Dugo smo razmišljali šta bi bila prava Božićna priča za šumadijska sela koja nestaju. Nešto sa čim ladno možemo pred svet a da obraz ne ukaljamo i sebe ne obrukamo. Štaviše. priča o mladim ljudima koji su sakupljali kamen po kamen sa svoje dedovine i svojim znojem pokazali državi kuda stvari treba da idu- putokaz je!
Prva priča o dobrim vilama, selu Rogojevcu i ovom deu Šumadije dolazi na sa imaja porodice Radonjić
Legenda kaže da je despot Stefan Lazarević dolazio ovde u Rogojevac da se napije vode kada bi prolazio ka srednjovekovnom gradu Borač. Verovalo se da voda sa izvora iz pećine daje snagu, čisti um.. Kada je despot Stefan boravio doletale bi i u krčazima odnosile hladnu izvorsku vodu. Po ovom predanju je ostalo da iz rogojevačke pećine često u gluvo doba noći dobre vile zaigraju kolo posebno u nevreme, i da molitveno pomažu ljudima.
A obrni okreni ovde u ovom kraju svaka legenda i priča vezana je za viteza vladara Despot Stefana Lazarevića.-Meni je moja baba pričala da su ljudi viđali vile. Tu oko pećine. Iz pećine izbije svetlost, i one zaigraju. Posle toga sve krene na boljitak, na dobro- priča nam 74- godišnja starina Dragiša iz Rogojevca. Prema njegovim rečima meštani su i u ovo nevreme korone viđali svetlost iz pećine i gle čuda- najmanje obolelih od ove pošasti baš ovde ima dvadesetak kilometara u krug.
Od manastira Kamenac, svetinje za koju se veruje da je sagradio posle Kosovskog boja do mnogih svetinja s kolena na koleno se priča ovde da je baš na svojim putovanjima tu zastajao da se odmori. A onda bi vile došle, odigrale kolo oko njega, davale mu snagu i inspiraciju i za njegov književni rad…
Inspiraciju za svoj projekat i izgradnju etno sela, kao spoj tradicionalnog i savremenog pristupa video je i Dragan Radonjić, koji je ovde na dedovini krenuo u ostvarivanje svog sna.
Ostvaruje svoj san na dedovini.. Dragan Radonjić..
-Nema deteta koje je odraslo u Rogojevcu a da nije čulo priču o pećini, vilama… U ovom kraju, ali uglavnom u južnoslovenskoj mitologiji vile su ženska natprirodna bića, naklonjena ljudima. Zamišljane su kao izuzetno lepe devojke zlatnih kosa i sa krilima, odevene u duge, prozračne haljine… I lepota Šumadije je takva, a njena priroda sada dobija posebno na značaju u vremenu pandemije, gradskih gužvi, zagađenosti vazduha- priča nam Dragan zaposlen i omiljeni radnik Univerzitetsko kliičkog centra „Kragujeavc“.
Zajedno sa svojom porodicom, uz pomoć prijatelja započeo je projekat koji se zove, a kako bi drugo- Pećinska vila.
Nalazi se u samom srcu Srbije na 16 km od Kragujevca ka Gornjem Milanovcu ,u selu Rogojevac, u delu sela koje se zove Pećine. Legenda kaže, da se i sada vile mogu sresti,ali da čovek mora biti čiste duše,i da čvrsto veruje…
A Dragan veruje u svoj san. I svoju misiju. Kamen po kamen ovde niče prelepo mesto za odmor.
-Ljudi koji i dan danas ovde žive vrlo su ljubazni, gostoprimljivi, rado i sa puno ljubavi prihvataju svakoga ko želi da ih poseti…Izolovan od gradskih gužvi, okružen prirodom,ovaj mali zaseok (Pećine) je raj za dušu! Od sada sve to objedinjeno i usklađeno sa današnjim načinom života. Mesto za odmor „Pećinska Vila“ urađeno je sa bazenom, apartmanima….Idealno za porodični odmor. Ali čuvši priču o pećini i vilama koja se širi mladi dolaze da proslave rođendane, punoletstva, razne svetkovine- priča Dragan.
Ovo je inače samo jedan deo projekta koji ima za cilj promociju turističkog potencijala ovog prelepog dela Šumadije. Osmišljava se i niz mutimedijalnih projekata, izložbe slika, umetničke kolonije, đačke ekskurzije, pešačke staze…
Naravno za sve to je potreban novac koga po pravilu u ovako čistim i iskrenim projektima- nema!
-Nadamo se da će država da nam pomogne, a i ako toga ne bude snaga lepote ovog kraja nam je izvorište. Zaboravio sam da napomen legenda kaže da se nikada ne zna, ko i kada može videti Vile…bitno je samo da verujete i budete što bolji ljudi! Mi verujemo, a zna se da smo dobri ljudi- kaže u polušali Dragan Radonjić.
Čarolija u Varnicama…
Da je više mladih ljudi kao što su Bojan i Milica Antonijević, Šumadija ne bi trebalo da brine za svoju budućnost. Mladi bračni par tek zgazio u 27 godinu života rešio je da ostane na pradedovini, ovde u selu Varnice, u podnožju planine Rudnik i da se na nadmorskoj visini od oko 500 metara bave turizmom.
Osnovali su i domaćinstvo, sagradili etno kuću Ostrvica i vedri i puni entuzijazma kažu biće sve kako treba..
-Ostali smo na selu, a ove godine smo uz mnogo truda i zalaganje uspeli da renoviramo stari objekat iz 1902 godine, koji je sada naša etno kuća za izdavanje. Oboje smo veliki ljubitelji prirode, želimo da naša deca imaju zdravo detinjstvo odrastajući u seoskoj sredini, živimo na imanju mojih predaka. U blizini smo Gornjeg 
Milanovca. Smatramo da naše malo selo ima veliki turistički potencijal jer je na pristupačnom mestu, a izdvaja ga vuklansko utvrdjenja Ostrvica koje je atraktivnog izgleda i bogate istorije-priča Bojan u dahu. Iz očiju mu iskri ljubav ka zavičaju. Upire se da što više objasni, da pokuša da dočara lepotu ovog kraja, koju je doduše teško rečima opisati. To se mora videti i osetiti. I divljinu i pitomost Šumadije, vekove koji se ovde ukrštaju i pričaju svoju priču..
-Od vulkanskog utvrđenja Ostrvica koje je 2009. godine proglašeno za spomenik prirode udaljeni smo samo kilometar i po. Ostrvica je veoma popularna među planinarima i ljubiteljima prirode uopšte, sa uređenom pešačkom stazom i bogatom istorijom, o čemu svedoče ostaci srednjovekovne tvrđave na njenom vrhu, kao i ostaci srednjovekovne crkve u podnožju- priča nam u dahu Bojan.
I da je njegovo selo udaljeno je od Beograda tek stotinak kilometara ili 90 minuta vožnje, da je izuzetno je pristupačno tokom cele godine jer se prostire pored regionalnog puta,u mirnom kraju,u blizini planina Rudnik, Rajac i Bukulja, Garaškog jezera, Oplenca, Takova.
-Varnice odlikuje izuzetno čist vazduh, prirodna izvorišta vode, raznolikost pejzaža, domaća hrana- kaže Bojan.
On i supruga su kuću kompletno renovirali u jesen 2021.godine. Izgrađena je od kamena, drveta i cigle. U prizemlju se nalazi dnevna soba sa kuhinjom,kupatilo i velika terasa, a na spratu je drugo kupatilo, hodnik i dve spavaće sobe-jedna sa bračnim krevetom, a druga sa krevetom na sprat i krevetom za jednu osobu. Smeštajni kapacitet je 7 osoba. U objektu je dostupan internet.
Nedaleko odatle mogu se sagledati sve lepote Ostrvice sa čijeg se vrha vidi pola Srbije.
Inače, dva zaobljena vrha čije se kote razlikuju za oko 4 metra čine malu i veliku Ostrvicu poslužili su Bojanu i Milici za njihovu misiju da Srbiji i svetu približe lepotu ovog kraja. Njegovu nemirnu istoriju koja se pominje i tamo u petom veku.
A gore na vrhu Ostrvice vide ostaci utvrđenog grada iz antičkog perioda.
Po istorijskim podacima u grad su se sklanjali dubrovački trgovci i rudari sa Rudnika za vreme dinastičkih borbi između Stefana Dečanskog i Vladislava II, posle smrti kralja Milutina. Despot Đurađ Branković je, oko 1430. godine ponovo utvrdio Ostrvicu radi odbrane od turske najezde. Zbog toga u narodu postoji predanje da ga je gradila njegova žena „Prokleta Jerina“ i zato se zove Jerinin grad. U vreme vladavine Despota Stefana Lazarevića, pobune se protiv njega dva plemića iz Srebrnice – Stragara kod Rudnika, Novak Belocrkvić i Nikola Zojić. Novak bude uhvaćen i pogubljen, a Nikola „pobeže u utvrđenje grada zvanog Ostrvica“, gde se sa ženom i ćerkama zakaluđerio i tako spasao glavu.
U podnožju Ostrvice je bio srednjovekovni grad – podgrađe u kome su bili predstavnici „ostrvičke vlasti“, zanatlije i trgovci, među kojima i dubrovčani, koji su naplaćivali carinu za robu koja se izvozila za Primorje ili odatle dobavljala za potrebe Rudnika. U Ostrvici su često, kao i na Rudniku u svom dvoru, boravili despot Đurađ Branković, Jerina i njihova deca naročito zimi jer im je tu bolje odgovarala klima nego u Smederevu. Odmah posle smrti despota Đurđa, 1456. godine na Rudniku, umrla je i despotica Jerina, 1457. godine. Legenda kaže da ju je otrovao sin Lazar što je bio motiv za pesmu Vojislava Ilića „Pećina na Rudniku“ i muzičku dramu Momčila Nastasijevića „Despot Đurađ Branković.“
Turci su Ostrvicu u više navrata osvajali i rušili. Poznati turski putopisac Evlija Čelebija posetio je 1664. godine Ostrvicu i konstatovao da su utvrđeni grad i podgrađe porušeni i opusteli.
Upravo je sve napred napisano inspirisalo Bojana i Milicu da ostanu na pradedovini i krenu da kamen po kamen zidaju svoj raj. I ispune snove da se ovde skuće, umnože i da se bave turizmom.
A to itekako znaju..
