misli da zna, a Stoltenberg ne zna šta znači znati.

Kada metodološki ispravno sve njih posmatramo zajedno i u međusobnom dopunjavanju, u odnosu na Srbiju, stvari izgledaju tamno sivo, na zift crnoj pozadini.

Branko Pavlović

www.fsksrb.ru