U kultnoj pesmi gornjeg naslova Andreja Šifrera obe oluje su napisane ispravno, a u ovom naslovu su velikim slovima. Prvo O je zbog poštovanja svih žrtava policijsko-vojne akcije „Oluja“, koju su hrvatske snage nekažnjeno izvele 1995. godine, uglavnom nad kolonama i zbegovima žene, dece i starijih koji su bežali pred terorom. I onima koji nisu mogli da beže ili nisu hteli da odu iz svog doma i dvorišta.
Drugo veliko O je iz poštovanja prema svim žrtvama više kosovskih pogroma – što nad Albancima, što nad Srbima i drugim KM-ljudima, izvedenih poslednjih decenija, čije se žrtve još broje i nikako da se prebroje, baš kao i iz one krinske „Oluje“ ili baranjsko-sremskog „Bleska“. I srebreničkog genocida i zatiranja svega srpskog, muslimanskog ili hrvatskog u BiH, zavisno samo od toga ko je i gde pušku držao duže.
U ludilu svih tih oluja stradali su ljudi, ali i vekovne građevine dostojne divljenja čitavog sveta, kao što je Most u Mostaru. Dovoljno veličanstven da bude simbol stihije koja sve ruši.
I baš zbog tih velikih – a opet, treba li reći, suvišnih žrtava svih pogrešnih politika! – najava bilo kakve nove oluje nije najava već njeno prizivanje.
Da ne bude zabune – reč je o upozorenju predsednika Srbije Aleksandra Vučića da KM-Srbima koji do 31. septembra (njegov datum!) ne prihvate kosovske registarske tablice preti nova oluja već narednog dana. Ja uopšte ne sumnjam da na Kosovu, a posebno u Metohiji, ima Albanaca koji bi, kao što su već činili, zatrli sve srpsko, još preciznije, nealbansko. I uopšte ne sumnjam da ambiciozni Aljbin Kurti neće ništa manje nego srpsko priznanje kosovske nezavisnosti – makar preko davno dogovorenih tablica i struje – ma koliko da košta obe zajednice. Na primer, daljeg odlaganje vizne liberalizacije, odnosno smanjenu mogućnost kretanja žitelja Kosova koji su mahom Albanci!
I, naravno, nemam ni trunku sumnje da bi večernji (kao večernja škola) kaplar u nezvaničnoj ulozi ministra-portparola Aleksandar Vulin rado digao svu vojsku (što ne može) i utamničio (neke može) sve one koji ne shvataju kakav to suverenitet Srbija ima nad Kosovom kada ni on lično ni nogom ne sme da kroči na to tlo dok mu tzv. prištinska administracija ne dopusti. Kao i predsednik, čijem se delu klanja više nego ideji srpskog sveta koju zdušno propagira. Ma koliko da košta!
Jedino prema čemu imam rezerve jeste spremnost Aleksandra Vučića, sa svim olujama u sebi i iza sebe, da prevrši još jednom meru; ne zato što je strašljiv ili nemoćan nego zato što dobro zna kuda egzodusi vode. U smrt, izgnanstvo i bedu. A gde do u maticu koja ni sama sa svojim mrtvima, davno izbeglima, raseljenima i bednima ne zna šta bi! Uostalom, sem najnovijih balkanskih ratova i bombardovanja SRJ 1999, pa potonjeg horora za preostale Srbe, ima priliku da uživo u Ukrajini vidi šta se može desiti. Ne „njihovima“ nego „našima“ ako oružje preuzme oluju.
I baš zbog toga on prvi ne bi smeo da se igra velikim rečima i najavama; smrti oko nas i u nama je previše da bi se tako sitan ulog kao što je još nekoliko registarskih tablica – a imaju ih inače već i svi lideri njegove Srpske liste, čast izuzecima! – dizao na nivo pogroma. Posebno što i oni koji sa Kosova stižu u Srbiju nemaju pravo kretanja s tamošnjim tablicama, makar bili Srbi veći od Vučića, pa i Vulina. I obrnuto, veći Albanci od Kurtija.
Autorka je novinarka Danasa
Autor: Jelka Jovanović
Izvor: Novi magazin
Типичлно за новинара „Данаса“!