Kada bi se rangirali svi američki spoljnopolitički komentatori po njihovom realizmu, poštenju, integritetu i zdravom razmišljanju, malo njih bi moglo da se poredi sa dr Stivenom Majerom, dugogodišnjim analitičarem CIA i profesorom političkih nauka na prestižnom Univerzitetu nacionalne odbrane u Vašingtonu. Da su njegove preporuke usvojene tokom poslednjih četvrt veka, svet, a pogotovo Evropa, bi bio mnogo bolji nego što je postao zahvaljujući slušanju saveta inferiornih umova i manjkavih ličnosti koje su u stvarnosti usmeravale američku politiku.
Dr Majer je nedavno, za beogradski časopis Nedeljnik,[1] napisao kritiku pristupa Vlade Srbije pregovorima sa „Kosovarima“ [sic] o sudbini Srba u okupiranoj pokrajini Kosovo i Metohija. Njegove konstatacije o tome zašto je sadašnji pristup neproduktivan i suprotan interesu Srbije i Srba na Kosovu su u potpunosti tačne. Međutim, alternativa koju on predlaže – da bi Beograd trebalo da inicira potpuno novu rundu pregovora, s ciljem etnički zasnovane podele pokrajine (suštinski, duž reke Ibar) – je, po mom mišljenju, nesmotrena.
Dr Majerova kritika politike Beograda je pun pogodak:
„Briselski sporazum i dalje predstavlja neuspeh, baš kao i svaki drugi pokušaj od 1999. godine da se pronađe pravedno i ispravno rešenje. Poput tih drugih napora, i ovaj je propao zbog pitanja političke legitimnosti, a suverenost i autoritet mahom su ignorisani. Dok se njima ne bude pristupilo na odgovarajući način, bilo kakav pomak na Kosovu, ukoliko ga uopšte i bude bilo, neće biti od velikog značaja.
Kosovski Albanci na sve gledaju iz perspektive da će Srbi učiniti šta god da ugode Evropskoj uniji, a da Priština može sebi priuštiti neumoljivost jer je vreme na njihovoj strani. Prištinski lideri smatraju da uživaju podršku Zapada, naročito SAD, te da Srbija nikada nije, niti će imati prednost. Na širem planu, Priština je u pravu. Vučićeva vlada s takvom je odlučnošću rešila da oltaru Evropske unije kao žrtvu prinese Kosovo, da je zvanični Beograd odmah Srbiju bacio u defanzivu. Beograd kaže i da Srbi nikada neće predati Kosovo. Ali, malo-pomalo, upravo se to događa…
U poslednje vreme, pristanak Vlade Srbije na „tehničke dogovore od dna ka vrhu“, koje se od Beograda zahtevaju briselskim procesom, nije dao ništa bolje rezultate. Beograd je, u suštini, prećutno predao suverenost, a da zauzvrat nije dobio ništa. Da razjasnimo, kad god bi Beograd predao nadležnost nad manjim „tehničkim“ stvarima, predao je suverenost — a to je jednako povreda srpskog ustava i šteta na račun srpskih nacionalnih interesa. odmah Srbiju bacio u defanzivu. Beograd kaže i da Srbi nikada neće predati Kosovo. Ali, malo-pomalo, upravo se to događa.“
Istinitije reči od ovih nikad nisu napisane. Dr Majer smatra da, umesto da nastavi ovim pogubnim putem, koji jedino može da rezultira gubitkom Kosova bez ikakve kompenzacije, Beograd treba da odustane od ove nameštene igre. Umesto toga, on poziva Beograd „da preuzme ulogu lidera u ovom procesu, umesto da pristane na poziciju slabijeg koji preklinje“, da pripremi teren za „novi pristup (koji) mora da se neizostavno pozabavi pitanjem suvereniteta“.
Središte tog pristupa bila bi podela, gde bi Srbija „uspostavila… punu suverenost severno od Ibra, gde Srbi čine više od 90 odsto stanovništva“, dok bi „oblast južno od Ibra trebalo… da potpadne pod suverenitet Kosova“. Pripadnici obe etničke grupe koji ne žele da žive pod vlašću one druge bi mogli da se presele u drugu zonu uz pomoć humanitarnog finansiranja, dok bi međunarodne garancije štitile one manjine koje bi ostale.
Razmišljanje koje je u osnovi predloga dr Majera je vredno poštovanja, pogotovo u poređenju sa sadašnjom politikom Beograda. Nažalost, postoje dva problema sa rešenjem koje predlaže dr Majer:
1) Ono je politički i moralno pogrešno, i
2) Ne bi funkcionisalo.
Osnovna pogrešnost predloga dr Majera je vezana za suštinsko pitanje na kojem je on zasnovan: „pitanja političke legitimnosti… autoritet(a) i suverenost(i)“. Za Srbiju, odgovor na to pitanje je definitivno razrešen u Ustavu. Ako, kao što dr Majer ispravno konstatuje, predavanje nadležnosti nad „manjim ‘tehničkim’ stvarima“ predstavlja „predaju suverenosti“, „povredu srpskog ustava“ i „štetu na račun srpskih nacionalnih interesa“, šta onda da kažemo o de jure odricanju od najvećeg dela pokrajine? Kakvi se novi pregovori uopšte mogu organizovati na osnovu unapred izražene saglasnosti zakonitih vlasnika da se odreknu većine onoga što im zakonito pripada? Ako mi ukradeš automobil, da li ja onda treba da „pregovaram“ tako što ću pristati da ti zadržiš veći deo njega, u nadi da ćeš mi vratiti jednu od guma? Praveći ustupak po pitanju suvereniteta na samom početku, Srbija bi izgubila čitavu stvar pre nego što bi ikakvi pregovori uopšte i počeli.
I praktične manjkavosti ovog predloga su ništa manje fatalne od principa na kojima je zasnovan. Beograd je do sada išao pogrešnim putem „tehničkih“ pregovora, u isto vreme tvrdeći da nije žrtvovao principe, na osnovu dva faktora koja je dr Majer opisao: da će sadašnje rukovodstvo u Beogradu učiniti sve da zadovolji EU, i da albanske vođe s pravom smatraju da je Zapad, a pogotovo SAD, na njihovoj strani. Dok god je politika Beograda zasnovana na iluziji članstva u EU, ništa od onoga što predlaže dr Majer neće razuveriti Prištinu od stava da ne treba da da bilo kakav ustupak, da je vreme na njihovoj strani, i da će ih njihovi spoljni sponzori podržati. Taj stav se ne bi promenio samo zato što se tema rasprave prebacila na teren teritorijalne podele, koju bi Albanci ionako skoro sigurno odbili, dok bi u isto vreme ubirali plodove fatalnog ustupka Beograda po pitanju principa.
Možda najveća manjkavost dr Majerovog predloga leži u tome da se svet, i Evropa s njim, menja. On na to posredno aludira kada piše:
„Prema pisanju medija, premijer Ivica Dačić nedavno je izjavio da se ne nada da će budući predsednik SAD Donald Tramp vratiti Kosovo Srbiji. To je definitivno tačno. Pre svega, Tramp ne poseduje moć, autoritet, niti pravo da učini tako nešto“.
Slažem se, Tramp neće vratiti Kosovo Srbiji, mada pretpostavljam da bi imao tu „moć“ kada bi to hteo. Što se tiče toga da li ima „autoritet i pravo“, rekao bih da oni nisu ništa manji od „autoriteta i prava“ koje su imali Bil Klinton i Džordž Buš mlađi da Kosovo oduzmu.
Ali nije ni u tome poenta. Mnogo relevantnija je činjenica da je američki spoljnopolitički establišment u totalnoj panici zbog toga što se u Belu kuću useljava neko ko ne pali tamjan pred istim idolima kao i neokonzervativno i liberal-intervencionističko društvo za koje je agresija na Kosovo 1999. godine predstavljalo prvi veliki „uspeh“, matricu za kasnije pogubne angažmane na širem Bliskom istoku. Tramp je neko ko želi dobre odnose sa Rusijom, ko smatra da je NATO „prevaziđen“, ko želi da okonča idiotsku politiku „izgradnje nacija“, i ko smatra da je borba protiv islamskog terora istinski prioritet, a ne pokriće za podršku džihadistima kao političko sredstvo. (Upravo je to razlog zbog kojeg je u SAD trenutno u toku prava zavera da se Tramp delegitimiše, uz udruživanje dvopartijskog spoljnopolitičkog establišmenta, politizovanog vođstva obaveštajne zajednice i glavnih medija protiv njega.)
U isto vreme, Evropska unija, lažno božanstvo pred kojim vođe Srbije puze, se raspada pod pritiskom rastućeg nacionalizma. Koliko će još toga Beograd predati, na osnovu krhke nade da će, do vremena kada njihova zemlja uopšte i dobije poziv, uopšte postojati EU kojoj se treba pridružiti? Možda vreme ipak ne radi za Prištinu…
Dakle, ako je sadašnji pristup Beograda pogrešan, i ako je predlog dr Majera pogrešan, šta to ja predlažem? Jednom rečju – strpljenje. Za sada, „zamrznuti sukob“ nije najgora stvar na svetu. Zadržite princip suvereniteta. Pregovarajte, onoliko koliko je to moguće, o sitnim stvarima, ne zarad nekakvog „napretka“, već sa jednim ciljem: kako zadržati što više Srba na Kosovu, u što većoj bezbednosti, što se duže može. (Što se tiče dr Majerovog predloga da bi srpska manjina južno od Ibra na podeljenom Kosovu bila pod zaštitom spoljnih garancija, kao neko ko je grčkog porekla, moram da pitam koliko je to vredelo Grcima iz Konstantinopolja i sa ostrva Imbros i Tenedos, u skladu sa Ugovorom iz Lozane.)
Srbija već sada treba da razmišlja o EU u prošlom vremenu, kao o nečemu što nema budućnost. Sklopite prijateljstva sa rastućim nacionalistima u Britaniji, Francuskoj, Nemačkoj, Austriji, Mađarskoj i, naravno, Sjedinjenim Državama. I, pre svega, držite se bliskih odnosa sa Rusijom.
Dr Majerov krunski argument je da “Beograd mora da prihvati tešku činjenicu da Srbija neće dobiti Kosovo nazad. Bilo kakav pokušaj u tom pravcu neminovno bi potpalio rat – rat koji Srbija ne bi mogla da dobije“. Nije ovde reč ni o kakvom ratu, već o međunarodnom kontekstu koji se strahovito brzo menja, i koji može da otvori prilike koje sada nisu očigledne.
Poslednji put kada je Srbija naizgled zauvek izgubila Kosovo, trebalo je pola milenijuma da ga vrati. Ovog puta joj neće trebati toliko vremena.
Džejms Džordž Džatras
www.fsksrb.ru
[1] Stiven Mejer, bivši šef CIA za Balkan: Došlo je vreme za podelu Kosova
